Vreme za čekanje je ono što Partizan nema, jer mesecima u svemu kasni

Posle samo tri kola Partizan bi mogao da zapadne u solidni bodovni minus. Ukoliko Crvena zvezda slavi večeras u Lučanima, imaće četiri boda više od crno-belih. To joj nije uspelo za celu prethodnu sezonu nijednom, a sada može da ostvari posle samo 270 minuta fudbala. Ali i ako ne pobedi, opet će biti ispred Parnog valjka, sa izvesnim plusom u koloni bodova.

To što Partizan u maratonskoj trci zvanoj Mozzart Bet Superliga Srbije već kasni za najvećim rivalom je samo posledica opšteg kašnjenja u Humskoj, koje traje od februara prošle godine.

Prvo, znalo se još tada da Aleksandar Stanojević neće biti trener Partizana u ovoj sezoni čak i da se dogodilo da je osvojio titulu. O njegovom nasledniku niko nije razmišljao. Poslovna politika uprave crno-belih, koja bi po logici stvari morala uvek da ima spremnog džokera u rukavu, bila je „valjda će se predomisliti“. I to u danima kada je bilo očigledno da je Stanojević pregoreo i da samo čeka kraj da bi podneo ostavku.

Na novog trenera se i posle njegovog odlaska opet pričekalo. Došlo se u situaciju da je dva dana delilo Partizan da počne pripreme bez šefa stručnog štaba! Pošteno rečeno, Ilija Stolica je jedini kojeg je trio Vučelić – Vazura – Iliev uspeo da ubedi da se prihvati posla. Svi drugi čije su brojeve telefona okrenuli, automatski su se zahvalili na pozivu.

I kod igračkog kadra se debelo docnilo, jer se šest meseci pričalo i pisalo da desetorici fudbalera ističu ugovori i da Partizan mora da dovede nove, makar zbog kvantiteta, ako ne zbog kvaliteta. Da Jojić posle maltretmana koji su mu priredili navijači neće produžiti ugovor, bilo je jasno svakom sa tri zrna soli u glavi. Kao i da Marković sigurno odlazi, a brzo je postalo jasno da o nekim drugim destinacijama razmišljaju i Miletić, Miljković...

Kasnilo se sa dovođenjem novih igrača. Partizan na pripremama praktično nije mogao da čestito sklopi zadnju liniju. Sve je kasnilo, kao kada jedan voz ispadne iz reda vožnje, onda posledično moraju da ispadnu i ostali koji se s njim negde ukrštaju. Logična je posledica da u tom opštem zaostajanju sve krene naopako. Provocirala se sudbina i ona je momentalno okrenula leđa. A, kao što izreka kaže „Što se grbavo rodi, vreme ne ispravi“.

Prosto, u najvažniju sezonu u istoriji Superlige, jer prvak ide direktno u Ligu šampiona, a drugi u kvalifikacije za isto takmičenje, Partizan je ušao nespreman na svim nivoima. I posle 270 minuta sezone već sad izgleda kao amorfna masa na terenu. Ni glave, ni repa, ni jasne ideje kuda, kako da napadne. Najbolji strelac lige Rikardo Gomeš za tri meča nije uspeo u čestitu šansu da uđe.

Parni valjak je nalik kratkom ćebetu: u Nišu je odbrana razbijena u paramparčad, dok je napad nekako i funkcionisao, dok je nedelju dana kasnije odbrana dobro odradila posao, a napad nije šutnuo u okvir gola TSC-a. Šta to tačno želi Stolica i kako je zamislio da do toga dođe – ne postoji jasna slika. Poruka da je za sve potrebno vreme bi bila u redu da je Partizan posle nekog uspešnog perioda rešio da okrene novi list. Ali, nakon pet godina bez titule, još jedno drugo ili treće mesto, neće zaslužiti aplauze navijača pa sve da crno-beli na terenu plešu tika-taku. A, daleko, kilometrima su daleko od toga.

Valjda je i Stolici jasno da kada sa tribina krene opšte skandiranje „Uprava napolje“, da je trener taj koji se prvi gura na žrtveni oltar. U Partizanu okruženim nervozom na ivici histerije posle pet sušnih godina vremena za čekanje da igra i tim „slegnu“ jednostavno – nema.