Za slavu

Mnogo kasnije, godinama kasnije, kada budemo matori ljudi, kada ni fudbal ni njegova svetska prvenstva ne budu ovakvi na koje smo navikli – a to verovatno ne znači da će biti bolji – pričaćemo da je to bila najbolja zima koju pamtimo.

U malo stvari čovek može da ubeđen, niko od nas nema kristalnu kuglu, a svi vidovnjaci lažu i varaju, ali ovo...

Ovo obećavamo. Onako, sa garancijom. Slobodno sačuvajte negde ovaj tekst, ili još bolje - odštampajte ga, zaokružite ovaj pasus istom olovkom kojom ćete obeležavati kvote, favorite, termine utakmica, najbolje igrače, pa da se sretnemo za dve-tri decenije i da podvučemo crtu.

Najbolja zima, verujte.

Izgledaće to, verovatno, ovako: tvoje dete, ili sestrić, ili samo neki slučajni klinci, vratova zauvek iskrivljenih od mobilnih telefona, pročitaće negde na nekoj svojoj čudesnoj aplikaciji da je postojao jedan Mundijal koji je igran u novembru i decembru, i to igran u nefudbalskoj zemlji što je na nedolične načine poželela da sebi našminka lice, pa će poželeti da sazna više.

Pa će te pitati, je li tata, je li ujače, je li, čiko, kako je to bilo gledati fudbal zimi, kako je to bilo, kakva beše ta Srbija, i je li istina to što pričaju o tom Piksiju?

Bacite te sprave iz ruku, deco, nema to na vašim uređajima, ne može se to opisati video-klipovima od po nekoliko sekundi, ne staje to u jedan tvit.

To je priča veća od fudbala, veća od svake jeseni i zime, veća čak i od priče o korupciji i prodaji duše – nađite, uostalom, jednu stvar koja nije bagatelisala svoju dušu zarad kapitala? Ko je bez naftne mrlje na obrazu, neka prvi baci kamen – veća i od popunjenog Paninijevog albuma sa sličicama, veća čak i od zlatne boginje, a malo je stvari na planeti ikada veće od nje...

Dozvolite da vam kažemo kakva je to jesen bila, kakva će to zima biti.

Inače je, to vi klinci što živite u novom svetu punom neonskih reklama i virtuelnih uređaja više garant ni ne znate, inače je jesen jedno posve teskobno doba godine.

Dani su uglavnom sve kraći i tmurniji, u kosti ti se uvuče neka sipljivost, uhvati te depresija i malodušnost, noći budu previše mračne a vazduh previše težak.

Pre tog novembra 2022. godine, svaku jesen i zimu – a posebno onu uoči koje su nam pretili da ćemo se smrzavati, iako ovog puta nikome ništa skrivili nismo – pregrmeli bismo tako što bismo se, makar u glavi, sklupčali i čekali da prođe.

Sve dotad, samo je leto bilo rezervisano za Mundijal, sve dotad navikli smo bili da smo u kratkim rukavima i sa pivom što se oznoji pre nego što kažeš “Pomozi, Bože”.

I da patimo, mahom.

Da, sve dotad, naše smo momke ispraćali, uz retke izuzetke (možda onda dok smo još bili Jugoslavija, 1990. pa 1998? Ali tada bi nas ujeli za srce penali, kao da nam nije bilo dosta naših nefudbalskih muka!), s nekom mešavinom balkanske rezigniranosti, pomirenosti sa sudbinom, u najboljem slučaju stidljivo i tiho.

Bili smo, i to je bilo tako srpski, spremni na najgore, samo da bismo kada se išta loše desi mogli da kažemo “Pa da, znali smo...”

A onda je došla generacija dečaka rođenih posle svih rana, naraštaj koji nije patio od surevnjivosti i sujete, momci koji su imali i talenat i lidera. Pardon, dvojicu lidera – jednog na terenu, s desetkom na dresu, drugog pored terena, a taj je nosio desetku čak i kad je bio u košulji i kravati...

A onda se, zahvaljujući njima i tom tipu koji je bio naša veza sa (ne)srećnim varljivim letima 1990. i 1998. – Špance je slao po paelje, Nemcima je odbrojavao sekunde do nokdauna, samo što nije sve zavisilo od njega, samo što nije mogao sam – onda se desio Mundijal u Kataru.

Kupljen ili prodat, ukraden ili prljav? Svakako, ne sporimo. E, baš takvog smo ulepšali, baš zato što je sve bilo naopako smo uživali u njemu više nego što smo mislili da hoćemo, baš zato smo zavoleli tu čudesnu jesen, i sve zime koje su nas kasnije na njega podsećale.

I Mesi i Nejmar, i Urugvaj i Ekvador, i Ameri i Japanci, i osveta Švajcarcima i znojenje oko skočnog zgloba Aleksandra Mitrovića, i sudijske nepravde i neki Iranac za kojeg smo prvi put čuli, i patetični Englezi i zadrti Nemci, i svaki zaokruženi tiket i onaj na kojem nam je falio samo jedan gol – sve su to bile naša jesen i zima, drugačije nego ikad.

Bila je to, ponavljamo i garantujemo, najbolja i najkraća zima u našim životima, ona koju nismo ni osetili, ali jesmo uživali u svakom trenutku. Da, čak i u onim momentima koji bi mališanima što će ovo slušati za deceniju-dve delovali tužno.

Nije bilo tužno, ne brinite, čak i kada se plakalo.

Jer bio je, evo naježimo se i kad se samo setimo toga, bio je jedan crveni dres i jedna himna i dvadesetak mladića koji su je gromko otpevali, a protiv njih jedan žuti dres, a deco, to i vi znate, nikada nije bilo ničega važnijeg u istoriji fudbala od tog žutog dresa.

Da je bila samo ta utakmica, da je bilo samo 90 minuta protiv Brazila – a taj Brazil je 2022. opet delovao kao Brazil iz naših snova, Brazil u koji se zaljubljuje i s kim se provodi makar jedna strastvena noć – pa bi bilo dovoljno za jednu malu, ponosnu zemlju.

A bilo je više od toga. O, toliko više.

Bili su snovi, i nadanja, i pune kafane i pune kuće, bile su stisnute pesnice i hvatanje za glavu, bili su zagrljaji i dobro, bile su psovke, izvinite klinci, ali gde ste videli Srbina koji gleda fudbal i ne psuje?

A kad smo kod Srbije, zapravo i nije moglo da bude drugačije nego što je bilo.

Možda će i to vremenom zaboraviti ove generacije koje dolaze, ali jesen i zima, da, baš one mračne, to je zapravo bio jedini period kada su Srbi složni.

To je sezona slava, sabornosti, prijateljstva, onda kada idemo jedni kod drugih sa flašama pića i osmesima, onda kada se za stolom prepiremo oko sporta i oko nekih drugih mnogo manje važnih stvari, kao što su politika ili život.

I onda ti neko kaže da se ne ložiš na Mundijal, a ti pogledaš kalendar i vidiš da se on zapravo održava od Aranđelovdana do Nikoljdana?! U inat onima koji tvrde da se fudbal više ne igra za slavu.

Igra, samo niste dobro shvatili tu reč.

I onda kako da ne upalimo svako grejno telo u stanu i u glavi, kako da ne pravimo planove da bežimo s posla i gledamo ama baš svaku utakmicu?

Godinama, ma decenijama kasnije, pričaćemo da je to bila najbolja zima koju pamtimo.

U malo stvari čovek može da bude toliko ubeđen, ali verujte, ovo obećavamo, onako sa garancijom.

Zapamtite ovaj tekst – ima milion razloga, a neka naša mala opklada bude samo jedan od njih – pa da se sretnemo nekad i uz osmeh podvučemo crtu.