Zašto Primera odavno nije bila konkurentnija?

Nešto se čudno dešava sa španskom Primerom. Dovoljno je samo baciti pogled na tabelu, zapaziti da je Real Madrid osvojio svega 20 od mogućih 33 poena, a Barsa ni toliko – 14 iz deset utakmica. Sve su glasniji stavovi i tvrdnje da bi sezona 2020/21 mogla da bude Atletikova (lider i jedini tim bez poraza), ali prva trećina protekla je u bujici neočekivanih razultata, čiju dalju putanju je jednostavno nemoguće predvideti.

U svakom slučaju poslednja decenija nije iznedrila ovako ujednačenu sezonu, koja odstupa od bilo kakvog šablona karakterističnog za špansku fudbalsku elitu. A pokazatelji i razlozi za trenutni splet okolnosti mogu biti brojni. Pa iako se prva pozicija Atletiko Madrida ne može okarakterisati podvigom koji nosi pečat sa natpisom “potpuno iznenađujuće“, onda se Barseloninih samo tri boda više od zone ispadanja svakako mogu uvrstiti u pomenutu kategoriju.

Katalonci već imaju četiri poraza. Poređenja radi u poslednoj šampionskoj sezoni 2018/19 zabeležili su ukupno tri neuspeha. Ali još fascinantnije je to što je na jednu utakmicu od zone ispadanja, a kaska dva boda za evrozonom. Dakle ne samo da gigant sa Kamp Noua pruža neprepoznatljive partije, već klubovi kojima je namenjena sredina tabele, odnosno borba za opstanak igraju iznad proseka i skidaju skalpove kako konkurenciji, tako i velikanima.

Pa je tako maleni Kadiz, prošlogodišnji stanovnik Segunde, podelio par vaspitnih Barsi, Real Madridu i Atletik Bilbau. Za to vreme se Real Sosijedad i Viljareal šepure na drugoj, odnosno trećoj poziciji. Ueska je poslednja, ima osam bodova, ali bi već pobedom protiv Alavesa u narednoj rundi mogla da napusti zonu ispadanja... Da ne govorimo da je od Evrope recimo deli svega osam bodova. Dodaćemo i da klubovi od šestog do 16. mesta staju u svega tri boda.

Zašto je španska Primera jedini predstavnik Liga petice u kojoj se pojavila ovako izražena anomalija, može samo da se nagađa i pravda raznoraznim razlozima. Prethodna sezona je prekidana, pa nastavljena, razmak između prethodne i aktuelne sezone bio je poprilično sužen i bez pravog odmora, a zatim i pripreme ekipe su počele da srljaju u ritam koji predviđa mečeve praktično na svaka tri dana. To se naročito odnosi na ekipe koje nastupaju na evropskoj pozornici. Malo je vremena za odmor i oporavak, povrede bivaju sve učestalije pa su treneri iz nedelje u nedelju primorani da iznova sklapaju mozaik od 11 delova. Retko kada im kadrovska situacija dozvoljava da kopiraju tim iz prethodnog kola.

Zatim prazne tribine, takođe zbog Kovida-19 koje su u ogromnoj meri ubile prednost domaćeg terena. Real Madrid recimo od starta sezone ne igra na Santijago Bernabeu, već na stadionu Alfredo di Stefano gde je iz četiri meča izašao sa skromnim učinkom od po dve pobede i poraza. Ne uživaju ni Sevilja, niti Valensija da dočekuju goste na praznom Ramon Sančez Pishuanu, odnosno na trenutno beživotnoj Mestalji. I to se i te kako oseća. Eibar recimo na svojoj Ipurui nije uspeo da pobedi iz čak sedam pokušaja.

Dakle, kada timovi donjeg doma osvajaju bodove, a to čine češće nego prethodnih sezona u ovo vreme, ekipe sa vrha ih prosipaju. A Realu ih je pored Kadiza, recimo uzeo Alaves sa jednim od najlošijih napada prvenstva. Barselona je takođe ispustila dva protiv Alavesa, a sva tri joj je oduzeo Hetafe. I zato, ako se u budućnosti nastavi sa ovakvim prosekom osvajanja bodova, lako bi moglo da se desi da neko sa 40 osvojenih bodova u poslednjem kolu strepi za opstanak. Kao u takmičarskoj 2013/14 kada je Osasuna ispala sa 39.

Možda su zaista ovo razlozi zbog kojih je Primera konkurentnija nego inače, moguće je da su prste umešali i neki drugi faktori. Vreme će pokazati. Ostaje nam da uživamo u borbi na krv i nož na Pirinejima, ali i u ostalim Ligama petice, jer kako sada stvari stoje, titula, Evropa i preživljavanje mogli bi da se odlučuju u 38. kolu.