Vreme je da u Partizanu poslušaju Marka Nikolića

Nikoga ne interesuje šta su pričali, sve zanima šta će uraditi. Dosta je bilo retorike, vreme je da se vidi šta Partizan može. Ako može. I šta zna. Ako zna.

Oni koji vode klub nisu se pretrgli za skoro dve godine na čelu institucije iz Humske. Moglo bi se reći da crno-beli nisu napredovali otkako je promenjeno rukovodstvo i najavljen veliki zaokret u poslovanju koje je – sećamo se dobro šta su tada pričali u neformalnim razgovorima – trebalo da rezultira napadom na šampionski tron u takmičarskoj sezoni 2026/27.

Za crno-bele ta sezona počinje danas, a titulu maltene niko i ne pominje, jer i Rasim Ljajić kao predsednik, Danko Lazović u svojstvu generalnog direktora i Milka Forcan na potpredsedničkoj poziciji odlično znaju da ovaj tim ne može da ugrozi Crvenu zvezdu. Uostalom, prošle sezone su, opijeni simpatičnim početkom, zajedno sa Predragom Mijatovićem, govorili kako razlika u odnosu na lidera na tabeli na kraju neće biti dvocifrena. Iznosila je 13 koraka. Godinu ranije bila je 27, a pre toga, za vreme prethodne uprave, redom 18, 26, 13 i 12. Izuzetak je samo takmičarska 2021/22, kada je tim pod vođstvom Aleksandra Stanojevića sve vreme bio konkurentan večitom rivalu, iako je i tada na kraju završio dva boda „kratak“.

Partizan daje makar dva gola Zemunu, kvota 1,53

Ovo je presek Partizanovog učinka u prvenstvu posle odlaska Saše Ilića u igračku penziju. Sada, kada je legendarni kapiten opet tu, samo u svojstvu šefa stručnog štaba, ambijent je malo drugačiji. Pre svega zbog njegove ličnosti, aure i ogromne emocije prema klubu koji tek od pre nekoliko sedmica ima sportskog direktora u liku Radosava Petrovića. Pred početak Mozzart Bet Superlige najmanja odgovornost bi morala da bude baš na Iliću i Petroviću. Prvi je takva veličina da ni eventualnih 100 poraza ne bi smelo da promeni status u očima Grobara, a drugi je zakoračio u kancelariju usred prelaznog roka, kada su već bila dovedena četvorica fudbalera, pa bi bilo licemerno njemu suditi kako god da se okonča sezona koja za Parni valjak kreće na stadionu ubskog Jedinstva (20 časova, TV Arena Premium 1).

Pošto triling vladajuće strukture na Topčiderskom brdu retko kad dozvoljava bilo kakvu sugestiju bivših asova ili trenera, možda bi bilo korisno zarad ljubavi prema Partizanu, koju svakodnevno pominju, da se sete reči Marka Nikolića. Čoveka dokazanog na raznim adresama i poštovanog van granica Srbije daleko više nego u samoj matici, gde je sistem vrednosti odavno urušen.

(Star sport)

Sadašnji šef stručnog štaba atinskog AEK-a je prošlog novembra jasno stavio do znanja da ima razumevanja za period prilagođavanja, ali je još preciznije nacrtao da to vreme ne sme i ne može da traje večno.
„Sledeća sezona je ta u kojoj Partizan više nema pravo da čeka. Mora da, kako to kažu Englezi, isporuči rezultat u nekom trenutku. Sa tim se slažem. I slažem se da je Partizan klub u kome nema vremena, u kome mora da postoji rezultat i to svi znamo. Ali je zato ova godina trebalo da bude ona u kojoj će se sve izdržati, dok u sledećoj godini više ne bi bilo, što se mene tiče, razumevanja ni bilo čega, za bilo koga. Pogotovo od strane publike. Vreme je za rezultat“, pričao je Nikolić za Mozzart Sport pre malo više od osam meseci.

Kako je samo u pravu. I kako je samo pokazao da se može. Jednom, dvaput, triput... Juče, danas, a i sutra će. Ovde i tamo. Zato što je, a znaju to dobro i Danko Lazović i Saša Ilić koje je nekada trenirao, spreman da sačeka priliku. Da istu zgrabi poput sportskog predatora. Da se nikada ne miri sa ulogom žrtve, ali da stalno pominje probleme sa kojima se suočava i opominje da ima moćnijih i skupocenijih od njega. Poznat vam je taj narativ? Na kraju krajeva, AEK je pod njim postao prvak Grčke u konkurenciji Olimpijakosa i PAOK-a, čiji su resursi – finansijski i logistički – daleko veći od žuto-crnih. Sigurni smo da se i Saša Ilić dobro seća kako je Nikolić baš sa Partizanom pritiskao Crvenu zvezdu, nije joj dao da se opusti, disao joj je za vrat i, kada je video prostor da je pretekne, učinio je to u napetoj završnici šampionske trke 2016/17.

Prvo kolo Mozzart Bet Superlige, 20 časova: (8,00) Zemun (4,60) Partizan (1,40)

To je istovremeno jasna poruka sadašnjem Partizanu da se konačno prene i ne miri sa podređenim položajem sa kojim se svesno i pogrešno godinama saživeo. Naravno da klub trenutno nije u poziciji bilo kome da preti, pa nije ni favorit, iz ovih ili onih razloga, ali nije bio ni onog leta 2016. godine sa Ivanom Tomićem na početku ciklusa. Mučio se tim na velikom broju utakmica, ali kada je došao Marko Nikolić, ekipa je kako je vreme prolazilo rasla i na kraju ubedila javnost da može. Sadašnji Partizan to još uvek nije učinio, a morao bi. Jer, više nema ni opravdanja, ni izgovora da se šanse tako olako i jeftino propuštaju.

Rezultat ne sme da čeka, jer je i priča o mladim igračima izgubila smisao onog trenutka kada je cela sportska Srbija videla da ne mogu samo tinejdžeri da igraju ozbiljan, seniorski fudbal. Taj rezultat, koji opravdano zagovara Marko Nikolić, trebalo bi da bude oličen u nečemu konkretnom, a ne u broju prodatih sezonskih ulaznica (dobro je da ih bude što više, ali to nije merna jedinica uspeha), obnovljenim terenima u „Zemunelu“, načinu na koji se prolaze finansijski monitorinzi ili objavama na društvenim mrežama, makar i kada su u pitanju novi dresovi. Sve je to lepo, ali ni blizu dovoljno renomea kluba.

Konkretne stvari su isključivo trofeji na domaćoj sceni i zapažen učinak u Evropi. Ako je titula u ovom momentu nedostižna, možda može bar razlika da se smanji i trka učini zanimljivijom. Za početka, da se bude bolji od Vojvodine. Osim toga, Partizan sebi ne bi smeo da dozvoli sramotu da ispada u ranim fazama Kupa Srbije, kao što mu se dešavalo kod Gordana Petrića i Srđana Blagojevića. Mora da ode do same završnice i u toj jednoj utakmici proba da nadmudri rivala. Možda baš večitog. Uostalom, od povlačenja Saše Ilića, klub nije osvojio nijedan pehar. Beše to pre sedam godina. Grupnu fazu nekog UEFA takmičenja igrao je pre četiri godine. Eventualni proboj u Ligu konferencije ove jeseni tretirao bi se kao ozbiljan uspeh, kao neka vrsta „malog pehara“ i dobro prolazno vreme za ovaj osveženi, a i dalje nedovoljno popunjeni i kompletirani tim.

Zato bi u Partizanu, gde se konstantno mešaju prijateljski i kumovski odnosi, gde često vladaju interesi raznih grupacija i menadžera i gde svako misli da zna najbolje dok ga surova stvarnost ne demantuje, svi morali da pre svaku utakmicu – počevši od ove sa Zemunom – pročitaju reči Marka Nikolića i konačno urade nešto konkretno na terenu.

Ovo dosad je bilo mrcvarenje. Grobari to nisu zaslužili. Nije ni Saša Ilić. On zaslužuje da ga uprava ne tretira kao gromobran , već da mu obezbedi adekvatna pojačanja, pa da onda vidimo šta i koliko može. Da jednog dana i on grabi velike prilike, baš onako kako ih je svojevremeno ščepao Marko Nikolić.