YU 382/381 – poslednji let za Jugoslaviju

Svet nam je, kad se zbio događaj o kojem kazujem, već bio uveo sankcije. Godina '92, mesec jun. Naša fudbalska reprezentacija boravila je u Švedskoj, gde je trebalo da učestvuje na Evropskom prvenstvu. Zbog odluke Međunarodne zajednice gostoprimstvo je otkazano, pa su naši momci, gotovo bespomoćni, ostali u Stokholmu. 'Nema aviona', rekli su tradicionalno hladni Skandinavci našim igračima i organizatorima puta. Jugoslavijom je brzo prostrujala vest o sudbini Plavih. Neko se obratio za pomoć JAT-u i ja sam odmah prihvatio zadatak da evakuišem reprezentaciju.

***

Od Komiteta za sankcije dobijem odobrenje za specijalni let do Stokholma – YU 382/381. Čim je papir stigao vinuo sam se pod oblake. Dođem do rumunskog koridora, a njihova kontrola leta upozori me da nemam odobrenje za prelet ove zemlje i da ne mogu dalje. Uveravam ih da su kod mene sva dokumenta i odmičem. Ide novo ubeđivanje, ali ne odustajem. S Boingom 737 činim krugove u spirali, sve dublje ulazeći u rumunski vazdušni prostor. Kontrolni toranj uporan da me vrati nazad. To nadmudrivanje traje kao kakav vazdušni most: zahtevam od Beograda da zovu Bukurešt, javljaju mi da to upravo čine, no Bukurešt je, izgleda, spreman samo da mi što više zagorča taj poslednji let. Ne znam šta da radim. Nazad sigurno neću. Makar morao negde prinudno da sletim. I setim se tako da imam posetnicu jednog visokog rumunskog ministra što je nekoliko meseci ranije boravio u Beogradu. Upoznali smo se. Rumunskoj kontroli leta odmah izdiktiram njegovo ime i broj telefona. Ljubazno ih zamolim da ga pozovu i objasne ko pilotira avionom i kuda sam krenuo. Nije prošlo ni pola sata, javili su mi kako mogu nesmetano da nastavim put.

***

Već sam bio blizu Baltičkog mora. Ispod mene moderan, prav, veliki autoput. Pomislim kako je magistrala idealna za sletanje. Takva pomisao izgleda samo meni, profesionalnom pilotu, može da padne na pamet. Ali kasnije će se pokazati da je to bilo na svom mestu. Iz tog razmišljanja prenula su me dva borbena NATO aviona. Nisam video odakle su se stvorili. Primetim jedino da me lagano usmeravaju ka Norveškoj. Slutim šta spremaju i odlučim se za drsko rešenje: okrenem avion pod nagibom, pa ka njima! Nestali su istog časa. Kuda – nisam video. Ko rukom odneseni.

***

Dobijem dozvolu za sletanje u Stokholm, na aerodrom Arlanda. Još dok sam rulao, ka meni su počela da jure borna kola, na sve strane vojska, policija. Kao da sam doleteo borbenim avionom, a ne putničkim. Mesto određeno za prolaz naše posade i reprezentacije ograđeno trakama na kojima piše: Oprez, ne približavaj se! Pokušavam da pronađem reprezentativce, ali sve koje sam pitao na aerodromu samo sležu ramenima. Najzad mi jedna policajka pokaže vrata sa dve brave iza kojih se čuo žamor. Hitro se uputim tamo, lupam, niko se ne oglašava. Nekoliko sekundi kasnije čujem kako neko pita ko sam. Predstavim se i istog časa odjekne erupcija oduševljenja. Vrata mi otvore švedski policajci koji su čuvali naše fudbalere. Odmah se rukujem sa svim momcima. A Siniša Mihajlović ide od jednog do drugog i samouvereno govori: “Šta sam rekao? Šta sam vam rekao? Jesam li bio u pravu kad sam govorio da će Steva da dođe po nas?” Naše muke i nevolje, međutim, tek tada su počele...

Iz ispovesti kapetena Stevana Popova /

Miroslav Stefanović, Novi Sad, 1994. godine

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka mapa Evrope promenila se do neprepoznatljivosti. Urušavanje posleratnog sveta što su nasledili i oblikovali bebi-bumeri, oličenog u padu Berlinskog zida, obeležili su kraj Hladnog rata i slom komunizma u nekadašnjem Istočnom bloku. Kao kičicom – iscrtavane su nove granice, nicale nove države, nove nacije.

Vetar promena (Wind of Change) 'milovao' je planetu.

(Uvedi me u čaroliju tog trenutka / Te velike noći u kojoj deca sutrašnjice svoje snove dele sa tobom i sa mnom / Uvedi me u čaroliju tog trenutka / Te velike noći u kojoj deca sutrašnjice sanjare na vetru promene / Taj vetar promena duva pravo u lice vremena / Kao olujni vetar što pokrenuće zvono slobode u ime mira / Neka tvoja balalajka svira ono što želi da kaže moja gitara.)

Evropa se udruživala. Nastala je Evropska unija.

SSSR se raspao, Nemačka se ujedinila.

Demokratija i višestranačje osvajali su dojučerašnje sovjetske satelite.

I dok je iz zagrebačkog Lisinskog Toto Kutunjo grmeo u onom svom belom odelu (L’Europa non è lontana / C’è una canzone italiana per voi / Insieme, unite, unite, Europe!), širom Jugoslavije pomahnitali politički kurjaci i bezumni poganci urlali su neke druge, opasne i zapaljive parole.

Samo sedam dana nakon velikog evrovizijskog spektakla, u istom gradu, dogodio se još veći haos – Maksimir. Bio je 13. maj 1990. Bila je slika i prilika onoga što se sprema. I bio je početak kraja Titove Jugoslavije.

Rekvijem za Jugoslaviju ujedno je i rekvijem za najbolju generaciju fudbalera stasalih na ovim prostorima.

Nestankom Jugoslavije nestala je šansa da se formira jedna od najvećih sportskih ekipa 20. veka – da u istom timu na velikom takmičenju zaigraju zlatni “čileanci” (1987), najistaknutiji članovi Osimovog sastava iz Italije (1990) i Zvezdini evropski i svetski šampioni (1991).

To veliko takmičenje trebalo je da bude Evropsko prvenstvo u Švedskoj 1992. godine.

"Gledajući iz ove perspektive, period pre toga bio je veoma povoljan za naš fudbal. Reprezentacija je redovno učestvovala na prvenstvima, na Mundijalu u Italiji nesrećno ispala u četvrtfinalu, Zvezda bila šampion Evrope... Tako da je velika žal što se sve ono izdogađalo”, priča za Mozzart Sport Fahrudin Omerović, jedini igrač iz Bosne i Hercegovine koji je prihvatio da ide na EP.

Plavi su otputovali na šampionat Evrope u krnjem sastavu, bez selektora i hrvatskih igrača, s koferima punim loših misli i neizvesnošću koja izluđuje. Ratna stihija već se bila prenela iz Hrvatske u Bosnu. Gorelo je i pucalo na sve strane. Odluka Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija bila je surova, ali i očekivana. U razmaku od 15 dana donete su rezolucije 752 i 757. Ovom prvom Evropa je uvela delimične sankcije zvaničnom Beogradu, zahtevajući od Slobodana Miloševića da JNA ne interveniše u sukobu u Bosni. Sve pod pretnjom novih mera. Dok je drugom, donetom pretposlednjeg dana maja, usled nepoverenja u jugoslovenske institucije, konačno presuđeno i Plavima.

Uz blokadu ambasada u mnogim evropskim zemljama, zaplenu sredstava sa računa, trgovinski embargo, zatvaranje granica za uvoz i izvoz robe, rampa je spuštena za kulturnu i sportsku razmenu.

U najkraćem - Jugoslaviji je zabranjeno da učestvuje na Evropskom šampionatu!

Od kasnog popodneva 31. maja, pa sve do ponoći 2. juna, trajala je drama jugoslovenske ekspedicije u Švedskoj. Holivudski vrhunac dogodio se na aerodromu u Stokholmu, uz maestralnu glavnu rolu kapetana Steve Popova. A da sve u ovoj priči bude potpuno filmski potrudili su se Danci. Zamena za proteranu Jugoslaviju postala je šampion Evrope.

PRIČA SE ZAVRŠILA U BEČU

"Još tokom 1990. godine dalo se naslutiti šta nas čeka. Na stadionima je dolazilo do nereda u prvenstvenim utakmicama. Počev od one u Splitu (Hajduk – Partizan), gde sam i ja nastupio", prisećao se dalje Omerović. “Mislim da je bio 20. minut kada smo morali da bežimo sa terena u svlačionicu. Pa paljenje jugoslovenske zastave... Bilo je teško, meni nepojmljivo. Pre toga i prekid meča Dinamo – Zvezda... Videlo se da to ne ide u dobrom smeru”.

Kvalifikacioni ciklus za Švedsku počeo je septembru 1990. Iz prve tri utakmice četa Ivice Osima sakupila je maksimalnih šest bodova (gol razlika 8:1) i sigurno gazila ka prvom mestu. Krajem marta 1991, četiri dana pre prvih većih sukoba u Hrvatskoj (Plitvice), u Beogradu je lako pala Severna Irska (4:1). Potom sredinom maja i Farska Ostrva (7:0). U timu su i dalje Hrvati Ivković, Ladić, Jarni, Vulić, Boban, Prosinečki, Šuker. Protiv Farana petorica starteri (Ivković, Jarni, Vulić, Boban, Prosinečki), trojica strelci (Vulić, Boban i Prosinečki), Tomislav Ivković kapiten.

Pred utakmicu protiv Farskih Ostrva - poslednji put sa Hrvatima

A onda je buknulo u Vukovaru...

"Ja sam uvek pošteno igrao za Jugoslaviju. Ali kad igraš u hrvatskom dresu to je nešto sasvim drugo. To je za mene bila realizacija dečačkih snova", govorio je svojevremeno Zvone Boban u kameru Vuka Janića, a za potrebe filma Poslednji jugoslavenski tim (2000). "Poslednju utakmicu odigrao sam protiv Farskih Ostrva u maju '91. Pobedili smo ubedljivo, igrali sjajno... Posle toga niko više nije igrao za Jugoslaviju. Od Hrvata više niko. Prosto, rešili smo da istupimo. Stvorena je hrvatska država. Hteli smo da igramo za našu državu. Istorija nam se dogodila pred očima i mi smo morali da idemo u korak s njom”.

Polovinom oktobra iste godine Jugoslavija je gostovala u Torshavnu – revanš sa Faranima. Ostaće zabeleženo da je poslednji Hrvat u plavom dresu bio tada 19-godišnji Mario Stanić, igrač sarajevskog Željezničara. Na dan utakmice, u Gospiću, hrvatska vojska i policija pobile su više od 100 srpskih civila. Nekoliko dana kasnije usledio je odgovor. Policija SAO Krajine uz podršku snaga JNA napravila je pokolj u mestima Hrvatska Dubica, Baćin i Cerovljani.

Uslediće masakr za masakrom, pokolj za pokoljem.

Više nije bilo povratka...

"Neki od hrvatskih igrača napustili su reprezentaciju zato što su morali, neki zato što su hteli. U svakom slučaju, za mene je to bilo očekivano i normalno”, ispričao je svojevremeno Siniša Mihajlović. “Verovatno bih i ja isto postupio. Ljudi su živeli u Hrvatskoj, Hrvatska hoće da se otcepi – zašto bi oni igrali za reprezentaciju Jugoslavije? Da, u početku mi je bilo malo čudno, ali kasnije sam razumeo njihovu odluku”.

Ivica Osim, selektor poslednjeg jugoslovenskog tima, bio je među onima što su najduže verovali u jugoslovensku ideju i opstanak zajedničke države. Dok su mu igrači jedan po jedan otkazivali, u razgovoru za sovjetski nedeljnik “Fudbal” poručio je kako će nastaviti da radi svoj posao najbolje što ume, makar se na njegove pozive niko ne bude odazivao, te da će tako biti sve dok se pred utakmice nacionalnog tima bude vijorila ista, jugoslovenska zastava. I dok bude išla himna “Hej, Sloveni”.

Kasnije je ipak priznao da je to bila borba sa vetrenjačama.

“S ove distance kad pogledam u prošlost... Kako da kažem... Čovek doživljava nešto i počinju da mu se vraćaju neke slike: recimo, dolaska Hitlera na vlast. Ne upoređujem nikoga sa Hitlerom, ali to su te promene. Vidiš kako to ide nekim pogrešnim putem, kako se manipuliše masama, kako počinje da radi ta propagandna mašinerija, kako se pojavljuju 'gebelsi', govorio je Osim u Janićevom filmu.

“Imao sam osećaj u kom pravcu sve ide. To je bila gotova stvar, niko nije lud, to se videlo... Pred sam kraj mandata pokušavao sam, ako ništa drugo, da napravim tim u kom će i dalje biti nekakva mešavina igrača. Makar što pojedini ne dolaze iz tih delova koji su se praktično već bili odvojili, gledao sam da podseća na te krajeve po imenu, po prezimenu, da čovek ima bar iluziju da se radi o multinacionalnoj selekciji. Don Kihot je bio malo dete za mene. A onda sam video da ne ide. Priča se završila u Beču. I digao sam ruke od svega”.

Prosinečki i Boban

Poslednju zvaničnu utakmicu reprezentacija velike Jugoslavije odigrala je na Prateru protiv Austrije.

"Sećam se tog puta za Beč, poslednja utakmica u kvalifikacijama... Novembar '91. godine, letimo negde preko Subotice, noć je bila, i vide se vatra i blesak od ratnih dejstava oko Vukovara”, priseća se tih dana pouzdani defanzivac Partizana Budimir Vujačić 30 godina kasnije.

“Tamo na stadionu bilo je nekih transparenata protiv nas i naše reprezentacije što su ispisali navijači, više ne znam ni koji. Rat je uveliko besneo, raspadala se jedna divna država”...

Plavi su rutinski priveli kraju taj kvalifikacioni ciklus, golovima Vladana Lukića i Dejana Savićevića slavili u Beču (2:0) i zadržali bod prednosti u odnosu na Dance. Mada su Hrvatska i Slovenija nedugo nakon Zvezdinog Barija proglasile nezavisnost, na Osimovom širem spisku za EURO (proleće 1992) našli su se i hrvatski i slovenački fudbaleri. Negde tih dana kreće političko-sportska igranka koja će trajati sve do odlaska u Švedsku.

OSIM ZA NEKA BOLJA VREMENA

Plavi u Švedskoj ponovo zajedno?! - grmelo je sa naslovnice beogradskog Sporta 3. maja. Na unutrašnjim stranama pojašnjenje uz naslov: Spisak i za selektora (gorka) tajna.

Selektor Ivan Osim (zasad) računa i na Zlatka Vujovića, Ivkovića, Kataneca, Jarnija, Šukera i Vulića, iako nije poznato da li i kako FSJ može da realizuje njegove planove. Kako bilo, za 20 plavih majica konkurišu: Ivković (Sporting), Katanec (Sampdorija), Jarni (Bari), Šuker (Sevilja), Vulić (Nant), Vujović, Baždarević, Hadžibegić (Sošo), Stojković (Verona), Kodro (Real Sosijedad), Đukić (La Korunja), Spasić (Osasuna), Leković, Milojević, Pančev, Mihajlović, Savićević, Najdoski, Jugović (Crvena zvezda), Omerović, Jokanović, Mijatović, Milanič, Novak, B. Brnović, Vujačić, Stanojković (Partizan), Stanić (Željezničar), Vidaković (Sarajevo), Babunski (Vardar).

A onda tik uz glavnu priču i prvi hladan tuš za selektora - Srećko Katanec: Odlučio sam da ne igram!

“Razgovarao sam ponovo sa Osimom i kazao mu da neću igrati. Bilo mi je teško kada sam u novembru doneo tu odluku, ali ne mogu sada da menjam mišljenje. Nema to nikakve veze sa FS Slovenije, nemam ja ništa sa njima. Kad je trebalo da se oglase, nigde ih nije bilo, a sad oni meni da daju nekakvu dozvolu?! Ne treba mi! Ovo je samo moja odluka”.

Na pitanje kakvi su izgledi Plavih u Švedskoj prvotimac Sampdorije je kazao:

“Ako bi igrali i fudbaleri iz Hrvatske, bila bi to veoma jaka reprezentacija. Ali ni bez njih neće biti mnogo slabija. Na mom mestu, recimo, igraju dva izvanredna igrača – Jugović i Jokanović. Sigurno će imati veliki motiv da se dokažu”.

I Predrag Mijatović predviđao je visok plasman Plavih ukoliko bi se odazvali svi igrači (“Konkurisali bismo za polufinale”), dok je Mehmed Baždarević u svetlu sve žešćih međunacionalnih sukoba u državi pozivao na razum i političare i narod:

“Širi spisak sa fudbalerima iz Hrvatske je logičan, jer ta je reprezentacija počela kvalifikacije. Svako bi tako razmišljao da je na Osimovom mestu. Pitanje je samo da li je sve to ostvarivo. U svakom slučaju, kada bi se svi ti momci još jednom okupili, makar i poslednji put, možda bi naš narod i političari uvideli svoju veliku zabludu sa podelama. Bila bi to velika pobeda fudbala i dokaz da je sve ovo što se dešava moguće prevazići. Što se šanse tiče, mislim da bi kompletna Jugoslavija bila jedan od najvećih favorita”.

Od optimizma koji je tu i tamo provejavao tokom prvih majskih dana uskoro neće ostati ništa. Sukobi u Sarajevu pretvorili su se u opsadu grada i potpunu blokadu od strane VRS (Vojske Republike Srpske) potpomognute snagama JNA. Na Sarajevo je sa okolnih brda padalo više od 300 granata dnevno. Zavladala je nestašica vode, hrane, struje, lekova...

(Pokazaće se kasnije da su upravo ta dejstva po užem gradskom jezgru bila glavni razlog za uvođenje sankcija zvaničnom Beogradu.)

U takvim uslovima reprezentativcima iz Bosne i Hercegovine više nije bilo do fudbala.

“Sportisti su uvek imali korektne odnose. I tada i pre i posle toga. I danas je tako. Mnogi od nas su igrali u istim klubovima. Ali ne mogu da osuđujem nekoga što je u ono vreme imao neki stav, jer uglavnom se njima pucalo oko kuće. Nama nije”, objašnjava Vujačić. “Sigurno da je bilo onih što su bili radikalniji i sa naše i sa njihove strane. Međutim ne želim nikome da sudim. Imajući u vidu šta se sve dešavalo na teritoriji bivše države, mogu apsolutno da razumem svakog kome je neko nastradao – rođak, uža familija, najmiliji”...

Osimova jednačina sa šest nepoznatih - glasio je je naslov teksta na udarnim stranicama Sporta koji je potpisao Momčilo Popović.

“Od 30 kandidata koji su se našli na širem spisku, čini se da su sigurni samo njih četrnaestorica. Nažalost, situacija oko inače standardnih Hadžibegića, Baždarevića i Kodra potpuno je neizvesna. Oni su u stalnom kontaktu sa stručnim štabom i gotovo svakodnevno dobijaju bilten sarajevskih događaja. Najteže je Baždareviću, kome se, prema nezvaničnim informacijama, majka nalazi u u grotlu ratnih događaja. Sasvim je razumljivo da se njih trojica u takvoj situaciji ne mogu lako izjasniti. A i pitanje je kako bi njihova odluka, ma kakva bila, odjeknula u ovako zapaljivoj jugo-atmosferi”.

S prvom izjavom da se i sam premišlja da li da putuje na EURO usled sveg haosa, selektor se našao na udaru pojedinih medija, pre svega u Srbiji.

Ivica Osim na vatri koju je najmanje zaslužio: Neka me ne teraju, sam ću da odem! - razočarano je poručio Švabo nekoliko dana pošto je počelo žestoko granatiranje njegove Grbavice.

“Ni kriv ni dužan, u jeku dileme da li ostati na kormilu reprezentacije, Ivica Osim doživeo je da ga, maltene, teraju. Uvijeno u oblandu, kroz zahteve da se konačno odluči hoće li zadržati selektorsku funkciju, stižu “dobronamerni saveti” pojedinih dušebrižnika sa televizije, iz štampe... Niski udarci, pisao je Sport u izdanju od 13. maja.

“Najverovatnije ću otići, ali nema potrebe da me bilo ko tera. Sam ću da odlučim. Meni je najteže, noćima ne spavam, ne znam šta mi je sa porodicom. Očigledno da nekome ne odgovaram. Ne moram više da vodim ni Plave ni Partizan. Tako bi mi sigurno bilo lakše”.

Deset dana kasnije dogodila se čuvena konferencija za medije u prostorijama FSJ na Terazijama na kojoj je selektor, uz suze, podneo neopozivu ostavku.

Sublimacija svih naslova beogradske štampe u jednom: Osim za neka bolja vremena.

“Na jučerašnjoj konferenciji za štampu u FSJ selektor ozvaničio odluku da ne vodi Plave na EURO 92. Savezni kapiten Miljan Miljanić ponovio da Osim ipak ostaje na kormilu reprezentacije i da neće tražiti novog selektora. Čabrinović i Popović stručni tandem za Švedsku”, usledilo je pojašnjenje.

“Želim da se moja odluka tumači kao privatna. Žao mi je što se oko nje napravio toliki cirkus. Nema ja šta mnogo da objašnjavam. Trebalo bi da se setite da sam se ja rodio u Sarajevu, a znate šta se tamo dešava”.

Ilija Najdoski seća se kako mu je Osim neposredno pre nego što će podneti ostavku priznao da je pogrešio što ga nije poveo u Italiju...

“Veliki čovek, sjajan trener, autoritet! Jednostavno, osetio je da to nije to, da nema atmosfere kakva je trebalo da bude. Počele su sve te gluposti u zemlji... Uprkos tome mi smo bili profesionalci do kraja, trenirali, radili, nadali se, ali...“

Skraćeni spisak od 18 imena objavljen istog dana ostao je potpuno u drugom planu: Omerović, Leković, Stanojković, Radinović, Dubajić, Petrić, Brnović, Milanič, Vujačić, Najdoski, Novak, Jugović, Jokanović, Savićević, Stojković, Mijatović, Mihajlović i Pančev. Saopšteno je kako se radi o zajedničkoj odluci selektora u ostavci i vršioca dužnosti Ivana Čabrinovića, kome je Miljan Miljanić poverio da povede reprezentaciju u Švedsku.

Pod vinjetom ‘reagovanja’ odjeknule su reči Dejana Savićevića:

“Znam koliko je Švabi teško. Ako ne može da ide, hvala mu za sve dosad. Naše šanse na Euru? Posle svega što se izdogađalo ne možemo da se nadamo nekom većem uspehu. Sad je bitno samo da se ne obrukamo”.

I mada se savezni kapiten tih dana oglašavao u svim medijima, tvrdeći kako niko osim Hrvata nije otkazao, bilo je jasno da se plavo jato ubrzano osipa. Na skraćenom spisku nema Kodra, Baždarevića, Hadžibegića...

Čuveni Miša Vasiljević u komentaru pod naslovom “Odlazi vitez” pravdao je odluku veterana Faruka Hadžibegića i pozvao nadležne da ga se ne odriču tako lako:

“Uglavnom svi beogradski listovi preneli su tragičnu intimu reprezentativnog fudbalskog kapitena Faruka Hadžibegića. Do juče stamen, srećan i, razumljivo, bogat mladi čovek koji zrači mudrošću, plemenitošću i duhovnom širinom, danas je neizrecivo tužan i razočaran, teško povređen i kao gromom pogođen usred srca. Prisiljen je da otkaže reprezentaciji i selektoru Osimu. Primerni kapiten ne protestuje i ne pati samo zbog svoje porušene kuće i svojih najbližih što vidaju rane. On javno ustaje u ime svih svojih drugova, od Stojkovića i Pančeva do Savićevića i Kataneca – a protiv ljudi koji su smislili ovaj prljavi i surovi rat. Faruk Hadžibegić je čovek planina i zaslužuje da se za njega borimo do poslednjeg tračka nade. On je to zaslužio jer ne pripada grupi onih, sada već bivši reprezentativaca, koji su sa secesijom prvi pribegli 'svome' jatu i sve 'tuđe' bacili pod noge”.

Na spekulacije da je otkazao zbog raznih pretnji koje je dobijao tih nesrećnih dana, Hadžibegić je u razgovoru za Mozzart Sport kazao:

„Ja lično nikad nisam imao pretnju ni od koga. Ono što mogu reći sa garancijom jeste da ta reprezentacija nije imala nikakvih problema sa bilo kim. I ja i ostale kolege doneli smo odluku za koju smatram da je bila sasvim prirodna, da se morala doneti. Mislio sam kako je neprikladno da idem na EP dok se u mom gradu i mojoj državi dešava rat. Nije bilo lako odlučiti se na takav korak. Ali razum je pobedio srce. Verujem smo tom odlukom pokazali zrelost. I ne žalim zbog nje“.

Poslednji kapiten Plavih želeo je da istakne još jednu stvar:

„Bili smo grupa koja je disala i živela zajedno. Rasla zajedno. Odnos među igračima bio je fantastičan. Nikakve nesuglasice, nikakvi signali krize. I danas smo prijatelji, bez obzira na sve okolnosti koje su se dešavale tokom tog prokletog rata“.

Hadžibegić i Baždarević

Tri dana pošto se Osim povukao reprezentacija je otputovala u Firencu - lakša provera protiv Fjorentine. Prilikom odlaska iz Italije dogodio se emotivni susret sa Baždarevićem i Hadžibegićem.

“Faruk Hadžibegić i Mehmed Baždarević ne mogu da igraju na EP u Švedskoj, ali se čestiti i dostojanstveni, kakvi jesu, ne osećaju bivšim reprezentativcima. Održali su obećanje i u utorak na ciriškom aerodormu sačekali svoje reprezentativne drugare, podelili s njima poljupce, suze i nevesele priče, proveli zajedno dva sata, platili kompletan račun u restoranu i vratili se u Sošo s bolom u grudima”, javio je reporter Sporta s ovog putovanja.

Buda Vujačić odlično se seća tih scena...

“Posle te utakmice sa Fjorentinom leteli smo za Cirih iz Milana, da bi nas na aerodromu sačekali Faruk i Meša. Dva sjajna momka koja su puno dala reprezentaciji. I jedan i drugi suznih su se očiju oprostili od nas”.

Mada je već bio bivši, Ivica Osim ključno je doprineo da se Slovenci Darko Milanič i Džoni Novak nađu u avionu za Stokholm.

Beogradska štampa s kraja maja: “Dugo su se dvoumili i na kraju odlučili – igraće za Osima! Darko Milanič i Džoni Novak sa slovenačkim pasošima u dresu Jugoslavije. Tek na nagovor selektora u ostavci potvrdili su učešće na EP u Švedskoj.

“Nije mi lako”, besedio je juče u lobiju hotela Hajat Džoni Novak. “Trebalo je naći neki razlog. Pokolebala nas je selektorova ostavka. Imam svoju državu, reprezentaciju, a ipak igram za Jugoslaviju. Nema logike, zar ne”?

Iz FS Slovenije vam nisu pravili probleme?

“Ne, ne, oni su nam još ranije dali dozvolu. Dugo sam razmišljao, zajedno sa Milaničem. Razgovarali smo i odlučili da poslušamo Osima. Uspeo je da nas nagovori. Obećali smo da ga nećemo razočarati. On je izuzetan čovek i veliki trener”.

Slovenija 3. juna igra protiv Estonije, debi na međunarodnoj sceni.

“Iz Saveza su nam rekli da je za Sloveniju čast što će dva njihova igrača imati priliku da igraju na EP”, kazao je Darko Milanič. “Ako je neka dilema i postojala, sada je otklonjena. U svakom slučaju, ovo je će biti naš oproštaj od reprezentacije Jugoslavije”.

A onda u ponedeljak 25. maja, u ranim popodnevnim časovima, grom iz vedra neba: Otkazao Darko Pančev!

Slede redovi sa stranica Sporta od 26. maja:

“Nove nevolje za novi stručni štaba Plavih – kralj strelaca objavio da ne želi da putuje u Švedsku, jer je izgubio sve motive. Najbolji jugoslovenski strelac vratio se iz Milana, odmah sve rekao ljudima iz Crvene zvezde, a onda i Miljanu Miljaniću. Objašnjenje da nije dovoljno motivisan u ovom trenutku zvuči tupo i šuplje, ali je kao takvo ipak prihvaćeno.

Čabrinović je čak pokušao da ga opravda:

“Mislim da Darka odlično poznajem kao čoveka, ništa nije okretao na političku vodenicu, a mogao je, recimo, da kaže da mu prete i da je to razlog odustajanja u minut do 12. Ne, on je rekao da je isceđen kao limun, da bi mogao da igra, ali da to ne bi bilo ono pravo”.

Šta dalje?

“Umesto Pančeva moramo da pozovemo dvojicu igrača za špic. Jedan je već dobio poziv i prihvatio ga – to je Dragan Jakovljević. O drugom još razmišljamo”.

Parafrazirana je i kratka komunikacija na relaciji prvi strelac - savezni kapiten.

Miljanić: “Darko, ti nam trebaš. Ali poštovaćemo tvoju volju. Ako nemaš supermotivaciju, apsurdno je da putuješ”.

Pančev: “Sada se ovako osećam, ali biću na raspolaganju već za kvalifikacije za Mundijal u Americi. Ako budem pozvan, naravno... Ovo je moja reprezentacija”.

Naslov udarnog antrfilea: Dragiša Binić menja Kobru? Pa sledi licitacija imena, ko bi uz pomenutog Jakovljevića mogao da bude pozvan. Opcije su još: Mitar Mrkela (Tvente), Radmilo Mihajlović (Šalke), Milko Đurovski (Groningen)...

U optimističnu priču sa dna stranice više niko ne veruje.

Vujadin Stanojković: “Ovo je i dalje izvanredna reprezentacija sa mnogo sjajnih individualaca. Mislim da ćemo svakako dostojno reprezentovati jugoslavenski fudbal. Očekujem najmanje plasman u polufinale”.

ONI ODOŠE, A JA? KUDA ĆU JA?

Na dan polaska iz Beograda Ivica Osim došao je da isprati svoje momke. Iz pera Milorada Vučinića nastali su ovi emotivni redovi...

SUDBINE: JEDNO POPODNE SA IVICOM OSIMOM, IZMEĐU NJEGOVOG NEODLASKA U ŠVEDSKU I TUGE ZA RODNIM SARAJEVOM

Pucnjni u dušu čovekovu!

Dovoljno je samo za trenutak osmotriti tu gromadu od čoveka, tog velikog pobednika, rekordera mnogostrukog, kako je odjednom u njemu umro svaki optimizam, svaka nada. Ko je poznavao intimnije Ivicu Osima juče i danas, namah će shvatiti koliko je prokleto pesnik bio u pravu: 'Čovek je samo za bol i tugu zdaden'.

“Kako ću, bolan? Pa u meni su ubili svu radost. Pucaju u moje Sarajevo. U moju dušu”.

Govori i tuguje dok se u foajeu Hajata pozdravlja sa svojim učenicima. Nekom neviđenom snagom izbijao je iz njega osmeh. Da ih ohrabri. Ali kad naiđoše Miljanić, Bulatović Čabrinović... grubošću, dosetkom ili žaokom hoće da sakrije suze. Ne može.

“Ko me poznaje zna da nisam mogao drukčije. Džaba ti slava i pare ako ti je duša prazna. Meni su razorili moj grad. Moje detinjstvo, mladost, život. Kao da sam i ja mrtav danas. Kako onda da vodim ove divne momke”?

“Nema u mom odustajanju ni trunke politike. Ovo je moj protest, pokušaj da makar glasom pomognem svom gradu. Ove je odgovor onima što su mi prljavo razrušili snove. Ja sam i danas ono što sam bio – Jugoslaven. Mnogi, nažalost, nisu. Treba pitati Rašovića, Paunovića, Sulu Repca, Harisa Džinovića i ostale kako su se pre tri-četiri meseca družili jedne zimske noći, šutirali sneg šetajući od srpske, preko muslimanske, do hrvatske kafane. To je do juče bilo Sarajevo. Rebac kaže da mu je Sarajevo draže od njegovog Mostara. To nije samo grad mog rođenja, u njemu sam naučio da volim sve ljude. Da ih primam srcem. Pa zar takav grad da razruše”?!

Suza zaiskri dok gleda niz ulicu kojom su tren ranije njegovi momci otišli ka aerodromu...

“Oni odoše, a ja? Kuda ću ja? Mesto mi je bilo uz njih, a opet, jave mi juče: izginuli mi prijatelji. Raja s kojom sam odrastao. I Srbin i Hrvat i Musliman. Ne delim ih”.

“Reče mi juče žena: Sam odlučuj, idi kud hoćeš, za nas ne brini. A ona je junak. Ostala u Sarajevu sa ćerkom da bi moje dostojanstvo sačuvala. Kad su svi koji imaju para i veza pobegli (tako će i mutivode kad dođe vreme), ona je ostala. S rajom, s onom sirotinjom koja strada i koja je učinila Sarajevo velikim, širokim gradom. Hvala joj”.

PLAVI U BOŽJIM RUKAMA

Spekulacije oko učešća reprezentacije Jugoslavije na Evropskom šampionatu trajale su u evropskim medijima tokom čitavog proleća te ’92. U domaćoj štampi mogućnost da Plavi budu izbačeni postaje vruća tema tek pred polazak na EURO.

Beograd, petak, 22 maj...

Maravić: Zeleno svetlo od Fife i Uefe

Sekretar Međunardone komisije FSJ Dušan Maravić prethodnih dana boravio je u Londonu. Bio na sednici Urgentne komisije Izvršnog komiteta UEFA koju sačinjavaju predsednik Uefa Lenart Johanson, dva potpredsednika – Jira i Matareze, te prvi čovek finansijke komisije Van Marle.

“Nisam kod njih video ništa što bi moglo da nasluti da će Jugoslavija u poslednji čas biti izbačena sa EP”, objašnjavao je Maravić. “Zaista mi se čini da nema razloga za paniku i strah, uveren sam da ćemo biti učesnici evropskog šampionata”.

Cirih, sreda, 27. maj...

UEFA kao EZ hoće da briše Jugoslaviju!

“Posle svega što se izdešavalo u Jugoslaviji u poslednje vreme, mi još jednom moramo da razmotrimo situaciju”, izjavio je Lenart Johanson, koji se sutra u Velsu sastaje sa predsednikom Fife Avelanžom i sekeretarom Blaterom.

Evropska fudbalska federacija u petak će razmotriti mogućnost da se Jugoslaviji zabrani učešće na prvenstvu Evrope u Švedskoj. Na ovakav korak čelnici Uefe odlučili su se posle najave Evropske ekonomske zajednice da će uvesti dodatne sakciije našoj zemlji.

Lenart Johanson: "Dancima je još u januaru mesecu rečeno da budu spremni da uskoče. Ubeđen sam da će oni biti u stanju da pošalju ekipu ukoliko odlučimo da Jugoslavija ne može da igra”.

Reagovanje na izjavu prvog čoveka Uefe - Maravić: Neće nas vratiti kući

“Sumnjam da će se FIFA i UEFA uplitati u politiku. Prevagnuće sportski argumenti, a to znači da će Jugoslavija učestvovati u Švedskoj. Tim pre što će Plavi već sutra biti u svom kampu. Ne verujem da nas mogu vratiti”.

Stokholm, petak, 29. maj...

Reprezentacija Jugoslavije juče doputovala u Švedsku, ali učešće na EP još pod znakom pitanja.

Plavi u Božjim rukama!

Iz Berna i Ciriha juče ni glasa jer kancelarije FIFA i UEFA nisu radile zbog praznika – slave Duhove. Sve oči uprte u Kardif, gde bi danas trebalo da se sastanku svetski fudbalski moćnici i skroje sudbinu jugoslovenske selekcije...

Sport donosi reagovanja širom Evrope...

Stokholm: Švedska vlada ne presuđuje

Pariz: Platini hoće i sa Dancima

London: Premijer Džon Mejdžor preti bojkotom ako Jugoslavija bude igrala

Rim: Gazeta delo sport briše Jugoslaviju

Italijanski list nema milosti: Jugoslavija je u ratu i niko je ne želi na šampionatu!

Tu je i komentar urednika milanskog lista Tosadija: “Izbaciti lažnu državu Jugoslaviju u ovom trenutku nije izbor, već je to naša dužnost. Otvorili smo oči, ali suviše kasno”.

Lenart Johanson još jednom: “Situacija u Jugoslaviji se degenerisala. Dobili smo mnogo informacija o mogućim terorističkim napadima u slučaju da Jugoslaviji bude dozvoljeno da igra. To je najjači razlog što ta zemlja u nestajanju u ovom trenutku nema ni 50 odsto šanse da zaigra na EP. Zajedno sa Fifom donećemo konačnu odluku. Obavio sam razgovor sa ljudima iz Danske, oni već imaju spremnu ekipu”.

Stokholm, subota, 30. maj...

Strah od reprize Minhena!

Rat i fudbal, dve glavne teme koje su zapalile gotovo sve švedske radio i TV stanice. Iz časa u čas smenjuju se se slike masakra u Sarajevu i izjave povodom najave da će jugoslovenskoj ekipi biti uskraćeno gostoprimstvo u Švedskoj.

“Svi švedski i svi satelitski kanali emitovali su juče užasne slike iz centra Sarajeva. U tako podgrejanoj atmosferi objavljivani su intervju sa prvim čovekom Uefe Johansonom”, pričao je za Sport Branko Milić iz jugoslovenske ambasade u Stokholmu.

“Šveđani strahuju za bezbednost jugoslovenskih igrača i podsećaju se izraelskog slučaja na Olimpijskim igrama u Minhenu '72. Ostaje pitanje kako će se oglasiti policija po pitanju garancija bezbednosti”.

Mejdžor i dalje preti: Nećemo dozvoliti da naša reprezentacija igra protiv Jugoslavije!

“Britanski premijer nastavio je da preti Jugoslaviji sankcijama, a ono što posebno zabrinjava jeste to što nije propustio da pomene i naše sportiste. Na polasku iz službene posete Budimpešti on je naglasio kako je u stalnom kontaktu sa Londonom i Njujorkom, te da bi Savet bezbednosti tokom današnjeg dana, po hitnom postupku, trebalo da se usaglasi oko uvođenja sankcija Jugoslaviji. Prema njegovim rečima, osim kompletnog zamrzavanja imovine u inostranstvu, trgovinske blokade, naftnog embarga i drugih mera, biće zabranjeno i učešće jugoslovenskih sportista na šampionatu Evrope u Švedskoj, odnosno na Olimpijskim igrama u Barseloni. Mejdžor je čak naglasio da će lično intervenisati kod Uefe i Fife da se Jugosloveni izbace sa Eura”.

Grem Tejlor, selektor Engleske: “Pretpostavljali smo da Jugoslavija može da bude izbačena, zbog toga su moji saradnici pratili sve akcije Danaca. Jugoslovene sam gledao samo kroz utakmice Crvene zvezde u Kupu šampiona, nemam poseban uvid u njihov igrački kadar”.

Slobodan Marović (Norčeping): “Gledam njihov dnevnik, čitam novine i čudu ne mogu da se načudim. Zar je moguće da smo ovde toliko nepoželjni?! Protiv našeg ostanka najglasnija je policija. Ovde gotovo svi tipuju na Dance, smtraju ih gotovo sigurnim učesnikom Eura. Ostaje nam tanka nada”.

EVROPA JE NAJVIŠE IZGUBILA

Leksand, hotel Moskogen, baza jugoslovenske reprezentacije u Švedskoj, 30. maj...

Od specijalnog izveštača Sporta Jovana Sekulića:

Koliko god Šveđani pisali pristrasno i terali na svoju vodenicu, profesionalna dužnost nam je da prenesemo najzanimljviije detalje i natpise. Tako Svenska dagbladet u vrhu sportske strane daje ogromnu sliku Dejana Savićevića kako na travi vežba. Naslov: Ja sam sportista, nisam ubica! Švedski novinar u tekstu objašnjava da je Dejo tokom 1988. služio vojsku i citira njegove reči da sada i u ovoj situaciji ne bi išao u JNA. Savićević je gospodski odgovorio na dosta provokativnih pitanja o ratu, politici, mogućem sportskom embargu koji Plavima preti kao sudnji dan.

Tu je i izjava Lenarta Johansona nakon sastanka u Kardifu gde je zaključeno da Plavi (zasad) ostaju učesnici EP.

“UEFA je svoje rekla, ali ponavljam – možemo da promenimo odluku ukoliko Ujedinjene nacije uspostave sportske sankcije protiv Jugoslavije. Sve se dešava neverovatnom brzinom. Mi koji radimo u fudbalu pokušavamo da utičemo da važe sportska merila i da politiku ne mešamo”, kazao je prvi čovek Uefe, a Sekulić se nadovezao: Očigledno da Johanson zna da igra na više karata. Po starom i ne dobrom običaju priča ono što mu u datom trenutku odgovara. Ma koliko navedena izjava deluje pravično, sigurno je da na ovim prostorima reč poštenje ne znači ama baš ništa.

A da Dancima sve ide naruku vidi se i po tome što selektor Ričard Miler Nilsen okuplja ekipu već u ponedeljak, pošto ih u sredu čeka prijateljska utakmica sa ZND (Zajednica nezavisnih država) u Kopenhagenu”.

Sekulić u istom tekstu podseća na slučaj najboljeg danskog fudbalera:

Jedna lasta ne čini proleće, ali as Barselone Mihael Laudrup jedini je koji se u nekoliko navrata oglasio poručivši da Jugoslavija mora da igra i da on nikada ne bi obukao dres reprezentacije Danske na EP jer plasman nije izboren na terenu. Eh, kad bi Laudrupa bilo više...

Leksand, nedelja, 31. maj...

Igrači su se potišteni vratili u hotel sa treninga. Kao da su nešto slutili. U autobusu Džej, teški kafansko-emocionalni repertoar. Stranci ne razumeju balkansku duševnu rašomonijadu - suza u oku, osmeh na licu, ruka u zrak. Ništa im nije jasno.

Te večeri u posebnim odajama Moskogena čekala se konačna presuda. Situaciju “rekonstruiše” Neša Petrović u knjizi posvećenoj Draganu Stojkoviću Piksiju...

Bilo je prošlo osam uveče. Savezni kapiten očekuje poziv iz Berna. Evo ga, konačno! Zvoni...

“Halo, ovde Miljanić! Izvolite, gospodine Ajgner”. Dok je ćutao i slušao glas sa druge strane žice lice mu je bivalo sve bleđe, a graške znoja počele su da se slivaju niz naborano čelo. Smogao je snage da kroz zube procedi: “Gospodine Ajgner, bez obzira na sve, mi smo zadovoljni kako su se ponele UEFA i FIFA. Branili ste nas koliko je bilo u vašoj moći. Hvala još jednom. Zbogom”.

Spustio je slušalicu, ustao od stola i uputio se ka holu. Učinilo mu se da je čuo Čabrinovića: “Evropa je najviše izgubila. Gledaće industrijski fudbal, umesto da gleda majstore - Piksija, Deja, Jugu”...

AMERIČKI KONGRESMEN NA ISPRAĆAJU

Ivan Čabrinović takođe je govorio za Mozzart Sport i vratio film nekoliko dana unazad. Prisetio se zanimljivog detalja pred polazak na surčinski aerodrom.

"Krećemo na EURO - Hajat, spavanje, ujutru polazak autobusom do aerodroma. Kaže mi Miljan u jednom trenutku: 'Ajde ovamo, hoće jedna gospođa da te pozdravi'. Pogledam, vidim kod autobusa stoji starija žena, niska, kikirez jedan... Idem ka njoj i čujem od ovih mojih – to je američki kongresmen! Prezime Delić. Helen Delić. Žena našeg porekla. Odlično, mislim se u sebi, valjda će sad da poruči da ne brinemo, da će sigurno da nam dozvole da igramo... Ali ona samo ono kurtoazno: Dobar dan, kako ste, srećan put! Nikako da kaže 'puno uspeha'. Znači da je znala za 'šuting-kartu'. Mi se džaba nadali. Mislili da je to dobar znak - ej, ispraća nas američki kongresmen u svoj onoj ludnici. Znate ono - svako okreće na svoju vodenicu kad je muka”.

Iščekivanje vesti u Leksandu svima je teško palo...

“Treniramo i čekamo. Bili smo oko 300 kilometara od Stokholma, u nekim bungalovima. Okolo samo šuma i specijalci u crnom s automatskim puškama i psima. Nisu se odvajali od nas 24 sata. Nema mrdanja iz kampa. I jedan dan dolazi neka mala, kaže novinarka... Američka TV stanica. Ona kod mene u bungalov, sednemo na terasu i počnemo razgovor. Kad u jednom momentu ona kaže: 'Možete li da zagrlite ono drvo?' Gledam je, reko mene si našla... Ne znam šta joj je bila ideja, valjda da snimi to, kako smo mi tu vezani kao neki neljudi, šta li... U svakom slučaju shvatio sam to kao provokaciju, stekao utisak da hoće da napravi fotografiju koja bi nas kompromitovala. I ja pošto sam mnogo više srbijanac nego Amerikanac, oteram je: Ajde, marš odavde! Mrš!”

Osim, Fogts i Čabrinović na SP u Italiji

Plavi su bili dobro čuvani od strane švedske policije, ali imali su i sopstveno obezbeđenje.

“Sa nama je bio čuveni general Jovo Popović sa svojim ljudima. Jedna izuzetno visoka ličnost iz obaveštajnog sveta. On je prvi dobijao sve vesti”, priča dalje Čabrinović.

(Jovo Popović preminuo je pre više od 20 godina i ostao prilično zagonetna ličnost. Njegova biografija ne postoji u ratnim, vojnim i civilnim enciklopedijama. O njemu se govori kao o tvorcu tajnih špijunskih metoda SFRJ i pre svega kao Titovom dvojniku. Navodno, bio je poslednja brana do Broza)

Takvo lice se ne zaboravlja, dobro ga pamti i Buda Vujačić:

“Sećam se, kako da ne... On je kordinirao i nekim našim drugim 'strukturama' tamo”.

Nije tajna, bilo je oko reprezentacije tih dana i nekih žestokih momaka s one strane zakona...

“Bilo je i takvih, jeste. Među njima jedan od najjačih Crnogoraca... Neki od njih više nisu među živima. Uostalom, znate kako je u tom svetu – ko mačem sudi od mača i gine. Ne bih o njihovim imenima. Ali i oni su bili u našoj službi, ti ljudi su mogli nešto što drugi nisu. Sigurno su i oni bili od značaja za našu bezbednost”.

Dani sporo prolaze, obruč se steže...

“Osluškujemo vesti, čekamo šta će da se desi. Kako je vreme prolazilo bivalo je sve očiglednije da to neće baš dobro da se završi. Bilo je tamo i raznih demonstracija od strane iseljenika iz raznih delova Jugoslavije, pritiska javnosti... Svi su bili protiv toga da se takmičimo”.

KRAJ SNA O JUGO-FUDBALU

Osvanuo je tmuran, kišni 1. jun u Beogradu.

Novine su pisale: Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio je rezoluciju 757 sa 13 glasova za i 0 protiv. Francuski predsednik Fransoa Miteran prvobitno je odložio donošenje ove odluke, predloživši da se zabrana sportskih aktivnosti za Jugoslovene ukloni, ali je potom ipak popustio u zamenu za, ispostavilo se beznačajnu fusnotu, u kojoj je stajalo da Srbija nije jedina odgovorna za ratne strahote.

Naslovnica Sporta: Plavi se vraćaju kući!

Poštujući sankcije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija protiv Jugoslavije, koje nalažu i prekidanje svih sportskih veza sa ovom državom, Svetska fudbalska federacija odlučila je da suspenduje Fudbalski savez Jugoslavije. Odluka je doneta na današnjem sastanku Urgentnog komiteta FIFA, kojem je predsedavao prvi čovek te organizacije Žoao Avelanž, i stupa na snagu odmah. Suspenzija će trajati do ukidanja sanckija. Umesto Jugoslavije na Evropskom šampionatu u Švedskoj učestvovaće reprezentacija Danske.

“Mislim da je ta naša eliminacija raspršila sve nade oko eventualnog smirivanja ratne situacije”, skrušeno će Fahrudin Omerović i nakon tri decenije. “Osećali smo se sramotno i poniženo. Bili smo razočarani u sve sfere društva, jer shvatili smo da gubimo deo onog lepog zajedničkog života. Nakon donošenja te odluke nije bilo nazad. Ni žalbe ni molbe. To je bio kraj sna o jugoslovenskom fudbalu”.

“I u Leksandu 1. jun. Lep, sunčan dan, okupan tugom”, javlja izveštač Sporta. “U Moskogenu, bazi Plavih, kao na groblju. Igrači šetaju ko duhovi. Telefoni su se usijali, veza sa domovinom u ovom trenutku najvažnija je stvar”.

I na kraju teksta: “Sad je kancelariji FSJ najvažnije da obezbedi što brži i bezbedniji povratak ekspedicije Plavih iz Leksanda, gradića koji je raširenih ruku dočekao nesuđene učesnike Eura 92”...

Ali pre polaska kući trebalo je preživeti mučne trenutke na aerodromu Arlanda.

“Bili smo getoizirani čim smo stigli”, seća se dobro svih detalja Vujadin Stanojković. “Smestili nas u malu kvadratnu prostoriju - igrači, stručni štab i još neki drugi ljudi koji su bili sa nama. Ukupno 35-36 duša. I tako 12 sati u tom malom prostoru. Tretirali su nas kao potencijalne begunce, jer su navodno videli opasnost da bi neko mogao da ostane u Švedskoj, da traži politički azil zbog dešavanja u Jugoslaviji“.

Ivan Čabrinović podsetio je na neljudski odnos Šveđana prema toj grupi ljudi:

“Niko ne ulazi satima! Vrućina velika, svi nervozni, ne daju vodu, ne daju hranu. Bunili se mi, al ne vredi. Tek kasnije naš ambasador, Kekić mislim da se zvao, uspeo je da nam obezbedi vodu”.

I tako do kasno u noć. Sve dok na vrata nije zakucao čuveni pilot JAT-a i rezervni oficir JNA Steva Popov.

Kapeten Steva Popov poleteo je iz Beograda za Stokholm s oreolom ratnog heroja i što je važnije – s etiketom velikog čoveka. Tokom 19 dana aprila i maja meseca, s ugandskim Boingom 707, poznatijim kao “kikaš”, iz vatrom zahvaćenog Sarajeva evakuisao je blizu 40.000 ljudi.

(Boing 707 s nalepnicom Uganda airlines upao je avgusta 1991. u zamku dva lovca MIG-21. Prisiljen je da sleti na Pleso, aerodrom što je u to vreme i dalje bio pod kontrolom snaga JNA. Među posadom se nalazio kanadski biznismen hrvatskog prekla Anton Kikaš, koji je po svetu sakupljao novac i dopremao oružje hrvatskoj vojsci. Kikaš je optužen za šverc teškog naoružanja, uhapšen i odveden da robija u Beograd. Četiri meseca kasnije dospeo je na slobodu pošto ga je JNA razmenila za svog zarobljenog generala Milana Aksentijevića, a Boing 707 iz Ugande zauvek je ostao - “kikaš”)

Buda Vujačić zna delić te priče...

“Poznajući Stevu iz Novog Sada, iz vremena dok sam igrao u Vojvodini, imao sam privilegiju da saznam dosta detalja od njega. Pa tako i o tom avionu. Sva sedišta, sve živo bilo je izbačeno iz 'utrobe' te letelice kako bi moglo da stane što više ljudskog tereta. Veliki čovek. Spasao je na hiljade ljudi leteći danima na realaciji Sarajevo - Beograd”.

Kapetan Popov, na današnji dan pre ravno 30 godina, započeo je jednu od najtežih misija u karijeri: podići JAT-ovu lepoticu B737 sa švedskog tla i izmučene reprezentativce vratiti kući.

YU 382/381 – poslednji let za Jugoslaviju.

Piksi i Steva Popov

„Čekam na pisti već dugo. Nigde nikoga. Zovu me u jednom trenutku i obaveste da nam Britiš petrol neće dati gorivo. Nemoguće, pomislim, pa do ponoći moram da budem u zemlji! Odmah se uputim u kontrolu leta, pokušavajući da se domognem njihovih ministara kako bi intervenisali. Slaba vajda... Setim se, na kraju, da ih pitam postoji li drugi aerodrom gde bih mogao da nabavim gorivo. Brže-bolje ponude mi takvo rešenje. Ipak, pre nego se uputimo tamo rešim da pogledam uslove sletanja i poletanja na njemu. Instinkt me ni ovoga puta nije prevario: taj aerodrom bio je velika zamka, jer je na njega moglo da se sleti, ali ne i da se poleti“.

***

„Odmiče već sedmi sat našeg nadmudrivanja, na ivici sam strpljenja. Postaje izvesno da gorivo neću dobiti i zato se odlučujem da uzletim! Zahtevam da putnici uđu u avion, a već sam bio smislio da ću, pošto nemam dovoljno goriva, sleteti na onaj auto-put pored Baltičkog mora. Mislim se, biće to svetska senzacija! Ali i bruka za Šveđane! Pa kud pukne. Neka svet vidi šta nam rade“.

***

„Reprezentativci su u avionu, primećujem da im nije svejedno. Hrabrim ih, govorim da ne brinu, da su u sigurnim rukama... I posle nekog vremena tražim da mi odobre poletanje. Upozoravaju me da nemam dovoljno goriva. ’Tačno’, odgovorim, ’ali morate da znate koliko sam već na aerodromu i da moram što pre u svoju zemlju’. U slušalicama samo krckanje. A onda nova molba: ’Nemojte poletati, sačekajte, daćemo vam gorivo’. Odustajem od leta i čekam. Prođe pola sata, pa sat, od goriva ni traga. Zovem kontrolu leta, oni mudro ćute. I tog časa startujem motore. Polako pokrećem avion, on kreće da rula, kad iz slušalica čujem paničan ženski glas: ’Nemojte, sačekajte, evo stiže gorivo’... Odgovorim da ću zaustaviti avion tek kada ugledam cisternu. ’Tu je, pored vašeg krila’, odgovara službenica. I zbilja, vidim cisternu. Obradujem se, ugasim motore i ponovo čekam. Vreme leti, već je noć. Šansu da napustim Švedsku imam samo do ponoći. Izađem iz pilotske kabine posle desetak minuta da proverim koliko je goriva sipano. Kad na instrumentima - ništa. Sjurim se niz stepenice i pravo kod radnika zaduženih da tankuju. Samo sležu ramenima. Kažu da gorivo prvo mora da se plati. Prikupimo nešto novca i platimo. Odavno sam na granici strpljenja, ali sve se nadam da više nemaju šta da izmisle da bi produžili našu agoniju“.

***

„Prođe novih desetak minuta - i dalje ne sipaju. Gledaju me sa smeškom. Da mogu obračunao bih se sa njima, tu na pisti. I naravno, pronađu novu začkoljicu: nisu otvorena zadnja vrata. Po pravilu tako mora da bude kad avion prima gorivo. Izgubljenih još dvadesetak minuta, dok su dovučene stepenice, pa otvorena vrata... Najzad, posle višečasovne drame i nerviranja dobijem gorivo. Startujem motore i - poletim. Pogledam na sat: 15 minuta do ponoći. Imao sam samo još tih 15 minuta da se odlepim od švedskog tla. Čekali su da potrošim i to vreme pa da mi oduzmu avion. U času kad smo bili iznad aerodroma, dupke punom letelicom prolomio se gromoglasan aplauz - dugotrojan, iskren, od srca. Posle više nisam imao problema“.

***

„Približavamo se Beogradu, ponoć je odavno prošla, a meni se čini da glavni grad ne spava. Znam da nas na surčinskom aerodromu čeka mnoštvo ljudi: novinari, navijači, sportski funkcioneri. Spustim avion sasvim nisko. To nije po ’pravilu službe’, ali... Na Surčinu - slavlje. Pale se reflektori, sevaju blicevi. Činilo mi se kao da su sve kamere uperene ka meni. Pokušavam da izbegnem svu tu gužvu, sav taj svet. Ne vredi. ’Razgovarajte sa pilotom! On je junak. Kapetane, priđi bliže’, viču fudbaleri gotovo uglas. A moj cilj je bio samo da dovezem naše reprezentativce kući. Običan zadatak. To bi, verujem, svako uradio. Svaki patriota“.

MIHA PILOTIRA, DAJ VISKI

Ivanu Čabrinoviću ni dan danas nije svejedno kada se priseti te tople i nemirne junske večeri.

“Kako da ti bude svejedno, čovek 'oće da poleti bez goriva?! Ali mi smo takav narod – kad je muka gledamo da sve okrenemo na šalu, na zajebanciju. Ovi mlađi se igrali u Stevinoj kabini, mi stariji udri po viskiju. I tako”...

Mada je let do Beograda bio relativno miran, slika gde se Siniša Mihajlović nalazi za komandama grandioznog boinga mnoge je činila nespokojnim.

Seća se Vujadin Stanojković:

“Siniša se samo u jednom trenutku stvorio na pilotskom mestu, vrata otvorena, sve se vidi... Mi iskolačili oči: Daj, bre, Stevo, jesi li ti normalan?! A on nasmejan: Autopilot, ne brinite. On tu može samo da sedi”.

Mihajlović i Vujačić

Zbog bajkovitih novosadskih dana kod kapetena Popova privilegovan je bio i Vujačić.

“Jeste, kad smo poletali Siniša i ja sedeli smo u pilotskoj kabini. A Steva sav onako besan na Šveđane: 'E, sad ćemo malo duže da im držimo ovu frekventnu visinu'. To je inače visina potrebna za normalno funkcionisanje aerodroma zbog ostalih letova. Pa kaže: 'Slušajte sad kako će da nas opominju'. I to se zaista desilo. Nije hteo da podigne avion odmah u neke potrebne visine nego je leteo nisko, nervirao ih”.

“Inače, ko god je bio iz naših krajeva i nekako došao do karte - našao se u tom avionu. Tako je reprezentacija bila pomešana s ostalim putnicima, 'civilima'. Jer teško je bilo u onakvoj situaciji nekome reći: e, ne možeš da putuješ s nama! Ako se dobro sećam, čak mislim da je bilo više ljudi nego sedišta”.

“A kad smo sletali više nijednog aviona nije bilo nad Beogradom. Jedva da su ptice letele... U svakom slučaju, kaže Steva - sad ćemo da idemo preko Knez Mihailove, da vide Beograd i Srbija da se reprezentacija vratila. Sa kontrolnog tornja se javljaju: Stevo, kuda to ideš? Stevo, o čemu se radi?! A on njima: 'Ajde pustite me, molim vas, da jednom sletim kuda i kako hoću kad već nigde nikog nema! Možda vama ovo sad izgleda filmski, ali tako je bilo. I osećali smo se veoma sigurno s njim u avionu”.

Plavi su se po sletanju na Surčin razišli svako na svoju stranu. Novinske stupce danima su punile teme vezane za izbacivanje Jugoslavije: Porazili ste sebe (Kažnjavanjem jugoslovenskih sportista, evropske i svetske asocijacije, u stvari, odale im najveće priznanje); Pele i Bekenbauer uzdišu za Plavima (“Ne mogu da se pomirim s eliminaciom Jugoslovena. Svet neće imati priliku da vidi istinske majstore fudbala. Svi su ovim izgubili, fudbal ponajviše. To nije smelo da se dogodi”).

I Jugoslavija bi mogla da bude prvak Evrope!

“Velika je šteta što ovde nisu veliki jugoslovenski igrači Stojković, Savićević, Mihajlović... Uveren sam da bi oni igrali u finalu”, govorio je tokom prenosa utakmice za trofej između Danske i Nemačke najcenjeniji švedski komentator Bu Hanson.

Svoj stav potom je želeo da proveri kod stručnog konsultanta Franca Bekenbauera:

“To je teško pitanje”, počeo je kajzer Franc. “Ali nije isključeno da bi oni postali prvaci Evrope”.

Danci su slavili sa 2:0 i na senzacionalan način postali šampioni. FSJ je gospodski čestitao “dublerima”.

Fudbalska bajka kaže da je Ričard Meler Nilsen farbao ogradu u svom vrtu tih dana kad je stigao poziv iz sedišta UEFA. Još kaže kako je ekipu skupljao do pred sam početak prvenstva po ekskluzivnim letovalištima širom sveta. I svi su za potrebe te uobrazilje bili nespremni i debeli.

Zbilja je dosta drukčija: Danci su čekali mig iz Berna kao zapete puške. Igrali ratnički fudbal, trčali do iznemoglosti i ostali zapamćeni po dotad neviđenoj antipropagandi loptanja u velikom finalu. Takvoj da je baš njihova kap prelila čašu i naterala Fifu da još tog leta uvede pravilo po kom je golmanima zabranjeno da povratne lopte od saigrača hvataju u ruke.

Prošlo je sedam evropskih prvenstava i još sedam Mundijala od tog leta '92. godine; Jugoslavija se raspala na sedam novih reprezentacija, a pitanja 'šta bi bilo kad bi bilo' i dalje je povremeno aktuelno među ljubiteljima fudbala na ovim prostorima.

Prvo – kako bi funkcionisao najjači tim Plavih sa Piksijem, Dejom, Bobanom, Robijem, Mijatom, Šukerom, Katanecom, Mihom, Jugom, Pančevim, Bokšićem, Jokanom, Jarnijem?

I drugo – dokle bi išao oslabljeni sastav koji je otputovao u Švedsku da mu je dozvoljeno da igra?

“Ta Jugoslavija imala je sve što treba da ima jedna velika ekipa. Bili smo sjajni igrači, imali sjajnog trenera. Dokaz celokupnog kvaliteta bio je to što su maltene svih ti momci napravili velike karijere i u svojim klubovima i sa svojim reprezentacijama kasnije”, privodi kraju priču Ilija Najdoski.

Bez Hrvata, u Švedskoj, to je ipak značajno slabiji sastav?

“Pa i Hrvati su '98. bili dosta slabiji bez Srba, pa su bili treći na svetu. Ozbiljan je to tim i dalje bio. Izvanrednih je igrača tu bilo. Daleko smo mogli da doguramo, uveren sam”, uverava Budimir Vujačić. “Ja sam, pravo da vam kažem, navijao za Dance. Onda smo kasnije govorili pola u šali a pola u zbilji – možete misliti kakva je ekipa Jugoslavija bila kad je druga reprezentacija iz naše grupe osvojila EP”.

Slika na kojoj Danci slave titulu u Kopenhagenu pred više od 100.000 ljudi na jednoj strani, te grobovi i razrušeni domovi hiljada ljudi na drugoj ostaje za sva vremena kao simbol jednog vremena – vremena velikih društveno-političkih zemljotresa, promene ravnoteže svetskih sila i uspostavljanja novog poretka. Između ostalog i fudbalskog.

“Bežati od svega što se desilo – to je bezizglenda trka. Prvo, nemoguće je zaboraviti. Drugo, mnoštvo ljudi ne može da se snađe. Svi snovi, planovi, sve je to brutalno prekinuto, palo u vodu. Mnogo ružno rečeno s moje strane: mislim da je najmanje posledica na onima što su poginuli, pobijeni. Jer svi su oni imali familije, imali decu koja tuguju. Ali isto tako ima more ljudi što su ubijeni u duši. Žive, a nisu više živi”.

Ivica Osim, Grac, 2000. godine

“Ne govorim ni iz čijeg ugla, za mene je građanski rat na području bivše države tragedija svih naroda što su u njemu učestvovali. Taj nas je glupi rat sve zajedno unazadio i zbog njega mnogi nisu više na ovom svetu. Mnogo je zla naneto svima. Kažemo prošlo je 30 godina od tad... U redu, jeste, ali lično ja ne vidim nekog napretka ili nekog boljitka ni na Balkanu ni u svetu. Mnoge stvari ovde su iste ili još i gore. S obzirom na ljude koji su na vlasti. Tako je svuda. Vlada jači, pravde nema – osim ako je na neki način naslonjena na silu. Eto, to je moj utisak nakon svega. Izgleda mi kao da smo uzalud potrošili ovih 30 godina. U najkraćem, verovao sam da ću živeti u nekom boljem svetu u odnosu na tu '92, a ne u lošijem”.

Budimir Vujačić, Beograd, maj 2022.

PRIREDILI: Predrag DUČIĆ, Martin TANASKOVSKI, Marko TEŠANOVIĆ