Vuk Rašović: Rasim Ljajić među najgorim predsednicima u istoriji Partizana

Kampanja u zamahu. Najpre se javio Vladimir Stojković, potom Ivan Golac, zajedno sa njim i Goran Bogdanović, pa Đorđe Tomić, a u kolonu bivših asova koji smatraju da su Partizanu neophodne promene stao je i – Vuk Rašović.

Priznati igrač, kasnije trofejni trener, ukazuje da su crno-belima neophodne promene i dirketno proziva Rasima Ljajića, svrstavši ga među „najgore predsednike u istoriji Partizana“.

Sadašnji šef stručnog štaba saudijskog Al Tavona jedan je od potpisnika Apela za spas Partizana, zainteresovanog za promene u Humskoj.

 „Apelu sam pristupio jer smatram da imam i pravo i obavezu da javno govorim o onome što se godinama dešava u Partizanu. Proveo sam praktično čitav život u tom, poznajem ga iznutra, njegov sistem, način funkcionisanja i vrednosti na kojima je građen. Upravo zbog toga smatram da imam dovoljno iskustva i znanja da prepoznam probleme i anomalije koje su se godinama nagomilavale, kako tokom mandata prethodne, tako i tokom mandata sadašnje uprave. Partizan pripada svima nama — igračima, trenerima, sportskim radnicima, a pre svega navijačima. Mi, bivši igrači koji smo svojim radom, rezultatima i trofejima učestvovali u stvaranju njegove istorije, imamo obavezu da podignemo glas kada vidimo da klub ide u pogrešnom pravcu. Ćutanje u takvoj situaciji za mene nije opcija“, istakao je Vuk Rašović, a njegove reči preneo Sportski žurnal.

DANAS DOBIJAMO MANJE NOVCA OD TRANSFERA NEGO PRE 15 GODINA

Za nekadađnjeg štopera nema dileme posle pitanja da li je Parnom valjku neophodna promena.

„Odgovor je više nego očigledan. Dovoljno je pogledati rezultate na svim poljima. Dug koji je u jednom trenutku premašio 50.000.000 evra, deset godina bez šampionske titule, četiri godine bez evropskih takmičenja i opšte stanje u klubu i oko njega govore sami za sebe. Posebno me zabrinjava stanje u omladinskoj školi, koja je decenijama predstavljala temelj Partizanovog identiteta i uspeha. Nekada su u njoj radili eminentni stručnjaci, bivši igrači i treneri sa ozbiljnim iskustvom, dok danas, po mom mišljenju, ona više ne funkcioniše na nivou koji tradicija i veličina Partizana zahtevaju. Partizan vapi za promenama. Ali ne za kozmetičkim promenama i zamenom jednih ljudi drugima, već za suštinskim zaokretom koji će klubu vratiti stabilnost, identitet i mesto koje mu pripada u srpskom i evropskom fudbalu“.

Precizira Rašović da bi promena trebalo da bude dubinska, a ne personalna. Tu tvrdnju je potkrepio tvrdnjama.

„Promene moraju biti korenite, suštinske i istinske. Partizan je tokom prethodnih godina izgubio veliki deo identiteta, kako na terenu tako i van njega. Na terenu je izgubio prepoznatljiv stil igre, fudbalsku filozofiju po kojoj je decenijama bio poznat i koja ga je razlikovala od drugih klubova. Van terena izgubio je autoritet i poštovanje koje je nekada uživao u fudbalskim institucijama. Smatram da je to direktna posledica nedostatka znanja, jasne strategije i dugoročnog plana ljudi koji su godinama upravljali klubom. Danas smo došli u situaciju da Partizan za transfere pojedinih svojih najtalentovanijih igrača dobija manje novca nego što je dobijao pre 15 godina. To je jedan od pokazatelja koliko je sistem oslabio i koliko je klub izgubio na svojoj poziciji i ugledu u evropskom fudbalu. Zato nije dovoljno promeniti predsednika, direktora ili trenera. Ako način funkcionisanja ostane isti, ni rezultati ne mogu biti suštinski drugačiji. Partizanu su neophodne promene i po vertikali i po horizontali, u svim segmentima organizacije. Potrebni su mu ljudi koji imaju znanje, iskustvo, viziju i želju da rade u interesu kluba, ali i koji razumeju njegovu veličinu, tradiciju i specifičnost. Partizan moraju da vode ljudi koji su se već dokazali svojim radom, a ne oni kojima će tako veliki klub služiti kao mesto za učenje posla ili popravljanje sopstvenih biografija“.

MOZZART RELAX pravi dobitni tiket – Oba tima daju gol u prvom poluvremenu, i tip GG3+ je odmah prošao

U centru nove organizacije, ako do nje dođe, prema Rašovićevoj oceni, trebalo bi da se nađe Omladinska škola Partizana.
„Partizan pre svega mora biti jak klub, sa čvrstim temeljima, jasnim identitetom i prepoznatljivom fudbalskom filozofijom. Ti temelji počinju od omladinske škole. Ona mora ponovo postati jedan od najvažnijih segmenata kluba, mesto na kojem se ne stvaraju samo dobri fudbaleri već igrači koji razumeju šta znači nositi Partizanov dres. Partizan mora imati stil igre, prepoznatljiv od najmlađih selekcija do prvog tima. Iz takvog sistema moraju da izlaze igrači koji imaju kvalitet, talenat, karakter i fudbalsku prepoznatljivost. Želim Partizan zbog čijih će igrača, njihovog talenta i fudbalskog umeća navijači jedva čekati da dođu na stadion JNA. Partizan koji će igrati fudbal zbog kojeg se dolazi na stadion, koji će se boriti za trofeje i biti redovan učesnik evropskih takmičenja“.

Iako je u prethodnih nekoliko meseci bilo poslova koji su u Humsku doneli 18.500.000 evra, na ime prodaja Andreja Kostića, Milana Roganovića, Ognjena Ugrešića i Vanje Dragojevića, Rašović smatra da prodaje ispod cene nisu rešenje.

„Transferi igrača moraju biti važan izvor prihoda, ali Partizan ne sme postati klub koji postoji samo da bi prodavao svoju decu. Prodaja igrača mora biti rezultat kvalitetnog sistema, a ne način preživljavanja od jednog do drugog prelaznog roka. Partizan mora pratiti moderne trendove u fudbalu, ne samo u sportskom već i u organizacionom i poslovnom smislu. Savremeni fudbalski klubovi odavno nisu organizacije koje žive isključivo od rezultata na terenu i prodaje igrača. Oni razvijaju sopstvene komercijalne potencijale, grade snažne brendove i stvaraju različite, stabilne izvore prihoda. Cilj mora biti stvaranje finansijski stabilnog i održivog kluba, čiji opstanak i funkcionisanje neće zavisiti od toga da li će svake godine prodati jednog ili dva najtalentovanija igrača. Samo takav Partizan može dugoročno da planira svoj sportski razvoj, zadrži najbolje igrače kada je to u interesu kluba i bude konkurentan na domaćoj i evropskoj sceni. Da bi se sve to ostvarilo, Partizan mora imati i snažnu, kompetentnu i odgovornu upravu. Ljude koji će svojim radom, znanjem, autoritetom i rezultatima najpre vratiti klub tamo gde mu je mesto, a zatim stvoriti uslove da se on dalje razvija. Partizan mora ponovo biti klub koji ima sistem, koji stvara vrednost, koji se poštuje i koji se ne zadovoljava prosečnošću“.

LJAJIĆ JE JEDINI PREDSEDNIK U EVROPI KOJI NE POŠTUJE BIVŠE IGRAČE

Kao odgovor na zahteve Apela, Rasim Ljajić je između ostalog izjavio da klub nije socijalna ustanova, što posebno boli njegove bivše asove.
 „Ne mogu da verujem da predsednik Partizana nema širinu i kapacitet da reši problem koji je sadašnja uprava napravila sa bivšim igračima. Ružno je da se od konstruktivnih i opravdanih kritika brani na ovako prizeman način. Istovremeno, stalno poziva partizanovce da pomognu klubu, ali je odziv, koliko vidimo, slab. Možda bi trebalo da se zapita zašto je to tako. Možda se ti ljudi s pravom pitaju kakav odnos mogu da očekuju prema sebi kada vide kako se predsednik odnosi prema bivšim igračima koji su svojim rezultatima i trofejima ispisivali istoriju Partizana. Ne mogu a da ne prokomentarišem njegovo vođenje kluba u poslednje dve godine, jer ga smatram glavnim i najvećim krivcem za probleme koji su u tom periodu nastali. Pokazao je da je loš rukovodilac samim tim što je početnike postavio na tri ključna direktorska mesta — generalnog direktora, sportskog direktora i direktora omladinske škole. I normalno je da ti ljudi nemaju iskustvo da rukovode tako ozbiljnim segmentima kluba. Predsednik koji je dozvolio da se za vreme njegovog mandata promeni sedam trenera za dve godine, koji nije uspeo da uspostavi kontrolu ni nad sopstvenim Upravnim odborom od svega pet članova, uključujući četvoricu ljudi koje je sam birao. Koliko se sećam, Partizan nikada nije imao Upravni odbor sa tako malim brojem članova, a on ni sa njima nije uspeo da obezbedi normalno funkcionisanje. Dozvolio je da sav prljav veš izlazi u javnost i da se na kraju raspadne Upravni odbor koji je sam formirao“.

Rašović je vidljivo razočaran načinom na koji Ljajić vodi Partizan i to se ne ustručava da kaže, iako mu ne pominje ime.

„Predsednik je spustio klub na amaterski nivo, što se vidi po rezultatima na svim poljima, a najviše na terenu, gde smo daleko od plasmana u Evropu, a još dalje od trofeja u domaćoj ligi. Na poslovnom planu klub je sveo na to da živi od prosjačenja prema državi, pa čak ni to nije bio u stanju sam da uradi, već je poturao druge da umesto njega javno traže pomoć države. Mislim da je jedini predsednik u Evropi koji ne poštuje bivše igrače svog kluba, ljude koji su sebe utkali u njegovu istoriju trofejima, igrama na terenu i čija su imena navijači skandirali na stadionima. Veštim političkim spinom, pričom kako mi, bivši igrači, tražimo uhlebljenje u Partizanu, pokušao je da skrene pažnju sa svih ovih stvari koje je loše uradio, a čiji sam samo deo naveo. Partizan nije politička partija, a fudbal nije predizborna kampanja u kojoj pre izbora obećavate kule i gradove, a posle izbora zaboravite na obećanja. On je, koliko je meni poznato, direktno postavljen na čelo kluba od strane bivšeg režima. Možda baš zato što se odlično snalazi u tim predizbornim aktivnostima, ali u fudbalu se ne živi od obećanja, već se vrednost nečijeg rada meri konkretnim rezultatima. Smatram da je, po ostvarenim rezultatima, među najgorim predsednicima u istoriji Partizana“.

Veliki broj nekadašnjih igrača i trenera je prihvatio saradnju sa aktuelnim rukovodstvom. Na primer, Saša Ilić ili Aleksandar Stanojević, zbog čega deo javnosti smatra da ih klub – troši.

„Da, samo što ne bih upotrebio reč „potrošeni“, već pre „žrtvovani“. Sigurno je da su ambicije i želje svih tih ljudi bile najveće, ali fudbal je takav da se neke stvari nekada ostvare, a nekada ne. Neuspeh na trenerskoj klupi ne može i ne sme da izbriše sve ono što su ti ljudi tokom svojih igračkih karijera dali Partizanu, niti da umanji njihove zasluge za uspehe kluba. Bez obzira na njihove uspehe ili neuspehe na klupi Partizana, oni svi moraju biti dobrodošli u klub, jer su, na kraju krajeva, njegov neizbrisivi deo. Partizan mora da poštuje svoje ljude i da čuva vezu sa njima, jer upravo su oni deo njegove istorije, tradicije i identiteta“

Kao osoba koja je životno i sportksi oblikovana u Partizanu, Rašović priču zatvara emocijama.

 „Meni je Partizan emocija. Klub koji mi je sve dao, kao detetu, kao igraču i kao treneru, i koji me je oblikovao kao čoveka. Sigurno je da je tokom svih tih godina bilo i turbulentnih perioda, kako dok sam bio igrač, tako i dok sam bio trener, ali sve je to samo još više učvrstilo moja osećanja prema Partizanu. Kada kažem klub, mislim pre svega na ljude koji su ga kroz istoriju vodili, koji su stvarali njegovu veličinu i prenosili njegove vrednosti na generacije koje su dolazile. Imao sam sreću da odrastam uz takve ljude, da od njih učim ne samo o fudbalu već i o odnosu prema klubu, odgovornosti i poštovanju koje Partizan zaslužuje. I meni je iskreno žao što mlađe generacije nisu bile u prilici da vide i osete pravu snagu Partizana, kao što smo to mi stariji imali priliku, jer Partizan nisu činili velikim samo trofeji i rezultati, već pre svega ljudi, njihovo znanje, autoritet i način na koji su gradili i čuvali klub“, ukazao je Vuk Rašović na stranicama Sportskog žurnala.