Za uspomenu i dugo sećanje...

Kako je Đuka “proslavio” svoj Štitar...

Bio jednom jedan car. Došao s velikom vojskom i tu, u srcu Mačve, izgubio štit. I tako, ostade to ime Štitar. Miroslav Đukić svoju drugu misiju u Partizanu završio je na štitu, pominjući svoje rodno mesto u ne baš blistavom kontekstu. Ostaće za sva vremena ono njegovo: "Nisam rođen u sunčanoj Valensiji, rođen sam u jebenom Štitaru, dripac sam kao i vi. Odrastao sam na zemljanom putu, nismo imali asfalt, televizor i struju. Ne bojim se nikoga, ni da kažem istinu i pogledam u oči".

Na martovskih -14 u odnosu na Crvenu zvezdu, dok se u Humskoj sunce i proleće ne naziru, Đukić je u dva minuta sada već čuvene konferencije za medije srušio imidž finog i pristojnog momka kakvim ga je srpska javnost sve vreme smatrala. I utisak je da je to uradio namerno. Možde ne planski, ali namerno svakako. Jer izgledao je kao čovek kome je dozlogrdilo da ga smatraju “fincem”, a iza leđa nazivaju neznalicom. I samo zato što ne ume da se zapraćaka u ovom našem fudbalskom mulju.

"Mnoge stvari što se protežu po novinama nisu istinite, neverovatne su. U državi gde je plata 300 evra, nekome zalepite da treba da ga isplate 600.000. To je bezobrazno, da ne kažem džukački, dripački. To je laž, neverovatne stvari. Taj koji je to napisao je prevarant".

Ovo je, konkretno, bio povod. Ali svakako ne i opravdanje. Miroslav Đukić pogrešio je i nije se pokajao. Pogrešio je što je upao u zamku i što je izvređao novinare. Trebalo je da pokaže cojones nekim drugim ljudima. Mada je na pitanje shvata li da novinari sve te priče nisu izmišljali nego dobijali baš iz kluba odgovorio: “Bravo, majstore. Isto i tamo šaljem poruku”. Dodao je kasnije.
“Ja ne govorim iza leđa. Meni kad dođe momenat kažem sve u lice, ispraznim se. I onda sam mirniji. Oko mene su ljudi koji me podržavaju i znaju da kad tako nešto kažem govorim iz nekog poštenja, to je u meni tinjalo i ne kajem se. Borac sam za istinu i pravdu, živim za istinu i ne dam na sebe. Nekada morate da se spustite na određeni nivo da bi vas svi razumeli. Kada pričate kao gospodin, očekujete gospodstvo i sa druge strane. Pošto vas ne razumeju kao finog španskog gospodina, onda morate da budete pravi srpski dripac da bi vas svi razumeli".

Kruška, tako beše? Ako se nekad ponovo sretnemo – a teško da će do toga doći, bolje i za tebe i za nas – nemoj više nikad da budeš dripac. Batali maske i pazi s kim se hvataš u kolo. Budi ono što jesi. Señor...

Patuljak iz Gnjilana i dvoglavi orao u srce

Zapamtiće dobro Srbi Kalinjingrad, enklavu između Poljske i Litvanije i 22. jun protekle nam godine. Počelo je kao najlepša bajka – skončalo kao horor. Sve Hičkokove ptice nisu ni za ono crno pod kandžom Šaćirijeve dvoglave orlušine. Bilo je 89:31 na semaforu kada je Mario Gavranović (sticajem okolnosti Hrvat), gurnuo dubinsku i milimetarski tačnu za Džerdana (sticajem okolnosti Albanca, Kosovara, kako se to danas uopšte kaže...), a ovaj ostavio “u ogledaju” Duška Tošića, pa kroz noge Stojketu i... tišina. Grobna. Nema ni psovke. Nema ljudske reakcije na bol. Čovek – kamen. To je ono kad te poluživog sahrane. Kad umre svaka emocija. Ispadosmo. Isteraše nas sa Svetskog kupa. Džaka i Šaćiri. Granit Džaka bio je pre smrti. Jezik ispao do pupka i ruke skrštene u onu ptičurinu. Raskopava oko srca. Šaćirijev orao dovršava započeto...

… Šaćirijev deda narko-diler, pobegao sa Kosova od policije, a ne od Srba; Ragip Džaka (otac) urušavao ustvani poredak, ekstremista, hapšen, osuđivan! Evo zašto Šaćiri i Džaka ne vole Srbe, bejahu neki od naslova u našim medijima. Zaboraviše da opletu Lihtštajnera. To bi moglo u onaj folder “zapad uvek protiv Srba, srpstva i Srbije”. A Švajcarcima svaka čast za ono ribanje. Tako to radi ozbiljna država.

Je l' vam sad lakše? Pa normalno da nije. Igrali smo fudbal i izgubili. Džaka i Šaćiri su samo bonus-bol.

I znam još jedno. Mnogi neće unucima o tome. Bilo prvenstvo u Rusiji 2018, osvojiše ga Francuzi. Pa ako baš pitaju za finalistu... Uh, kako je ustvari bila gadna ova 2018. Nisam od tih, al da ga uzeše komšije... Stvarno bi bilo – uh. Da se ne lažemo...

Da komšiji crkne krava, ili da mu bude živa i zdrava?

Posvađaše nas Hrvati?! Još smo na Mundijalu. Ako meni nije rodilo, neka rodi komšiji, kaže komšija. A drugi će: pa ako nije meni, nek' “rikne” i on! Da komšiji crkne krava, ili da mu bude živa i zdrava? Rusija protiv Hrvatske za polufinale Svetskog prvenstva. A u Srbiji tih dana imasmo i veće Ruse od Rusa i veće Hrvate od Hrvata. Mi, onako “tradicionalno neutralni” (pre svega vojno), podelismo se k'o retko kada. U pravu ste, ipak ne može bez politike. Nek' izvinu i Deda Mraz i Božić Bata i Nova godina. Tako je kako je. Doletela na orlovskim krilima “zemljaka” sa Kosova i ostade do finala.

Stiglo je i do Javnog servisa. Čak je i predsednik Vučić skrenuo pažnju jednom kolegi sa RTS-a...
„Napadali su RTS da je njihov komentator navijao za Hrvatsku i u ranijim mečevima. Tada to nisam primetio, ali sinoć je isti taj komentator baš bio pristrasan do te mere da sam morao da ugasim ton.“

I tako je počelo, pa je u polufinalnom duelu Hrvatske i Engleske zaista i ton komentatora bio značajno tiši.

Bilo je i onih koji su u celu žabokrečinu uvukli trenutno najvećeg srpskog sportistu – Novaka Đokovića. I Novak je imao pravo da izabere, zar ne? Individualno, ne partijsko pitanje. Zašto onda onaj medijski “topli zec”?

P.S. Predvčerje 11. dana jula po redu, prošle godine, proveo sam u jednoj bašti na čuburskoj strmini, u Vardarskoj. Pozvan sam da odgledam polufinale Mundijala Hrvatska – Engleska. Kafana je, naravno, bila podeljena. “Hrvati” na jednoj, “Englezi” na drugoj na strani. Sa sve zastavama i svim ostalim rekvizitima. Ogradiću se samo: golovi Hrvatske slavili su se kao da su to bili pravi Hrvati. A možda i jesu, ko će ga znati. Bio sam jedini “Hrvat” međ Englezima – iskreno, nikad ih nisam voleo, dunavska škola 'ebeš ga, linija Beograd – Budimpešta – Beč (Zagreb), prva tiki-taka ako vas neko pita – i burno sam proslavio oba gola. Nijedan incident. Nijedan mrki pogled. Svedok legendarni čika Dule Babović, sve fino zabeležio svojim fotoaparatom. Eto, samo jedan “centaršut” konobaru koji pamtim, dok je nosio rakiju, tamo njima: “sipaj malo mišomora”, i salva smeha. Više onako pijana šala... Beše i nekakva nagradna igra. Pobedili “Hrvati”. Tom i takvom Beogradu aplauz.

Bari, Tokio, Salcburg...

Zvezda ima evropsku, svetsku titulu i Salcburg. Plasman u Ligu šampiona nakon 27 godina. Da ništa nije uradio do onog “hvatanja za gušu” Marina Pongračića, ime Nenada Karstičića i ta jedna fotografija našli bi se na počasnom mestu u trofejnom muzeju Marakane. Taj trenutak, reći će vam mnogi, bio je temalj za onih čudesnih 77 sekundi i Milojevićev preokret (kontranapad) dostojan Živojina Mišića.
“Šta sam mu rekao nije za javnost. Mislim da je namerno skočio na Pavkova, posebno što je njegov saigrač stao, a on se namerno nije zaustavio. Iznervirao sam se, rekao mu svašta, bilo je i psovki... Sreća da smo se vratili, smejao sam mu se u facu i to je zaslužio", pričao je kasnije Krstičić.

MOZZART je imao dvojicu izveštača u Mocartovom gradu...
„Posle drugog gola bila je neka vrsta magnovenja. Pola ljudi u loži je sedelo, pola se pitalo šta se to dešava. Ima tu jedan zanimljiv detalj. Posle drugog gola navijači, uglavnom gastarbajteri, počeli su da uleću u teren. Visio je prekid, izgledalo da će na kraju da preplave teren. I onda u tim trenucima ludila vidiš vođe navijača kako im objašnjavaju da to ne rade. Nije vredelo. Počeli su potom da ih “slažu” pesnicama. Ludačke scene”, prisetio se trilera u Salcburgu naš Darjan Nedeljković.
“Mislim da pola prijatelja kluba i novinara nije gledalo poslednjih 20 minuta. Prvi sam ja išao da pušim i po huku navijača osećam šta se dešava. Bili smo gore u nekom golubarniku, desno od nas velika grupa Zvezdinih navijača. I onda čuješ kako udaraju u sims i znaš da je Zvezda odbranila još jedan napad. Pazi sad ovo. Mislim da se igrao 80. minut. Onaj Daka izvodi slobodnjak, lopta ide u 90, u same rašlje. Crnac već hvata zalet da se raduje i onda Borjan to lagano skida. I tu jedan od prijatelja kluba ustaje i doslovce se dere: Snežo, nemoj ti, večeras ga ja zadovoljavam umesto tebe.“

Možda će neko Zvezdino gostovanje biti brojnije, ali teško da će se ponoviti onakvo navijanje. Kao redari radili su uglavnom ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Ko zna koliko je ljudi ušlo bez ulaznica.

I naravno, Milan Pavkov kao major Kursula. Ona čalma ostaće za sva vremena...
“A pazi, svi su u prvom poluvremenu pričali samo da se ovo što pre završava, biće gore nego u Sasuolu.“

Dade li ga Boaći?

Na svetskom nivou Džef Harst, u nas Ričmond Boaći. Najsporniji događaj 2018, a i poslednjih decenija u domaćem fudbalu, dogodio se u derbiju, kada je napadač iz Gane postigao po jednima regularan, a po drugima fantomski gol. Toliko potcenjeni Partizan dominirao je u većem delu utakmice. Osećalo se u vazduhu da je Mirković “naložio” bubnjaru do vrha i slabiji tim naštapanovao tako da može da se nosi sa jačim. Sporni momenat zbio se u 73. minutu. Boaći je sa peterca gađao glavom, Stojković se izvio, izgurao loptu iz gola (ili sa linije) i spasao svoj tim. Činilo se... Sekund, dva, tri, Nenad Đokić klima glavom dok Danilo Grujić bespomoćno pilji u njega i – ruka pravac centar!

Zvezda se provukla.
"Sramno! Sramota me je što sam Srbin! Evo videćete, sutra ću se odreći srpskog pasoša! Pazite šta vam govorim! Evo videćete", besneo je čuvar mreže Partizana Vladimir Stojković posle utakmice.
"Kunem vam se - nije bio gol! Ne možeš tako da sviraš ako nisi sto odsto siguran! Moraš da budeš siguran. Prvo, on nije mogao da vidi od mene, jer sam zaklonio loptu. Zvezdi svaka čast za borbu za sve, ali ovo je sramota! Ponavljam, po prvi put u životu sramota me je što sam Srbin, što sam državljanin ove države. Hvala i prijatno".

I opet balega, saopštenja, forumaši. U dve reči – srpski fudbal.

Vaistinu Pavkov

Bio je taj prvi gol. I na Marakani ljudi su se jedni drugima peli na glavu. Nadskočio naš Milan onog strašnog njihovog Virdžila. Pisali i najabljivali, sećate se? Ali niko, ne još, u tim trenucima nije smeo ni da ni da pomisli, a kamoli da izusti da će Crvena zvezda da pobedi Klopov hevi-metal Liverpul. U tom 29. minutu sve se promenilo. Mada su, sad vam možda neće priznati, onda kad je Milan Pavkov krenuo da nosi Žoržinja Vajnalduma na leđima, mnogi pomislili: pa, gde ćeš tamo, čoveče?! A onda je novi heroj Zvezdinih navijača promenio smer, Vajnaldum je izleteo iz kadra, tribine na jedan trenutak zanemele. Mogao si da čuješ samo ubrzan ritam srca, njih 50.000 stopljeno u jedno. Jer čim se lopta odvojila od stopala Milana Pavkova svi su videli gde ide. I nisu mogli da veruju. Faca Jirgena Klopa? Neprocenjivo. Kakav tip. Na konferenciji za novinare posle meča rekao da su crveno-beli tada namirisali strah u Liverpulovim igračima. Strah od poraza. Na tribinama je počelo da se šuška: Ma, dobijamo! I bi tako. Najveći Zvezdin gol u 21. veku. I vrteće se po jutjub nalozima mnogih Srba dugo nakon isteka 2018. godine. I ove 2019. i one 2020. i 2021... Ko zna do kad. Gol za almanahe. Za potomke.

Lala u elementu

Nenad Lalatović i njegove “bravure” na neki poseban način obeležile su 2018. Kazaće neko sad: ili ga voliš ili ga ne voliš. Pa nije baš tako. Suština je sledeća: sve ono što Miroslav Đukić nije, Nenad Lalatović jeste. I obrnuto. I ne radi se tu o voljenju i ne voljenju. Talenat? Ima ga. Kažu da ga ima. Možda i više nego mnogi. I opet – džaba. Trenerski posao ne završava se na treningu i na utakmici (kad se pojaviš). A opet, malo je onih koji su uspeli da razdvoje večite. E sad, da l' je to za alal vera? I to je dilema. Znamo svi zbog čega. Dileme nema oko jednog. Papir možda trpi, ali stranice MOZZART Sporta sigurno ne ono što je izgovoreno na poslednjoj konferenciji za štampu u Kruševcu. Pa ko ima stomak nek izvoli.

Pohvalićemo ga za ono “čika Mišo”...

MOZZART i Ronaldinjo

Srpska javnost s velikim oduševljenjem dočekala je vest o dolasku Ronaldinja u Beograd. Idol mnogih generacija bio je specijalni gost kompanije MOZZART u sklopu ostvarene saradnje u kojoj je postao promoter regionalnog lidera u priređivanju igara na sreću. Tim povodom brazilska superzvezda snimila je reklamu. Tako se još jednom pokazalo da najbolji idu uz najbolje. Mozzart je ponovo podigao lestvicu, pomerio granice i zadao domaći zadatak! Pogledajte i sami šta je fudbalski Bog radio u Beogradu, s kim se zaglavio u liftu i šta se tamo dogodilo...