Zanimljiva geografija Mundijala: Drugačiji vodič kroz 32 zemlje učesnice

Najnovije vesti

Fudbal

Tuhel na biciklu odneo Bajernu 10.000.000; novi potencijalni naslednik bez trofeja, drugi ispao iz lige?!

Tenis

Međedović prihvatio poziv na srpski derbi u kvalifikacijama za Rolan Garos

Fudbal

Orlići pobedom otvorili EP: Makević za dva minuta slomio Ukrajince, Jovanović sačuvao pobedu

Fudbal

Argentina objavila spisak za prijateljske utakmice: Mesi predvodi svetske prvake

Vreme čitanja: 42min | ned. 20.11.22. | 08:45

O velikim igračima i velikim ljudima, o velikim snovima i velikim porazima, o velikim rečima i velikim pesmama, za svaku od 32 reprezentacije...

Svetsko prvenstvo nije samo susret 32 reprezentacije. Ono je i simbol, izlog onog najboljeg – i ponekad najgoreg – što svaka od tih država ima da ponudi.

Pa ni fudbal nije samo 11 momaka koji su sticajem okolnosti u istoj opremi. Taj dres je nešto više, više čak i od himne, više čak i od miliona ljudi koji gledaju, navijaju i strepe.

Izabrane vesti

Fudbal je, a reprezentativni posebno, odraz nacije, njen prirodni produžetak.

Fudbal je često, ili bismo makar voleli da bude, stvar mentaliteta, stvar kulture.

O tome je ovaj tekst. O velikim igračima i velikim ljudima, o velikim snovima i velikim porazima, o velikim rečima i velikim pesmama, za svaku od 32 reprezentacije.

O fudbalu, ali i onome što ga čini mogućim.

Predstavljamo vam, uz svest i strepnju da smo mnogo toga propustili, jedan sasvim drugačiji vodič kroz zemlje učesnice.

GRUPA A

HOLANDIJA

Od Spinoze do Van Bastena, od klompi do Krojfa, od Van Goga do Van Dajka, od Antila do Amsterdama, Kraljevina Holandija je čudesna fudbalska i vanfudbalska zemlja, napokon opet na Mundijalu.

Gol za istoriju: Nije bio na Svetskom, već na Evropskom prvenstvu, ali pogodak koji je Marko van Basten postigao protiv Sovjeta ima samo jednu manu – nisu bili živi Rembrant i ostali veliki majstori kičice.

Lalomanija: Prvi veliki ekonomski mehur u istoriji pukao je 1647. u Holandiji, i to zbog – lala. Cvet je postao toliko vredan da su mnogi počeli da ulažu basnoslovne sume novca u uzgajanje, prodaju i cene lala. Ipak, krah nije zaustavio uzlet holandske privrede. Da li će se i za ove Van Galove “lale” ispostaviti da su prenaduvane?

Nizozemska: Pre nekoliko godina, holandska vlada je donela preporuku da međunarodno ime bude Kraljevina Nizozemska, pošto je Holandija samo jedan njen deo. Čak su i srpski mediji jedno (kratko) vreme koristili varijantu uvreženu u zapadnim krajevima našeg zajedničkog jezika, da bi potom i sami Holanđani zvanično rekli da je “Holandija” i dalje okej.

Režija: Duboko je zašao u devetu deceniju, ali Pol Verhoven se ne predaje. Čovek koji nam je podario ONU scenu sa Šeron Stoun u “Niskim strastima” probio se u Holivudu tako što je sedamdesetih godina snimao sjajne filmove u svojoj domovini. Vrlo erotičan i vrlo uspešan bio je “Turkish Delight”, kod nas naravno potpuno bezvezno preveden kao “Ratluk”.

Citat: “Kada bi glave poletele niz ulicu, svako bi potrčao za svojom”. (Erazmo Roterdamski, “Pohvala ludosti”)

SENEGAL

Najveća nada afričkog fudbala na ovom prvenstvu i zvanično najbolji afrički sastav više ne mora da žali za onim što je bilo 2002, kada ih je Turska zaustavila u četvrtfinalu. “Lavovi” tvrde da drugi treba njih da se plaše...

Heroji: Šokirali su Francusku, aktuelnog prvaka Evrope, pre ravno dvadeset godina. Deca koja su znala naizust tu reprezentaciju sada su odrasla, gladna i krunisana na sopstvenom kontinentu. A sastav je zvučao kao pesmica: Silva, Koli, Dijata, Pape Diop, Omar Daf, Aliju Sise, Musa N'Dijae, Papa Buba Diop, Diao, Fadiga, Dijuf.

Narod: U Senegalu živi nekoliko desetina različitih naroda. Najbrojniji su Volofi, koji su zahvaljujući kako-tako dobrim odnosima sa francuskim kolonizatorima uspeli da se nametnu kao najvidljivija grupa i u nezavisnom Senegalu. Sem francuskog, gotovo svi Senegalci govore i volofski jezik.

Pariz-Dakar: Čuveni reli i dalje nosi ime po prestonici Senegala, mada se već godinama ne vozi kroz Senegal. Može se reći da je izgubio i na snazi i na prestižu otkako je to slučaj.

Muzika: Jusu N'Dur je verovatno najpoznatiji svetski muzičar koji je potekao iz bogatog podneblja. A od svih njegovih kompozicija najdalje je otišla “7 Seconds”, koju je napisao i otpevao sa Neneh Cherry. Strofe koje Jusu peva su na jeziku Volofa, a prvi stih glasi “Boul ma sene, boul ma guiss madi re nga fokni mane”.

EKVADOR

Postoji ona Južna Amerika koji je totalno zaljubljena u fudbal i ima čime to i da dokaže. A onda je tu Ekvador, jedina prava reprezentacija s kontinenta – ne računamo Venecuelu, oni vole neke druge sportove – koja nikada nije bila ni u finalu Kopa Amerike. I po svemu drugačija.

Najveće ime: Visoko na listi brojnih Latinoamerikanaca koji se nisu snašli u Evropi – mada je to nekada bilo češće – stoji on, Ivan Kavijedes. Bilo je Ekvadoraca sa boljom karijerom (Antonio Valensija, recimo), ali niko nije bio toliko talentovan i toliko lud, u korist sopstvene štete.

Najveći skandal: Kada je selektor Ernan Dario Gomez, čovek koji je zadužen za renesansu ekvadorskog fudbala početkom ovog veka, iz sastava izbacio igrača po imenu Dalo Bukaram, brzo je shvatio da to nije bio mudar potez. Bukaram je bio sin bivšeg predsednika države Abdala Bukarama, a selektor će uskoro u po bela dana u jednom hotelu u Gvajakilu biti ustreljen u nogu. Ispostavilo se da su Abdal Bukaram i njegov ortak Hoselo Rodriges, vlasnik drugoligaškog kluba Santa Rita, zajedno osmislili napad kao osvetu. Selektor Gomez je pobegao u svoju Kolumbiju, ali je posle višednevnih protesta na ulicama Kita privoljen da se vrati. Odveo ih je na njihov prvi Mundijal, 2002.

Čovek koji ih je osramotio: Italija nikada neće moći da zaboravi njegovo ime. Bajron Moreno verovatno je na vrhu guste liste “Najgore sudije svih vremena”. Ali nije mu suđenje na meču Južne Koreje i Italije 2002. (baš na prvom ekvadorskom Mundijalu) bio najveći greh. Osam godina kasnije, Moreno je uhapšen na aerodromu u SAD pošto je u sebi prenosio više kilograma heroina.

Pesma koju nećete moći da izbacite iz glave: Žao nam je što vas podsećamo na tu pošast, ali ko bi mogao da zaboravi onu dens pesmu iz devedesetih. Grupa se zvala SASH!, bila je valjda iz Nemačke, a melodija se sastoji od mumlanja i povremenog vikanja “Ekvador-dor!”. Prilično smo sigurni da je Ekvadorci preziru.

Citat iz istorije: Na prostoru današnjeg Ekvadora živele su Inke. A Inke su nam dale krompir, puteve i moralni kod “ama suwa, ama llulla, ama quella” (“Ne kradi, ne laži, ne budi lenj.”)

KATAR

Ko kaže da se uspeh ne kupuje? Domaćini Svetskog prvenstva pod silnim su optužbama da je Mundijal kupljen, pardon prodat, a tu su i brojni radnici ugrađeni u nove stadione. Katar je dugo važio za najslobodniju zemlju Persijskog zaliva. No sloboda, baš kao i novac, ume da bude relativan pojam.

On je kriv za sve: Aktuelni emir Katara, Tamim Al-Tani, bio je zaluđen za sportom još od devedesetih, kada je preuzeo rukovođenje Olimpijskim komitetom svoje zemlje. Početkom ovog stoleća, odlučio je da će Katar zavoleti fudbal, pa su 2003. amateri iz zalivske zemlje dobili društvo u vidu Gabrijela Batistute, Štefana Efenberga i sličnih. Jedno vreme je kupovao i reprezentativce, a posle je pazario neke veće stvari.

Nestabilnost: Druge arapske zemlje, predvođene Saudijskom Arabijom, optužile su 2017. godine Katar da pomaže terorizam. Blokirana je njihova televizija Al Jazeera – nije to prva kontroverza ovog kanala – zatvoreni trgovački putevi i prekinuti diplomatski odnosi. Nategnuti odnosi trajali su četiri godine, sve dok ih Amerikanci nisu pomirili.

BDP: Komšijama su trn u oku i jer je katarski bruto društveni proizvod po glavi stanovnika ubedljivo najveći u regionu. Bolje od njih na celoj planeti stoje samo Luksemburg, Singapur i Irska. Ali, samo Katar od svih njih ima Mundijal...

Film: Mnogo je napisano i mnogo ispričano o uslovima za radnike na infrastrukturi za Svetsko prvenstvo. Postoji i dokumentarac, “The Workers' Cup”, koji slika njihove živote kroz priču o fudbalskim utakmicama.

GRUPA B

ENGLESKA

Na drugom će se mestu i o drugim povodima pisati o tome da li je – i zašto – vreme da Garet Sautgejt ode. Sada zaronimo u engleske boli i engleske nade.

Suze Mundijala: Nisu to ser Džef Hurst, kapiten Bobi Mur, pa čak ni Nobi Stajls. Ni onaj fantomski gol koji je srušio Nemce na Vembliju. Sve to, pa i mnogo više, ma sva bol ovog sveta, stala je u suze Pola Gaskojna baš protiv (Zapadne) Nemačke u Italiji. Gaza je kasnije igrao neke velike utakmice, igrala ih je i Engleska, ali nikada, pa ni kada su redovno gubili na penale, nikada s takvim emocijama.

Humor: Premda će u nasumičnoj anketi na ulicama srpskih gradova biti malo onih što za Albion imaju reči hvale, ne može se osporiti da nama britanski humor jednostavno paše kao nijedan drugi. Možda je do te sposobnosti da se šalite na svoj račun, možda je do toga što je uvek reč o luzerima, tek nigde se taj pelcer nije primio kao kod nas. Ako ne navijate za Englesku, hoćemo reći, možete uvek da navijate za naše prijatelje iz Pekama...

Pesma: Lako bi bilo raspisati se i raspevati se i o Bitlsima i o Stonsima, o panku, pa o brit-popu, predvođenom Oasis, Blur i Džarvisom Kokerom iz Pulpa. Ali pošto smo u novom veku, red je da preporučimo pesmu za koju mnogi – ne bez razloga i utemeljenja – tvrde da je zapravo najveće dostignuće britanske kulture u ovom stoleću. Sa rifom uzetim od Džoa Stramera i The Clash (“Straight to Hell”), M.I.A. je 2007. zapravo pevala o Americi, ali se njeni stihovi mogu jednako primeniti i na Britaniju. “Paper Planes” je istinski pank 21. veka.

Citat za poneti: “Na početku bi stvorena Vaseljena. Zbog ovoga, mnogo ljudi opasno se naljutilo i svi su taj potez generalno smatrali vrlo rđavim” – Daglas Adams, “Autostoperski vodič kroz galaksiju”.

IRAN

Velika je zemlja Iran, velika je persijska kultura, veliko je i naše nerazumevanje sa njima. Velika je i nada mladih ljudi u toj zemlji, posebno žena, da će se nešto promeniti. I svaki je novi Mundijal pomalo korak ka tome...

Heroj: Ne samo zbog onoga što je uradio na terenu – a bio je simbol iranskog fudbala praktično decenijama – već i zbog toga kakav je čovek, Ali Daei je njihov talisman, ma šta vlasti da kažu. Ovih se nedelja šuška da bi mogao da doživi sudbinu svog turskog kolege Hakana Šukura, da bude izbrisan iz istorije. Samo neka probaju...

Rivalstvo: Ponovo su u istoj grupi Iran i Sjedinjene Države, baš kao i 1998. kada smo tu bili i Nemci i mi. Bio je to prvi susret na velikom takmičenju, a Ali Hamnei, vrhovni vođa Irana, zabranio je ekipi da priđe Amerikancima i da se rukuje sa njima. Umesto toga, Iranci su poklonili Amerima bele ruže, u znak mira. Izgleda da su ih baš smirili: na stadionu Žerlan u Lionu bilo je 2:1 za Iran, pogocima Estilija i Mehdija Mahdavikije.

Ime koje treba da znate: Mahsa Amini zvala se devojka koju je moralna policija uhapsila u Teheranu zato što nije nosila hidžab. Preminula je pod nerasvetljenim okolnostima, što je dovelo do najvećih protesta u Iranu u prethodnih nekoliko godina.

Film i fudbal: Mahsa Amini sigurno bi gledala Mundijal i navijala za svoju zemlju. Možda bi to učinila čak i na nekom stadionu. Jer iako je ženama u Iranu zabranjeno da se mešaju sa muškarcima na tribinama, mnoge rizikuju svoje živote i budućnost da to učine. O tome govori čuveni film “Offside” Džafara Panahija.

Jezik: Dugi niz godina, iranska ambasada u Beogradu organizovala je besplatni kurs persijskog jezika. Na Filološkom fakultetu u Beogradu, na katedri za orijentalistiku, može se takođe izučavati savremeni persijski jezik.

SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE

I dalje nisu skroz naučili šta je “football”, ali Amerikanci sve ozbiljnije shvataju našu igru. Liga im je i dalje prilično negledljiva – koliko god zvezda iz Evrope da dovode – ali pozamašan broj mladih Amerika pika soker s prave strane “bare”.

Rokenrol ekipa: Ne najbolje po kvalitetu, ali čuveno iz sijaset razloga, Svetsko prvenstvo u Americi i dalje se pamti i prepričava. I garant će Ameri imati više uspeha, i garant će prevazići i popularnost te generacije, ali to kako su izgledali i kako su se ponašali njihovi reprezentativci 1994, to je neponovljivo. Aleksi Lalas, golman Toni Meola, Erik Vinalda, Marselo Balboa i ostali doneli su “soker” na velika vrata, iako bez mnogo kvaliteta. Slava im.

Izbrisano iz istorije: Manje je poznato da je još 1894. godine osnovala Američka liga profesionalnih fudbalskih klubova (ALPFC). Ustanovili su je bejzbol klubovi koji su želeli da im nešto, bilo šta, puni stadione kada nije sezona, ali su uglavnom sve pogrešno shvatili. Recimo, fudbalere su trenirali stručnjaci za bejzbol, a utakmice su se igrale u jako čudnim terminima. Ipak, čak se i tu rodila strast, pa je zabeleženo da je fudbalski klub u Baltimoru privlačio i po 8.000 navijača. ALPFC trajala je cela tri meseca, nakon čega je “soker” gotovo nestao iz kolektivnog nesvesnog Amerikanaca za narednih pola veka.

Soccer mom: Na kakvim je granama dugo bio fudbal u Americi pokazuje i posprdni izraz “Soccer mom”, kojim se opisuju supruge iz predgrađa što ne rade baš ništa u životu sem odvođenja svoje dece (mahom devojčica) na treninge “sokera” (kažu da uglavnom voze “volvo”).

Soccer pesma: Portoriko je, što formalno što neformalno, 51. američka država. Sa Portorika dolaze brojne muzičke i ine zvezde, a mnogi od njih vole fudbal ili pevaju o njemu. Činila je to i Dženifer Lopez, ali niko nikada nije uhvatio duh vremena i pogodio himnu nekog Mundijala kao Riki Martin sa “The Cup of Life” u Francuskoj 1998. godine.

VELS

Dugo godina je Rajan Gigs bio tačan odgovor na pitanje “Koji veliki fudbaler nikada neće videti Svetsko prvenstvo”. (Neće to učiniti ni kao selektor, usled brojnih nepočinstava koja mu se spočitavaju.) Aktuelna ikona velškog fudbala, Garet Bejl, uspeo je da izbegne tu sudbinu u sam smiraj karijere. Gledajući sastav Velsa, ovo im je verovatno i poslednji Mundijal barem za neko vreme. E, baš zato će da uživaju...

Cymru: Što zbog onoga što se dešava u Vestminsteru, što zbog sve jačeg kulta jezika, reprezentacije i nacije, Vels želi što više da se distancira od Londona. Sada su smislili da svoj lokalni naziv za državu, Cymru (čita se “Kamri”), prošire i na ceo svet, pa će od naredne ili one tamo godine reprezentacija Velsa biti Kamri.

Stadionska groznica: Kad smo kod jezika – nama totalno nerazumljivog, usled svog keltskog porekla – velški navijači baš umeju da pevaju. Omiljena im je “Yma o Hyd”, inače relativno nova patriotska pesma (nastala je tek 1983. godine). Preporučujemo kako to izgleda kada je njen autor Dafydd Iwan peva na punom stadionu:

Glumac: Nastavimo u patriotskom tonu, uz pomoć Majkla Šina, verovatno jednog od najboljih aktuelnih glumaca. Majkl je Velšanin, i kada je u jednoj TV emisiji (“A League of Their Own”) izrecitovao svoj motivacioni govor za reprezentativce Velsa, postao je hit na celom Ostrvu. Odmah ga je zvao selektor Rob Pejdž i zamolio ga da isto to uradi pred igračima.

Citat: Iz tog govora izdvajamo i rečenicu koja će pratiti Vels uoči susreta trećeg kola Grupe B: “Nismo čekali 64 godine i prešli pola sveta samo da nas pobedi prvi komšija!”

Bend: Ko je imao sreće da u cvetu svoje i njihove mladosti gleda Manic Street Preachers uživo (bili su i u Novom Sadu), zna koliko je dobar bio taj bend. Ma šta bio, zauvek će biti.

GRUPA C

ARGENTINA

Odakle god da ste, ili volite i osećate Argentinu ili ste potpuno ravnodušni – nema između. Ili, stavimo stvari ovako: ili te Brazil ili ste Argentina. Jedna od najtalentovanijih fudbalskih i sportskih nacija oseća da je fudbal dužan njihovom kapitenu jednu svetsku krunu za kraj. Podsetimo se čime je sve Argentina zadužila na.

Gol veka: Svaki Mundijal, a prvi bez njega posebno, prilika je da se svet seti “Božje ruke”. Ali, na istoj toj utakmici, protiv Engleske, njihovog velikog sportskog, političkog i vojnog rivala, Dijego Maradona postigao je verovatno najbolji gol u istoriji svetskih prvenstava. Teri Bučer se još traži, grehote...

Štampa: O fudbalu se može pisati ovako ili onako. (I sigurno ima onih kojima se “ovo ovako” ne sviđa, šta ćemo.) Ali niko nikada nije opevao ovu igru kao čuveni “El Grafico”. Magazin koji je izlazio u Argentini između dva rata zapravo je presudno uticao na rast popularnosti fudbala, od imigrantske zabave do nužnosti svakog musavog dečaka koji će se prozvati “El Pibe”. “Grafiko” je prvi dao i dijagnozu za ono što će igrati Argentina: “futbol rioplatense”.

Lektira: Argentina je jedan veliki melanž nacija, od domorodaca i Španaca do Italijana, Nemaca, čak i Velšana, i naravno Balkanaca, mada manje Srba. Takva im je i kultura, raznovrsna, otkačena, magična. Ali ako bismo morali da se opredelimo za jednu baš argentinsku knjigu, bile bi to “Školice” Hulija Kortasara.

Muzika: Tih osamdesetih, kada im je fudbal bio na vrhuncu, stigao je prvi talas popularne argentinske muzike koji je zapljusnuo i Evropu. Najveći predstavnik bila je grupa Pimpinela, koju su činili brat i sestra Hoakin i Lusija Galan. “Olvidame” njihov je najveći hit, koji će svojevremeno obraditi i Miki Jevremović i ćerka mu Jelena kao “Ljubav po sebi je greh”.

Film: Verovatno najbolji noviji argentinski film je krimić “El secreto de sus ojos”, ali u predvečerje Mundijala, učinite sebi uslugu i odgledajte ludi “Wild Tales”.

SAUDIJSKA ARABIJA

Ljubitelji Football Managera setiće se verzije CM 01/02 kada su Saudijci bili ubedljivo najbolje ocenjeni igrači. Jedini problem: bilo im je tada zabranjeno da igraju u inostranstvu. Danas je zemlja pod dinastijom Sauda mnogo manje nepoznata, i tek nešto manje zatvorena.

Poniženje: Saudijci nemaju prevelike nade glede Katara, čak i ako bi želeli da se u doskora neprijateljskoj zemlji (vidi deo o domaćinima) pokažu u pravom svetlu. Zapravo, častan oproštaj, posebno što su u teškoj grupi, skroz bi im prijao. Svakako žele da izbegnu krah kakav su doživeli 2002. godine. Tada ih je Nemačka, s Miroslavom Kloseom na čelu, tukla 8:0.

Zastava: Prepoznatljivi zeleni steg, sa napisom na arapskom jeziku i položenom sabljom, izvor je ponosa Saudijaca. Zato su se usprotivili kada je FIFA želela da na loptu za SP 2002. stavi sve zastave: ne sme zastava, rekli su, da se udara nogama. Blasfemija je i spustiti je na pola koplja ili je nositi kao odevni predmet. Šta bi pomislili kada bi videli sve one gaće sa zastavom Srbije po Sutomoru...

Politička geografija: Spolja deluje kao da ih ništa ne može uzdrmati, ali iznutra je Saudijska Arabija zapravo skup plemena koji je pukom igrom slučaja ujedinjen pod jednom krunom i jednom familijom. Nije čvrsta ruka tu samo zbog čuvanja islamskog plamena, koliko iz straha da se zemlja ne rasparča. Mada, čuvaće je i oni koji od njih kupuju naftu...

Arsenal: Do pre nekoliko godina, većina “zapadnjačkih” simbola bila je zabranjena, ili makar posmatrana s mržnjom. Samo je fudbal bio iznad toga. Zapravo, elita je uspešno iskoristila najpopularniji sport na svetu da proširi i svoj politički legitimitet. Mala trivija je da je najozloglašeniji Saudijac 21. veka, Osama bin Laden, jedno vreme živeo u Londonu i navodno redovno išao na utakmice Arsenala.

Ardah: Da su malo slobodniji, možda bi mogli da, poput Novozelanđana i njihove “hake”, na početku svake utakmice otplešu svoj ardah. Liči malo na crnogorsko oro, samo što nema žena i dozvoljeno je poneti svoju sablju.

MEKSIKA

Odavno Meksikanci nisu s manje entuzijazma dočekivali Mundijal. Sem “Čakija” Lozana, više nemaju neku veliku vedetu, a selektor Tata Martino je prilično omražen kod navijača. Ipak, strast prema fudbalu mogla bi da ih natera da se makar izvuku iz ove grupe.

Car: Kuatemok se zvao poslednji astečki car. Kuatemok se zove i poslednji car Meksika. Kuatemok Blanko je i renesansni lik meksičkog i latinoameričkog fudbala, jedan od velikih prijatelja lopte. Likom je podsećao na običnog pripadnika narkokartela, ali onda bi mu se među nogama našla lopta, i bilo bi ono što ne može biti. Ako se ne sećate šta, pitajte Korejce, oni dobro znaju...

Heroj: Sem Blanka, postoji i drugi narodni heroj. Hose Doroteo Arango Arambula bilo mu je puno ime, ali ga svi znaju po nadimku Pančo Vila. Legenda meksičke revolucije ovekovečen je u nekoliko filmova, a onaj najveći nikada nije snimljen – o njemu je samo pričao, godinama doduše, Emir Kusturica.

Predsednik: Ako ste s Novog Beograda, onda verovatno za njega znate po čuvenom šetalištu. Lazaro Kardenas i dalje je najpopularniji predsednik kojeg je Meksiko ikada imao. Aktuelni levi populista, poznat po nadimku AMLO, neuspešno pokušava da ga imitira, ali ga verovatno mrzi zbog jedne stvari: Kardenas je prvi oročio mandat na samo pet godina i podario svojoj zemlji kakvu-takvu stabilnost.

Kraljica: Već je ušla u stanovite godine, pa se malo smirila i melodijski i fizički, ali Alehandra Guzman i dalje je krunisana kraljica latino-roka. Ova muzičarka i glumica prodala je, kažu, više od trideset miliona albuma van Meksika.

Rečnik: “Cuauhtémoc” na drevnom astečkom znači “orao”. Ratnik se kaže “Yaotl”.

POLJSKA

U poslednjih nekoliko turnusa, Poljaci uspevaju da se dokopaju velikih takmičenja prilično lako, ali onda sa njih ispadnu i pre nego što primetite da su bili prisutni, sve sa Levandovskim. Sada u pomoć pozivaju i simboliku, a kao katolici, i svece...

Barborka: Sveta Barbara je u Poljskoj zaštitnica rudara, a Barborka, njen dan, obeležava se i kao slava kamarata. Kada je saopštavao svoj spisak, selektor Česlav Mihnjevič kazao je da će njegov tim uraditi sve da provede Barborku u Kataru. A pošto je to 4. decembra, to bi značilo da makar prolaze grupu...

Zlatna generacija: Voleli bi Poljaci kada bi se taj izraz odnosio na aktuelni sastav, ali najveće uspehe postigli su onda kada je zemlja bila najnemirnija. U drugoj polovini sedamdesetih pa sve do polufinala Mundijala u Španiji 1982, Poljska je iznutra gorela i krvarila, ali su Lato, Bonjek, Žmuda, Smolarek i Mlinarčik bili strah i trepet. Kasnije je došla tranzicija, a sa njom i neki drugi problemi.

Širenje: Istorijski gledano, Poljska je jedna od poslednjih zemalja u kojoj se primio pelcer fudbala. U Evropi su za njima kaskali još samo Bugari. Bila je to posledica geopolitike, ali i potpunog odsustva britanskih industrijalaca, sa kojima su uglavnom stizale lopte i pravila. Prestonicom poljskog fudbala smatra se grad Lođ, upravo zbog engleske fabrike tekstila čiji su radnici proširili strast ka loptanju.

Psovka koju verovatno znate: Istu reč koristimo i mi, doduše nešto ređe. Poljaci je, sa duplim “w” umesto našeg “v”, umeću u gotovo svaku rečenicu.

Himna: Ako ste jugonostalgični, slobodno pevušite poljsku himnu. Melodiju ćete dobro prepoznati: “Mazurka Dabrovskog” bila je vrlo očita inspiracija za “Hej Sloveni”.

GRUPA D

FRANCUSKA

Aktuelni svetski prvaci i dalje pate što njihov talentovani naraštaj ne igra lepo za oko. Nije se moglo očekivati da bude drugačije kada im je na klupi vazda pragmatični Didije Dešan, pa se neki u Petoj republici ne bi previše smorili ako Trikolori podbace. Zinedin Zidan već je spreman...

Prosvetitelji: Danas kada gledamo Mbapea, Benzemu, Grizmana i Pogbu to deluje zaista neverovatno, ali do pre manje od pola veka – pošto je zamro “champagne football”, oličen u Žistu Fontenu i njegovom ortaku Kopi – fudbal je u Francuskoj bio na najnižim granama. Ne samo po rezultatima, već i po popularnosti. Tek kada su deca došljaka iz bivših francuskih kolonija počela da se zanimaju za fudbal, biciklizam i Tour de France gurnuti su u drugi plan. A onda je došlo Evropsko prvenstvo 1984. i Platini i ni dva točka ni ragbi-lopta više nisu mogli ni da se približe.

Nabod veka: Da li je Zinedin Zidan, onaj iz finala Mundijala 2006, bio ikona ili antiheroj? Da li je njegovo udaranje Marka Materacija bila glupost koja je bacila ljagu na karijeru, ili je time veliki Zizu pokazao da je ipak samo čovek? Dok je sveta i veka trajaće te dileme, ali ako se obistine najave iz Francuske, eto prilike za iskupljenje...

Filmski heroji: Ako bismo se držali samo aktuelnosti, onda bi verovatno trebalo odabrati dvojicu ljudi bez kojih je svet filma ostao u poslednje vreme. Jedan je legendarni režiser Žan-Lik Godar, drugi čuveni glumac Žan-Pol Belmondo. Pa ipak, ako nešto može da objasni kako se osećaju siromašni imigranti iz pariskih predgrađa – a takvi završe ili u kriminalu ili u Pari Sen Žermenu, Lionu, Bajernu, Barsi – onda je to čuvena “Mržnja” (“La Haine”) Matijea Kasovica, sa Vensanom Kaselom.

“My Way”: Pesma koju je proslavio Frenk Sinatra zapravo je bila obrada. Klod Fransoa napisao je “Comme d'Habitude” kada ga je ostavila (tada sedamnaestogodišnja) Frans Gal. Postala je veliki hit, toliki da ju je na radiju čuo Pol Enka i pozvao starog majstora. “Frenk, imam jednu pesmu baš za tebe”, reći će mu. Francuzi bi jako želeli da se ostvare obe verzije u Kataru: i da Dešan osvoji titulu “My Way”, i da (p)ostanu svetski prvaci “Po navici”.

AUSTRALIJA

Nekada su imali Kjuela, Viduku, pa i Kejhila, danas Australijancima upadljivo nedostaje igrač takvog kalibra. Ipak, kada su već igrali kvalifikacije ravno 1.008 dana, red je da makar pokažu zube. Ili, poput kengura, nekog nokautiraju. A kad smo kod Australije...

Izbrisano iz istorije: Englezi za sebe tvrde da su izmislili fudbal, ali u današnjoj saveznoj državi Viktorija, Aboridžini, australijski domoroci, igrali su igru po imenu “Marn Gook”, veoma sličnu fudbalu. Prvi zabeleženi tragovi su bili u prvoj polovini 19. stoleća, mada se pretpostavlja da upražnjavali ovu zabavu vekovima.

Australijski fudbal: Nažalost, iza te sintagme se uglavnom ne kriju podvizi fudbalera u žutim dresovima, posebno onih iz prvog pasusa, koji su umeli da briljiraju i u Evropi. Australijski fudbal je enormno popularan sport na tamošnjem kontinentu, sa punim stadionima i transom na tribinama. Jedno vreme čak je i kod nas Eurosport, beše li, prenosio AFL, ali izgleda da niko nije uspeo da ukapira kako se to zapravo igra.

Serija: Najčuvenija sapunica je “Neighbours”, koja je svojevremeno lansirala u svet i Kajli Minog. Ipak, generacija kojoj pripada tvorac svih ovih brojnih redova odrasla je uz “Heartbreak High”, kod nas nezgrapno i glupavo prevedenu kao “Nestašne godine”. Neko je bio zaljubljen u Katarinu, neko u Anitu, a sve cure u Drezika. Posle smo saznali da je Drezik u stvari Bogdan Dražić, ali se i razočarali pošto je ipak bio Hrvat. Nedavno se na Netflixu pojavila i neka nova verzija “Nestašnih godina”, plus sve stare epizode.

Muzika: Kad je već pomenusmo, red je da joj pustimo i pesmu. Kajli je vrhunska pop-umetnica, sem što je izrazito dobrodržeća, a dvostruki “kombo” australijska muzika je napravila kada su Kajli Minog i Nik Kejv zajedno snimili pesmu.

DANSKA

Šta bi prosečan Danac pomislio kada bi video da u svakoj poštenoj kući u Srbiji postoji kutija sa danskim putero-kolačićima? I onda kada bismo mu je otvorili, a unutra igle, konci i pozamanterija... Danska je opet dinamit, Danska je bila zaslužila makar finale Evropskog prvenstva prošle godine, Danska će opet imati mnogo navijača. I šta je još Danska?

Mit o 1992: Te su godine Danci postali evropski prvaci, a mnogi i dalje misle da su to učinili preko naših leđa. Istina je da bi Jugoslavija bila među favoritima na EURO '92, kao što je verovatno istina da bismo našli načina da uprskamo stvari. Uostalom, već je i sa aerodroma u Skandinaviji vraćena selekcija koja je bila bez mnogo važnih igrača iz Hrvatske. Danci su svoju šansu iskoristili, čak i bez Mihaela Laudrupa, koji je bio ljut na savez i selektora (a ne, kao što smo blagoizvoleli poverovati u taj “fejk njuz”, na strani sankcionisanog srpskog naroda).

Film: Upravo o toj kruni govori film “Sommeren '92”, kojeg možete gledati i na Netflixu. Nije baš vrhunski uradak, ali je sasvim pitak prikaz onoga što se dešavalo oko reprezentacije, sa sve čudesnim turnirom na kraju, i ličnom i porodičnom dramom kapitena Kima Vilforta.

Jugoslavija: A svega osam godina ranije, Jugoslavija Toze Veselinovića je na Evropskom prvenstvu 1984. doživela debakl od Danaca. Bila je to prva zlatna generacija – može li ova da bude druga – zbog koje je “Hummel” dres odjednom bio u modi.

Serija: Ne jedna, nego dve. Kome je do rešavanja teških krivičnih dela, neka se druži sa inspektorkom Sarom Lund u “Forbrydelsen”. Kome je da vidi kako (može da) izgleda demokratija, neka prati avanture premijerke Brigite Niborg u “Borgenu”.

Pivo: Ah, da, verovatno najbolje na svetu. Tako makar kaže ona reklama.

TUNIS

Zemlja iz koje je krenulo ono ozbiljnije “Arapsko proleće” volela bi da postane i zemlja iz koje je krenulo arapsko fudbalsko proleće. Ipak, niko im ne daje šansu čak ni da budu najbolje plasirana afrička selekcija. Ima li razloga za optimizam?

Esperance: Fudbal je u kolonijama, posebno u severnoafričkim francuskim kolonijama, imao specifičan razvoj. Običan narod je prvo mogao samo da ga gleda, da bi se tek kasnije drznuli i da probaju da ga igraju – to je jedan od razloga za kaskanje. Ipak, modernizujuće arapske elite u Tunisu već na kraju Prvog svetskog rata osnovale su svoje klubove. Od tada potiču Esperance i Club Africaine, kao odraz ne samo žudnje za igrom, već i slobodom.

Prva pobeda: Kada je Zair potučen do nogu na Svetskom prvenstvu 1974, ceo svet se podsmevao Afrikancima. (Tada ga je Jugoslavija pobedila s 9:0, što je dovelo do velikog izliva nezadovoljstva u Beogradu i drugim našim gradovima. Zašto smo tako ponizili naše prijatelje, pitali su se mnogi). Niko ništa nije očekivao od bilo koga sa tog kontinenta ni četiri godine kasnije. Ipak, Tunis je tukao Meksiko 3:1 u Argentini 1978, za prvu pobedu neke afričke reprezentacije u istoriji mundijala. “Svet nam se smejao. Sada je tome došao kraj”, rekao je tada njihov selektor.

Kucamo na vrata...: Poklonici Premijer lige sećaju se koliko je zabavan umeo da bude Bolton. Dovodili su igrače sa svih strana, pa i iz Tunisa – nekoliko sezona centralni defanzivac bio je Radi Žaidi, a posle se okušao i u Birmingemu i Sautemptonu.

Tatuin: Ko je bio turistički u Tunisu, verovatno je dobio i ponudu da obiđe Tatuin. Ovo mestašce popularizovao je Džordž Lukas u serijalu “Star Wars”.

GRUPA E

ŠPANIJA

Kratko je pamćenje fudbalskog navijača, a fudbala je mnogo i takmičenja se slivaju jedno u drugo. Zato su mnogi već zaboravili kako je izgledala dinastija koja je vladala Evropom i svetom od 2007. do 2013. godine. Španci imaju mlad tim, koji može da podbaci, ali može i da očara. Baš kao i cela Španija...

El Divino i njegov ortak: Rivalitet Reala i Barselone traje već pun vek, a sekire su za vazda otkopane kada su iz Katalonije u Kastilju stigli Rikardo Zamora i Pepe Samitije. Njih dvojica najzaslužniji su što se rastrzana država toliko zaljubila u fudbal. Koliko? Toliko da ni krvavi građanski rat nije mogao da to gurne u drugi plan. Zamora, “El Divino”, opisivan je kao “poznatiji od Grete Garbo, ali mnogo lepši od nje”, i nije bilo golmana koji nije pokušao da ga imitira, makar po nošenju crnih rolki. Samitije je bio nešto skromniji kada je reč o ekstravaganciji, mada važi za prvog igrača koji je video ceo teren i imao pas “u trepavicu”. Ćavi i Inijesta u jednom čoveku, otprilike...

Armada: Od leta 1588. godine Španci znaju koliko je važno imati pravog čoveka na čelu tima. Tada su napravili istorijski najveću grešku na bojnom polju, preciznije na bojnoj vodi. Čuvena španska Armada, najveća pomorska sila sveta, olupala se o engleske i holandske hridi kada to niko nije očekivao. Razlog? Vodio ju je Alonso Perez de Guzman, koji nije imao nikakve predispozicije za to, sem svog imena i porekla. Velika lekcija koja će odjekivati sve do Katara...

Film: “Sve što nije autobiografija je verovatno plagijat”, rekao je Pedro Almodovar, najpoznatiji španski sineasta. U njegovim filmovima nećete saznati mnogo o fudbalu, mada on nije nimalo imun na njega. Jer kada je 1999. “Sve o mojoj majci” osvojio Oskara za najbolji film na stranom jeziku, Almodovar je tu histeriju uporedio sa osvajanjem Mundijala. Da je tad samo znao šta će se desiti 2010. godine, možda bi uključio kamere na vreme...

Casa de Papel: Zahvaljujući planetarnoj popularnosti serije o Profesoru koji planira veliku pljačku, novinarska pera su se naoštrila da ređaju metafore. Luis Enrike bi sigurno više voleo da ga dožive kao studioznog tipa koji je sve unapred nacrtao nego kao čoveka koji upada u paniku čim nešto krene po zlu. Samo da se ne zapetlja kao scenaristi serije...

Himna bez reči: Bilo je mnogo pokušaja da se u “Marcha Real” ubace reči, ali svaki se završio krahom. Glavni problem je broj jezika kojim se u Španiji govori – a što je u demokratiji, posle svrgavanja Franka, koji je ugnjetavao sve druge narode u Španiji, opet dozvoljeno.

KOSTARIKA

Najuspešnija centralnoamerička fudbalska zemlja imala je nekoliko sjajnih izleta, a 2014. stigli su na nekoliko jedanaesteraca od polufinala Mundijala. Legendarni Selso Borhes je i dalje tu, kao i golman Kejlor Navas. Ali Kostarika je još zanimljivija od toga...

Sreća: U regionu u kojem su vojne hunte, pučevi, kriminal i narkokarteli toliko česti da više nije ni vest, Kostarika je svetli primer. Na većini lista najsrećnijih zemalja na svetu, Kostarika je u samom vrhu. Uživaju i veliku slobodu izražavanja, medija, a demokratija im je na zavidnom nivou...

Pacifizam: ... i sve to uprkos – ili zahvaljujući – činjenici da Kostarika nema vojsku. Nakon kratkotrajnog građanskog rata, Ustav je zabranio stajaću armiju. Postoji samo “Fuerza Publica”, koja je zadužena za policijske i granične zadatke.

Pozdrav: Kostarikanska rečenica “Puta vida” doslovno znači “čist život”, a Kostarikanci je koriste vrlo često, najčešće kao pozdrav. Ako u Kataru ili drugde naletite na Kostarikanca, slobodno mu recite “Pura vida!”, shvatiće to kao “Živ bio!”.

Plaža koju treba posetiti: Nismo bili, ali voleli bismo. Žal po imenu Manuel Antonio nalazi se u istoimenom nacionalnom parku na južnoj, pacifičkoj strani zemlje. Kažu da ćete sigurno sresti prave i druželjubive majmune dok budete hodali ka vodi.

NEMAČKA

Fudbal je sport koji igraju 22 igrača... Znate već. Nemci su odgovorni za neke od najvećih šokova u istoriji fudbala, i vrlo su retko bili na pogrešnoj strani istorije. Naravno, samo fudbalske istorije.

Jahrhundertspiel: Četiri godine nakon tragedije na Vembliju – a ponekad se zaboravlja da se sve to dešavalo svega dve decenije od Drugog svetskog rata – Zapadna Nemačka izašla je na megdan Italiji. Da nije bilo kovida, možda bi pola veka od “Utakmice veka” bilo dostojnije obeleženo; ovako, ostaće jedna priča o stadionu Asteka, o urliku nemačkog komentatora (“Schnellinger! Ausgerechnet Schnellinger!") i 4:3 za Italiju.

Zid: Podela na dve Nemačke nije previše uticala na “zapadnjake”. Zapravo, malo je koji igrač – a kamoli klub – iz DDR-a uspeo da bude konkurentan kada je pao Berlinski zid. Nije ni čudo, pošto je Demokratska Republika bila pod uticajem Sovjeta, pa su se tamo bacačice kladiva kotirale mnogo bolje. A i bilo ih je lakše prisluškivati...

Film: Upravo o tom periodu govore dva sjajna filma, jedan smešan, drugi smrtno ozbiljan. “Zbogom Lenjine” iz 2003. i “Životi drugih” iz 2006. na različite načine opisuju poslednje i kritične godine one druge Nemačke, iza gvozdene zavese.

Hip-hop: Neko bi rekao da je Rammstein najbolji nemački izvozni proizvod još od “Mercedesa”. Pankeri bi sigurno glasali za Die Toten Hosen. Ali ima nešto što je mnogo više autentično nemačko – tamošnji hip-hop. Absolute Beginner, Fettes Brot, Freundeskreis... Ipak, na prvom mestu mora da bude bend Die Fantastischen Vier.

JAPAN

Ima onaj “meme” sa gomilom japanskih fotografija, fetiša i ostalih frikova, na kojem piše “Never nuke a country twice”. Ko god je imao tu sreću da ode u Japan, reći će vam da je to doslovno druga planeta. Od muzike do mange, od Super Marija do Sonika, od Nakate do Nakamure, Japan je nešto posebno.

Japanska tehnika: Post-industrijalizacija Japana i ekonomski uzlet osamdesetih godina u direktnoj je korelaciji sa usponom fudbala u istočnoj Aziji. Japanci su pobedili Zapad u jednoj njihovoj igri, pa su poželeli da to urade i sa drugom, posebno što su usled globalizacije postali svesni koliko navijača fudbal može da privuče. Tri decenije kasnije, još nisu tamo...

Kultura: Možda su jednostavno previše fini? Postoji anegdota koju je svojevremeno ispričao Englez Stjuart Bakster. On je bio trener Sanfreće Hirošime negde u prvim godinama J-Lige (kada je tamo vladao naš Piksi). “U drugim zemljama, kada izbacite igrača iz prvih 11, on vam nogom udara po vratima i pita vas 'Zašto me j...no ne stavljaš u tim?'. U Japanu, igrač dođe kod tebe i skrušeno te pita 'Izvinite, treneru, da li postoji nešto što bih mogao da popravim u svojoj igri?”. I veliki Osvaldo Ardiljes pričao je da igrači, kada pogreše u sred utakmice, zastanu da se zvanične izvine jedan drugom.

Anime: Nismo ljubitelji, ali znamo ko jeste: između “Naruta” i “One Piece”, pravi poznavaoci će reći da je “Bleach” najbolji anime koji je ikada napravljen.

Igra koju sigurno znate: Više to nije to, zapravo sahranili su ga i sa njima sve naše dečačke snove, ali od kraja devedesetih pa sve negde do 2012, možda čak i 2015. godine, Pro Evolution Soccer – ili Winning Eleven, kako se originalno zvao – bio je najbolja fudbalska simulacija koju ste mogli da upražnjavate. Posebno kad iznajmite Sony sa igrom na kojoj postoji isključivo japanski komentator...

GRUPA F

BELGIJA

Postoje “zlatne generacije” koje taj nadimak dobiju od istoričara. Postoje i “zlatne generacije” koje tako nazivaju pre nego što urade bilo šta veliko. E, takve retko kada zaista i budu zlatne, što Belgijanci na svojoj koži osećaju već ceo jedan mundijalski ciklus. Šteta, jer je fudbal mogao da ujedini zemlju...

Društvo: A jedinstvo im je baš trebalo. Potpisnik ovih redova svojevremeno je sa ljupkom Valonkom pričao o problemu koji je imala kada se, kao studentkinja, smuvala sa Flamancem. Niko u njenoj familiji nije hteo – a ni umeo – da razgovara sa njim. U Briselu, inače, Belgijanci međusobno govore na engleskom, čisto da se neko ne bi uvredio. Fudbalska reprezentacija nadilazila je te rasprave i rascepe. Nastaviće to da radi, ali verovatno bez toliko potencijala u budućnosti...

Neslavna titula: Zato su Belgijanci uzeli jednu neslavnu titulu. Jedina su reprezentacija u istoriji koja je držala prvo mesto na FIFA rang listi a da nije osvojila nijednu svetsku niti kontinentalnu krunu.

Bitka za pomfrit: Belgijska čokolada verovatno je najskuplja i najbolja na svetu. Belgijski vafli zamirisaće svaki grad i varošicu. Ali, ono na šta su posebno ponosni – i zbog čega su posebno imali pik protiv Amerikanaca na Svetskom prvenstvu 2014. – jeste pomfrit. Pomfrit je belgijski, podsetiće vas na to velika fotografija čim sletite na briselski aerodrom, ali ti glupi Amerikanci su čuli francuski jezik negde u Valoniji i pomislili da su to Francuzi. Tako je belgijski krompir postao “French fries”...

Magrit i Poaro: Čuveni detektiv Agate Kristi takođe je Belgijanac. Nemojte slučajno da smetnete to s uma ako ste u Briselu. A kad ste već tamo, ne propustite priliku da obiđete muzej Renea Magrita.

Muzika: Od dobre belgijske muzike verovatno bismo izdvojili Hooverphonic. Ali na mnogom će se stadionu i dalje sa razglasa puštati 2 Unlimited i “Get Ready For This”. Eto još jedne pesme na koju smo, nažalost, morali da vas podsetimo.

KANADA

Napokon su batalili svoje palice i sa leda stigli na travu. Kanada je već učestvovala na Mundijalu, ali 1986. bili su samo prolaznici – sada misle da mogu da naprave makar jedan korak više. Kanada je velika zemlja, za mnoge i obećana, samo da nije one grtal'ce...

Hokej protiv fudbala: Fudbal nije imao nikakvu šansu. Što zbog klime, sa mnogo snega i mnogo malo trave, što zbog želje da se odmetnu od dominiona koji im je nametao kriket i fudbal, u Kanadi se razvio hokej, i postao nacionalni sport. (Jedan Kanađanin je formalizovao i pravila košarke, ali im se to nije primilo.) Fudbal je ostao u predgrađima, gde je živela radnička klasa engleskog i škotskog porekla. Tek će njihovi praunuci, uz novi talas imigranata, početi da se zanimaju za okruglu loptu... Kao nagradu su dobili učešće na ovom Mundijalu i ko-domaćinstvo onog narednog.

Hladno, al' standard: I ne samo ekonomski, nego i standard pristojnosti. U američkim vicevima i pošalicama, na Redditu, svugde, Kanađani važe za gotovo nečuveno pristojne ljude. Recimo, ako uđete u neki javni WC u Kanadi, verovatno ćete videti flomasterom ispisanu poruku: “Tvoja mama je sigurno jako fina gospođa.”

Pitanje Kvebeka: Čak i takva Kanada se zamalo raspala. Na referendumu 1995. godine, opcija za nezavisnost Kvebeka, gde je francuski – i to vrlo čudna varijanta francuskog – zvanični jezik, izgubila je za manje od 60.000 glasova. Od tada je raspoloženje malo skalalo, ali i dalje ima onih koji smatraju da bi Kvebek mogao da bude nezavistan.

Muzika: Pošto se, da parafraziramo “South Park” vlada u Otavi već nekoliko puta izvinila za postojanje Brajana Adamsa, moraćemo da se okrenemo malo boljim umetnicima. S jedne strane veliki Leonard Koen, s druge Alanis Moriset, pa ko šta voli i ko šta ponese...

Citat za poneti: “Optimizam je verovanje da je stvarnost bolja nego što jeste; a pesimizam da je stvarnost gora nego što jeste.” – Margaret Atvud

MAROKO

To što je Maroko na Mundijal odveo Vahid Halilhodžić, ali ih neće predvoditi u Kataru, dovoljno govori o pritiscima, o šizofreniji, o netrpeljivosti prema “strancima”, ma kolike da su im zasluge. To je sasvim u skladu i sa društvenim uređenjem Kraljevine...

Ime koje treba da znate: Zvali su ga “Crna perla”. Rođen u Kazablanci, gde je radio kao čistač, prešao je u Marselj uoči Drugog svetskog rata. Kasnije je nastupao za Atletiko Madrid, i to u vreme kada su bili na vrhuncu. Ipak, nikada nije zaigrao za svoju zemlju – Labri Ben Barek nastupao je za Francusku, pod čijom je vlašću bio Maroko sve do 1956. godine.

Osmina: Kamerun je 1990. godine očarao planetu, ali Maroko je to uradio četiri godine ranije. Bili su prvi u grupi sa Poljskom, Engleskom i Portugalijom, a ispali su od Zapadne Nemačke tek pogotkom Lotara Mateusa u poslednjim trenucima meča osmine finala.

2026: Marokanci su bili ubeđeni da će dobiti organizaciju Svetskog prvenstva 2026, ali FIFA je bila FIFA, pa je turnir otišao kod mnogo platežnijih. Najavili su da će se kandidovati i za 2030, iako se očekuje da će to dobiti Urugvaj (i Argentina), zbog proslave stogodišnjice Mundijala.

Kralj: Mohamed VI pripada dinastiji Alavija, čiji koreni sežu još od 12. ili 13. stoleća. Na vlast su došli pre više od tri stotine godina. Talas demokratizacije i promena u velikoj meri je zaobišao Maroko, a kralj i dalje ima moć da donosi zakone i da raspusti parlament ukoliko i kad god mu se više ne dopada.

Kazablanka: Legendarni film sa Hamfrijem Bogartom i Ingrid Bergman smešten je u onu čuvenu kafanu u Kazablanci tokom Drugog svetskog rata. Naravno, sniman je u Holivudu, ne u Maroku. Naravno, svi znaju za originalni citat Rika Blejna: “Of all the gin joints in all the towns in all the world...”

HRVATSKA

Luka: Posle Francuske valjda više nema dileme, ako ju je ikada i bilo – Luka Modrić je najbolji igrač u istoriji ovih prostora. I kad god se čini da mu je blizu kraj karijere, ponovo se vrati i ponovo briljira. U asa Real Madrida biće opet uprte sve oči, pa i naše...

Srbija: Četiri puta su se sastale Hrvatska i naša reprezentacija. Jednom je pobedila Hrvatska, dva puta je bilo nerešeno, a jednom smo ih pobedili nerešeno. Onda sa Jarnijem, pardon Batom Mirkovićem. Ako mi budemo prvi u svojoj grupi, a oni drugi u svojoj, možda budemo gledali balkansko četvrtfinale...

Grb: Nisu Hrvati jedini koji imaju šahovnicu, ali je jesu “brendirali”. Heraldičari kažu da se ovaj simbol pojavljuje još kod starih Ilira, a postoji i legenda da je jedan hrvatski kralj redovno u šahu tukao mletačkog dužda. Nagrada su mu bila dalmatinska ostrva, a u slavu svojih trijumfa napravio je grb sa crveno-belim poljima.

Muzika: Razne navijačke pesme pevaju u Hrvatskoj, a posebno vole onog jednog kojem ni ime nećemo pominjati. Ipak, tokom turnira u Rusiji novu popularnost je stekla pesma koja je, u neku ruku, najavila ono što će doći. Ako ništa drugo, pustite “Hrvatski Band Aid” i “Moju domovinu” samo da biste videli kako su s početka devedesetih izgledale neke i dalje aktuelne zvezde.

GRUPA G

BRAZIL

Brazil je strast, Brazil je pasija, Brazil je cevanica Garinče i golovi Doktora Sokratesa, i Pele, i sve nauljene guze sa karnevala. I dečak iz favele i magični žuti dres. Prvo nešto o njemu...

Žuta majica: Sada je ta boja neodvojiva od Brazila, ali nekad nije bilo tako. Zapravo, sve do “Marakanaza”, sve do onog poraza od Urugvaja, Brazil je igrao u komplet beloj opremi. Tek tada, kada su odlučili da menjaju sve, fudbalska federacija je raspisala konkurs za nove dresove. Aldir Garsija Šle zvao se dizajner koji je predložio spasonosno rešenje: Brazil mora da igra u boji nacionalne zastave.

Devetka: Gde je mitski dres, tu je i mitski broj. Još od Ronalda – pravog Ronalda – nisu imali pravu devetku, a pitanje je da li će to biti Rišarlison. Verovatno neće. Naravno, mnogo toga će zavisiti od Nejmara. Možda i previše toga, zbog čega su brazilski novinari skovali izraz “Neymardependencia”.

Demokratija: Bilo je tesno, ali je na kraju Bolsonaro pao. Luis Injasio da Silva “Lula” vratio se na mesto predsednika nakon boravka u zatvoru. Brazil jeste demokratija, ali pomalo čudna – uz progresivnog Lulu stao je siromašniji deo nacije. Uz Bolsonara – oni dobrostojeći, oni iz velikih gradova, pa i većina fudbalskih zvezda. Brazil se, inače, sastoji od 26 država, i čak 5.570 opština. Ponekad zaboravimo kolika je to zemlja...

Ipanema: Postoji mali milion verzija pesme “Girl from Ipanema” Antonija Karlosa Žobima, ali samo ona na “brazilskom portugalskom” – koji se i po zvuku i po značenjima razlikuje od “običnog” portugalskog – zaista vodi na Ipanemu i u Brazil.

Piće i hrana: Aleksandar Gligorić bi vam bolje pisao o “kašasi” i “kaipirinji”, a ljubitelji kafe o tome kakva je zelena kafa. Nacionalno jelo Brazila je fejžoada, čorba od pasulja sa komadima mesa, najčešće svinjetine.

SRBIJA

Iz razumljivih razloga, preskočićemo našu zemlju. Ta valjda svako ima neki njen doživljaj, i ako Dragan Stojković može da pomiri osam, devet, deset miliona selektora, to sigurno ne može jedan tekst. Ali ćemo samo dati muzičku temu za razmišljanje...

U knjizi “31 pesma” Nik Hornbi, veliki zaljubljenik u Arsenal i fudbal (tim redosledom) mašta da himna Engleske više ne bude “God Save the Quen/King”, nego “Reasons to be Cheerful, Pt. 3”, kao mnogo prikladnija za mlade momke i modernu Britaniju. Da smo mi Nik Hornbi, lako bismo mogli zamisliti da Duća Tadić povede, a ostali se priključe na tekst Cobijeve pesme “Odakle sam ja”...

ŠVAJCARSKA

Helvetska federacija više nije toliko neutralna – makar ne u fudbalu. Devedesetih su ih predstavljali Suter, Šapuiza i Turkilmaz, sada Švajcarci (jer se svi oni osećaju Švajcarcima, odakle god da su došli) mogu da budu teška “koska”. Ali to, kako ćemo videti, ne bi bilo protivno istoriji fudbala...

Blekburn iz St. Galena: Kako je veliki broj imućnijih Engleza oduvek voleo alpske predele, tako su i Švajcarci brzo čuli za taj novi sport. Prvi fudbalski klubovi osnivani su već od 1860. godine. I kao što je Juventus poneo boje Nots Kauntija, tako je Sankt Galen uzeo dresove od Blekburn Roversa, i još igra u njima.

Od Barse do “Kickera”: Ali nisu Švajcarci samo uzimali, dosta su i davali. Hans Kamper, rođen u Cirihu, osnovao je Barselonu. Valter Benseman bio je osnivač Karlsruea, ali je ovaj imućni avanturista fudbal zadužio mnogo više kada je pokrenuo prvi – a i dalje vodeći – časopis o fudbalu na nemačkom jeziku, “Kicker”. Ni Italijani ne bi mogli da se diče sa dva predratna svetska kupa da nije bilo Musol... Pardon, da nije bilo Vitorija Poca, koji se fudbalskim virusom zarazio dok je studirao u Švajcarskoj i nastupao za drugi tim Grashopersa.

Knjiga koju treba pročitati: “Polećemo sa La Gvardije, Njujork, sa tročasovnim zakašnjenjem zbog mećave...” Tako počinje čuveni roman “Homo faber” Maksa Fišera, najuticajnijeg švajcarskog pisca, koji je deo lektire u svim zemljama nemačkog govornog područja, ali i šire. No iako Friš nije pisao o fudbalu, voleo ga je: kao dete je više voleo da juri za loptom nego da bulji u knjige. Zapravo, ne toliko da juri, koliko da je čeka – Friš je maštao o tome da zaigra za švajcarsku reprezentaciju kao golman...

Jezici: Uvreženo je mišljenje da se u Švajcarskoj ravnopravno govore tri jezika. Zapravo ih je četiri – romanš priča manje od jedan odsto ljudi na jugoistoku zemlje – a onaj najpopularniji, švajcarska varijanta nemačkog (govorna, ne književna), nije baš razumljiva ni svim Nemcima.

Muzika: Švajcarska ima i dve pobede na Evroviziji, mada im je drugu donela jedna Kanađanka. Selin Dion je 1988. na francuskom pevala “Ne partez pas sans moi”. Te godine, Jugoslaviju su predstavljala Srebrna krila i bila sasvim korektno šesta.

KAMERUN

Ples Rožea Mile sa zastavicom 1990. godine naterao je mnoge da pomisle da će iz tog intimnog odnosa da se desi nešto veliko. Recimo, da neka afrička zemlja osvoji Svetsko prvenstvo. Tri decenije kasnije, nijedna se nije približila, a prva nada, Kamerun, odavno nije u samom vrhu.

Jugosloveni: Kao i najveći deo Afrike, i Kamerun je bio ponosni član Pokreta nesvrstanih i još ponosniji prijatelj socijalističke Jugoslavije. Nije, zato, ni čudo što su prvi treneri i selektori koji su doneli kakav-takav profesionalizam u Jaunde bili Jugosloveni. Sedamdesetih godina, Kamerunce su taktici podučavali Vladimir Beara, Ivan Ridanović, Branko Žutić, Radivoje Ognjanović... Danas je to pomalo zaboravljeno, ali upravo će generacija koju su oni podigli biti ta što će sa velikim Rožeom Milon dići planetu na noge u Italiji.

Sve kamerunske podele: Kamerun je neverovatno kompleksna država. Svojevremeno su bili rasparčani na kolonijalne delove Francuske, Engleske i Nemačke, što je ostavilo posledice i na jezike – zapad je i danas anglofon, istok uglavnom frankofon. U Kamerunu živi više od dve stotine etničkih grupa (zbog čega ova zemlja nosi nadimak “Afrika u malom”), a tu je i verska podela. Sever je dominantno muslimanski, na jugu žive hrišćani. I prvi fudbalski klubovi bili su podeljeni po etničkim linijama, a netrpeljivost se oseća i danas.

1990: Mogu Englezi da se žale na penale koliko hoće, ali treba još mnogo da ih promaše pa da im karma vrati za ono što se desilo u Italiji 1990. Vodio je Kamerun u četvrtfinalu SP 2:1 na svega deset minuta do kraja, no onda su kažnjeni za svoju naivnost, ili samo nikakav uticaj u FIFA. Gari Lineker je sa dva udarca srušio snove celog kontinenta i dobrog dela ostatka planete.

Muzika: Kamerunski saksofonista Manu Dibango je još 1972. izdao singl “Soul Makossa”. Majkl Džekson je iskoristio deo refrena u svojoj “Wanna Be Startin' Somethin'”, pa je i Amerika čula za makosu, vrlo zanimljivi afrički žanr.

GRUPA H

PORTUGALIJA

Sa Kristijanom Ronaldom na izmaku živaca – i ponekad previše naloženim da pruži sve što može za svoju zemlju – i sa selektorom koji nervira mnoge u zemlji, Portugal ima pomalo poremećene motive na ovom Mundijalu. Jer sasvim bi bilo u redu, imajući u vidu nepresušno vrelo talenta, da se spremaju za neki naredni. To bi im savetovala i njihova prošlost...

Tordesiljas: Kada bi mogli, Portugalci bi sa svojim prvim komšijama Špancima odmah potpisali neku fudbalsku verziju sporazuma iz Tordesiljasa. Tada, krajem 15. stoleća, nedugo po otkriću Amerike, Portugal i Španija su podelili planetu na jednake delove. Linija se nalazila na 46. meridijanu, i sve što je bilo istočno od nje, pripalo je Portugalu. Sada ne traže više pola sveta, zapravo, dovoljno bi im bilo da slave jednom. I ako mogu, da usput pobede Brazilce...

Saudade: A ako se to kojim slučajem ne dogodi, nastupiće ono što Portugalci dobro znaju. “Saudade” je jedna od onih neprevodivih reči, nešto između melanholije, tuge i čežnje, kako za onim što je bilo, tako i za onim što je nemoguće. Kada se jednom ugnezdi, saudade se ne može oterati, može se samo malo zatomiti. A najbolje se čuje, i oseća, ili kada pustite fado. Ili, dobro, kada rasplačete ceo stadion, kao što je prošle jeseni uradio Aleksandar Mitrović.

Karanfil: Cvet koji ima posebno značenje u Portugalu. Nakon skoro poluvekovne profašističke diktature Antonija Salazara, Portugalci su uz pomoć armije svrgnuli novog diktatora. Simbol promena bili su karanfili koje su građani poklanjali vojnicima.

Pesme i priče: Ako želite da shvatite Portugaliju, čitajte poeziju Fernanda Pesoe (“Nisam ništa / Nikad neću biti ništa / Ne mogu želeti da budem ništa / Ako se to izuzme, imam u sebi sve snove sveta”) i romane i priče, napisane posebnim i čudesnim stilom, nobelovca Žozea Saramaga. Preporučujemo “Kameni splav” i “Stoleće u Alentežu”, koja će vas upoznati sa ruralnom Portugalijom, onom daleko od lokacija gde se udaraju selfiji.

GANA

Da se dogovorimo da u fudbalu nema slučajnosti? Jer ne može biti slučajno da se Luis Suarez spremao baš za ovaj Mundijal, i da onda Gana i Urugvaj budu u istoj grupi, pa još da igraju međusobno u poslednjem kolu, kada će se izgledno rešavati sudbina na ovom turniru. A daleko od toga da je to jedina bol Gane...

Južna Afrika: Ko zna kako bi izgledao i ovaj tekst, ko zna kako bi izgledala cela Gana, ma cela Afrika, samo da Asamoa Đan nije onako zapeo, i samo da Luis Suarez nije bio toliko prevejan. Ovako, ostalo je ono zbog čega Afrika pati: osećaj nepravde, osećaj da su prevareni, osećaj da su sami krivi, a i nisu toliko sami krivi...

Nkruma: Nakon što je izašao iz britanskog zatvora, Kvame Nkruma je znao da sa kolonizatorima ne sme da bude pregovora. “Tražite svoje političko kraljevstvo”, govorio je harizmatični lider onoga što se zvanično zvalo “Zlatna Obala”. Negovao je i radikalne panafričke ideje, smatrao je da Afrikanci treba da budu braća i da se ujedine, a ne da stvaraju malene i nejake države. A fudbal mu je bio centralni motiv, i uvek se motao oko fudbala: čak je i na proslavu nezavisnosti Gane 1957. doveo ser Stenlija Metjuza. Ali, njegova opčinjenost afričkom samodovoljnošću bila je i kočnica napretku, pošto je dugo smatrao da “Crne zvezde” ne sme da vodi nijedan beli Evropljanin.

Prosperitet: I Gana je jedan melanž različitih etničkih, jezičkih i verskih grupa, ali je za razliku od većine komšija uspela da zadrži i stabilnost, pa čak i da napreduje u demokratiji. Prema podacima CIA Factbook, Gana prednjači u zdravstvenoj zaštiti, ekonomskom rastu i ljudskom razvoju ne samo na prostoru Zapadne Afrike, već celog kontinenta.

Glumac: Sjajni britanski glumac Idris Elba, koji nas je kupio još u neprevaziđenoj “The Wire”, poreklom je iz Gane, preko majke. Prilično je zainteresovan za ono što se događaj u postojbini njegovih predaka, pa je svojevremeno apelovao na vladu Gane da poštuje prava LGBT zajednice.

URUGVAJ

Biće čudno gledati Urugvaj bez Oskara Tabareza, ali svaka njihova pobeda – a onaj ko voli fudbal i Južnu Ameriku mora navijati da bude više urugvajskih pobeda – biće pomalo i njegova. Urugvaj je nacija koja diše fudbal, četvorostruki svetski prvak koji s pravom mašta da to nekada uradi opet. Iako ih, da se svi skupe, nema da napune Beograd, sve sa Rusima...

Četiri zvezde: Nismo pogrešili kada smo napisali da je Urugvaj četvorostruki prvak planete. Sem dva “zvanična” Mundijala, onaj 1930. i onaj na Marakani 1950, ubrajaju im se i dva turnira na Olimpijskim igrama koja su održana pod patronatom FIFA. Od 1924, preko 1928, sve do te 1930, nije bilo boljeg tima na planeti.

Očevi osnivači: Postoji izreka u Urugvaju da su naciju stvorila dvojica Varela. Prvi je Hose Pedro, političar i novinar, koji nije obnašao nikakvu zvaničnu ulogu, ali je stavio Urugvaj čvrsto na stazu na kojoj je danas: sekularna zemlja u kojoj je obrazovanje besplatno i u kojoj se poštuju prava svih. Urugvaj je zbog prvog Varele postao zemlja Južne Amerike najlepša za život. A zbog drugog, Obdulija Varele, postao je fudbalski gigant. Obdulio Varela bio je kapiten tima koji je rasplakao Brazil i doneo poslednju od četiri krune Urugvaju.

Izraz koji valja znati: “Garra Charua”, odnosno “kandža”, oličenje je urugvajskog shvatanja fudbala. Mala nacija, stešnjena između dva giganta, morala je da nauči da bude prgava, da ne da na sebe, pa je u jednakoj meri vaspitala i umetnike i mangupe. Ali, za “garra charua” najvažniji je kolektivni duh – onaj osećaj da će svi poginuti jedni za druge i za svoj Urugvaj.

Pisac: Mnogi su pisci pisali o fudbalu, ali niko kao Eduardo Galeano. Ko zna, možda i zato što je za samo loptanje bio apsolutno netalentovan, pa je to morao da nadomešćuje snovima i maštanjem. Ili zato što je bio čovek koji je osećao nepravdu kao koprivu na golom telu, i revnosno se borio protiv nje. Nisu samo njegovi “fudbalski” eseji – a nikada nisu samo fudbalski, u najboljem smislu te reči – vredni čitanja i citiranja, ali su dobar početak.

JUŽNA KOREJA

Da nisu bili domaćini te 2002, verovatno bi se njihov uspeh – četvrto mesto! – i danas više slavio. A opet, da nisu bili domaćini (pogledaj i gore pod: Ekvador, pa Moreno, prim. aut.), verovatno ne bi ni bili četvrti. Korejci bi posle dva podbačaja napokon mogli da u ovoj za gledanje sjajnoj grupi pokažu da su sazreli. A to bi bilo za film, seriju i pesmu, sve ono što ispod 38. paralele jako dobro rade u poslednje vreme...

Početni debakl: Brutalni rat nije samo usporio razvoj fudbala na Korejskom poluostrvu. Usled dolaska ogromnog broja američkog vojnika, u Južnoj Koreji je počeo da se prati, gleda i igra fudbal, pa je plasman na Svetsko prvenstvo 1954. doživljen kao ogromno iznenađenje. Nažalost, prva utakmica bila im je protiv Mađarske. One Mađarske. Stradali su 0:9.

Chaebol: Dok se ne nađe nešto bolje, demokratija je najbolje moguće uređenje, ali daleko od toga da je neophodna za progres. Čak i za onaj fudbalski. I nema boljeg primera od diktature Park Čung-Hija, koji je između 1961. i 1979. godine transformisao Južnu Koreju, i doveo je od ruba siromaštva u red bogatih zemalja. A to je bio preduslov da se ulaže u sport, pa su “čeboli”, veliki korejski industrijski konglomerati, počeli da osnivaju i finansiraju klubove. K-League ne bi ni postojala bez Samsunga, Hjundaija i ostalih kompanija. Doduše, jedan od uspešnih klubova, Seongnam, dugo je bio u vlasništvu verske organizacije Crkva ujedinjenja...

Heroj (ali virtuelni): Svi oni koji su noći davali legendarnoj igri Championship Manager znaju njegovo ime. Lee Chun-Soo bio je tinejdžer kojeg ste za male novce mogli da dovedete u gotovo svaki klub – hteo je da dođe bez problema – a on bi u roku od nekoliko godina postao najbolji napadač i samo sipao golove. U stvarnosti, nije imao ni približno zapaženu karijeru, mada smo ga mogli videti u dresovima Real Sosijedada i Fajenorda.

Korejski talas: Zemlja koja je bila poznata po telefonima, automobilima, poluprovodnicima, vojnom roku i odmetnutoj crvenoj braći sa severa polako je postala predvodnik novog talasa pop-kulture. U srcu "korejskog talasa" je priča zbog koje Oskarom ovenčani "Parazit" nije bio samo crnohumorni zapis o jednoj ambicioznoj porodici i zbog koje Netflixov fenomen "Squid Game" nije samo banalna zabava, već alegorija o današnjem korejskom društvu. Kao u seriji, u kojoj su glavni negativci dobro sakriveni, ispod maske o uspešnim kompanijama i prosperitetnoj zajednici, krije se rast nejednakosti, dužničkog ropstva i nezadovoljstva. Mada to nikada ne biste pomislili kada na terenu vidite nasmejanog Sona.