Vošini heroji sa margine iliti priča o snovima prosečnog superligaškog fudbalera

Kad godine prođu i kad se paučina nahvata na 24. jun 2020, ostaće sećanje da je to bilo njegovih ruku delo. Ili ako hoćete njegovih specifičnih vijuga. Da ne ulazimo sad u detalje... I biće u pravu svi što budu tvrdili: to je Lalin trofej. Ali valja biti pravičan - kao što je i on sam sinoć bio, pa podelio zasluge sa svojim marginalcima - da su u veliki uspeh Novosađana sve što umeju i imaju, onako nesebično, ugradili Rockov, Saničanin, Stojković, Drinčić, Čović, Vukadinović, Mrkaić, Bojić...

Za prosečnog ljubitelja fudbala u Srbiji - ako izuzmemo Nikolu Drinčića - zbilja marginalci. Skoro pa anonimusi. Do sinoć. Od sinoć četa s epoletama i možda samo prvom zvezdicom u nizu. Kako bilo, makar većini ostala jedina u karijeri vredeće kao nečijih deset, jer teško je oteti se utisku da je sinoć do trofeja došao otpisan tim - da se ne lažemo, tim mogućnosti skromnijih od rivala, ali i tim kolosalnog srca - kome će Niš i trofej Kupa Srbije predstavljati vrhunac, fudbalske Himalaje i smisao postojanja.

Zato su valjda i zanimljivi.

I zato vam u kratkim crtama predstavljamo: Lalatovićevu "dadilju" koju vodi svuda sa sobom; srpskog Troja Dinija, iliti momka koji je ugovor sa Vošom potpisao dok je bio u zatvoru; jednog od najegzotičnijih momaka sa naših superligaških terena, pojačanje iz Engleske; špica koji je školovao Strahinju Pavlovića, iako nikad u karijeri nije u elitnom rangu postigao dvocifren broj golvoa; momka kog je svojevremeno kao superperspektivu kupila Parma...

Svi oni će sada moći da kažu: Da, uradili smo nešto velko. I nije sve bilo uzalud.

Pa da krenemo redom...

Emil Rockov (©Starsport)

EMIL ROCKOV: Tu je on još od 2013. godine, sa kratkim pauzama kada je išao na kaljenje u u Slogu iz Temerina i Proleter. Za Vošu je odigrao već 126 utakmica. Primio je 129 golova, 50 puta uspeo da mrežu sačuva netaknutom. Ima i po koju utakmicu u mlađim reprezentativnim selekcijama, ali nikad nije važio baš za najtalentovanijeg u klasi. U Nišu je pokazao da više nije samo talenat. Sad je jedan od najboljih golmana u ligi. Piše mu se i Kup iz 2014. mada je u toj sezoni samo dva puta bio na klupi Voše. Sinoć čudesan. Prava hobotnica. Ako zbog nekoga Lalatović neće moći da tvrdi da je ovaj trofej samo njegovih ruku delo, onda je to Rockov. Kapiten Nikola Drinčić baš zato mu je prepustio čast da podigne pehar.

NIKOLA ANDRIĆ: Desni bek, stigao je kao slobodan igrač iz Lučana januara ove godine. Za Mladost je igrao tri godine, počeo je karijeru u Mladenovcu, potom četiri sezone u Slovačkoj, u Podbrezovoj. Teško da bi ga neko prepoznao kad bi se prošetao Knez Mihailovom. Ali posle niškog finala možda ga neko bude zaustavio i zamolio za autogram kad pusti korak u novosadskoj Zmaj Jovinoj. Takumu Asana je stavio u džep.

SINIŠA SANIČANIN: Nedavno je za dlaku ispustio mesto u Mozzartovom izboru idealnih 11 Superlige bez večitih beogradskih rivala. Samo su Miloš Šatara (Mladost) i Stefan Šapić (Čukarički) dobili više glasova od nezamenljivog člana Vošinog štoperskog tandema. Tu je on još od 2013. kad je stigao iz Borca iz Banjaluke, bio je član mlađih selekcija BiH, sad će za Vojvodinu biti problem da ga sačuva pošto mu ugovor ističe 2021. i ovo će leto biti poslednja šansa da Novosađani bar nešto zarade. U finalu vrlo siguran, stabilan, bez ozbiljnog propusta, svih 90 minuta je bio senka Umara Sadika.

SLAVKO BRALIĆ: Karijera hrvatskog štopera išla je ovko: Solin, Osijek, Široki Brijeg, Nefči, Larisa i sada – Novi Sad. Jedan od retkih iz Vošinog tima koji je imao pehar i pre ovog jučerašnjeg, pošto je sa Širokim Brijegom uzeo Kup Bosne i Hercegovine 2017. godine. Savšeno se dopunjava sa Saničaninom, iako je u Srbiju došao kao potpuno anoniman fudbaler.

STEFAN ĐORĐEVIĆ: Miljenik Nenada Lalatovića, iako po Srbiji nećete čuti preterane komplimente na račun kvaliteta 29-godišnjeg levog beka. Ali u Lalinom sistemu Đorđević je nezamenljiv. Sarađivali su oni u Proleteru, Voždovcu, Crvenoj zvezdi, Borcu iz Čačka, Radničkom i Vojvodini. Toliko su postali bliski da se bivši saigrači šale da je Đorđević postao svojevrsna dadilja Lalatovićevoj deci koju redovno vodi na pripreme svih klubova. Stigao je Đorđević u međuvremenu da se oproba i u Kataniji, ali kod Lale pruža ono najbolje. Na Čairu je igrao možda i iznad svojih mogućnosti.

ARANĐEL STOJKOVIĆ: BSK Borča, OFK Beograd, Spartak i Vojvodina. Svuda solidan kao desni bek, ali ne mnogo preko toga, mada je i on bio blizu idealnih 11 Superlige bez večitih, ali ga je na kraju pretekao Aleksandar Todorovski iz Radničkog. Međutim, ono što Aranđela Stojkovića iz Voše razlikuje od Aranđela Stojkovića iz svih drugih timova jeste i to što ga je Lalatović posle povrede Mirka Topića prinudno pomerio sa beka na zadnjeg veznog. I vala se i tu Stojković snašao sasvim dobro. Vole treneri tako raznovrsne igrače, govori ta sposobnost promene nešto i o njihovoj fudbalskoj inteligenciji.

Nikola Drinčić (©Starsport)

NIKOLA DRINČIĆ: Bez sumnje najveće ime u Vojvodini, još jedan Lalatovićev vojnik, bili su zajedno i u Čukaričkom i u Radničkom. Šampion Srbije sa Partizanom 2015, četiri puta član najboljeg tima Superlige, jedini u ovom timu koji je i pre ovog finala mogao da kaže da je nešto veliko uradio u karijeri. U septembru slavi 36. rođendan, ali je na terenu Čaira izgledao kao dečko. Svuda ga je bilo. Retki su u srpskom fudbalu igrači sa takvim razumevanjem fudbala. Nije više brz kao nekad, ali misli brže od drugih. Kapiten ekipe otkako je Ranko Veselinović otišao u Vankuver.

NEMANJA ČOVIĆ: Svojevremeno ga je kao velikog talenta odvela i Parma ali bilo je to pre ravno 10 godina. U Italiji se nije izborio za minute, onda je usledilo prvo pucanje ligamenata kolena, pa prihvatanje nove realnosti i seljakanje po Belorusije i taman što je prošle sezone u Proleteru fudbalski vaskrsao i u Srbiji eto i drugog problema sa ligamentima. Prvu utakmicu u ovoj sezoni zbog toga je odigrao tek u februaru, prvi put u startnih 11 tek kad je prvenstvo nastavljeno posle pandemije korona virusa, a baš je njegov gol doneo ligaških 1:0 protiv Partizana, baš je njegov gol doneo i onih 1:0 u polufinalu Kupa protiv Čukaričkog.

PETAR BOJIĆ: Čoviću su dakle stradali prednji ukršteni ligamenti, a i Petar Bojić je morao da se rve sa tom mukom posle duela sa Partizanovim Nikolom Milenkovićem 2016. godine. Ljubiteljima domaćeg fudbala dobro poznato lice, veoma je solidno igrao prethodno i u Lučanima, Napretku, Čuki... Ali sinoć je kao na tacni servirao Miljanu Vukadinoviću za 1:0, a onda kao na ringišpilu okrenuo Strahinju Pavlovića za 2:0. U jednom trenutku je delovalo da mu karijera već ide silaznom putanjom, sada se katapultirao u jednog od najzanimljivijih fudbalera Srbije.

MILJAN VUKADINOVIĆ: Kad je neko stigao da odigra i više od 15 utakmica za prašku Slaviju – rođeni brat Vukadin je igrao za Spartu – ne možemo da kažemo da je pre dolaska u Vojvodinu bio nepoznato lice, ali činjenica je da ga šira javnost nije poznavala toliko dobro. A Vukadinović je ove sezone igrajući za Napredak i od januara za Vojvodinu postigao šest i namestio još osam golova u Superligi što je podatak kakav i nije tako čest u šampionatu Srbije. Mada se dalo naslutiti posle onih sedam golova i sedam asistencija na proleće 2018. kad se i vratio u domaći fudbal, ali u dresu Zemuna.

MOMČILO MRKAIĆ: Pamtiće se kako je pre prvog gola Vojvodine otresao Strahinju Pavlovića poručivši mu da još mora da uči. I da nekad ni tehnika nije dovoljna, da nekad moraš da se osloniš i na sirovu snagu, a Momčilo u tome ne oskudeva. Dobro se on iskalio tučnjavom u Leotaru, Bežaniji, Zemunu, BSK-u, Drini iz Zvornika, možda prvenstveno u Javoru (da ne nabrajamo sad sve klubove), ali treba reći da je Mrkaić igrač koji sa svojih 29 godina nikada u karijeri nije u elitnom rangu takmičenja sezonu završio sa dvocifrenim brojem golova. A evo ga sad, priprema štopera od 10.000.000 evra za izazove kakvi će ga čekati u fizički zahtvenoj ligi kakva je Liga 1. I ne, snaga definitivno nije sve što ova kršna momčina poseduje. Pokazao je to sinoć posle jedne kontre, kada je (gle opet) Pavlović proleteo „ispod“ njegovog lažnjaka kao na rolšuama. A onda u istoj turi još jednog crno-belog „stražara“ šalje za zadnjicu. Samo da je završnica levicom bila bolja i - eto partizanovaca na Eurosportovom Watts zap-u.

DEJAN ZUKIĆ: Talentovani ofanzivni vezni, dete kluba, sa prvim timom još od 2017. kad mu je bilo tek 16 godina. Prvi profesionalni ugovor je pak potpisao tek 19. marta 2019, a debitovao je 11 dana kasnije. Za njega tek treba da se čuje, ima tu materijala, ove sezone već četiri gola uz skromnu minutažu. Tek je napunio 19 godina.

Panenka Miodraga Gemovića (©Starsport)

MIODRAG GEMOVIĆ: Pamtićemo za života jedan od boljih ili bar najiskrenijih intervjua koji smo čitali. U Sportskom žurnalu februara ove godine Miodrag Gemović je otkrio da je ugovor sa Vojvodinom potpisao dok je služio zatvorsku kaznu u Bogosavi zbog neke tuče iz mladalačkih dana. Kad je već proživeo robiju, jasno vam je zašto je u penal seriji bio toliko hladnokrvan da Vladimiru Stojkoviću proda „panenku“. Srpski Troj Dini.

LAZAR STOJSAVLJEVIĆ: Bez sumnje najegzotičnija karijera od ovih igrača, 22-godišnji štoper je u Vošu stigao nakon iskustva u nižim engleskim ligama, bio je pod ugovorima sa Vokingom, Milvolom i Njuport Kauntijem, navikao se na taj ostrvski stil fudbala zbog čega je januara 2018. morao i na dužu pauzu zbog frakture lobanje zadobijene u jednom duelu. Juče je ušao da zakrpi kad je gorelo, jeste Voša tada primila taj drugi gol, ali se u produžecima relativno lako odbranila.

MLADEN DEVETAK: Rođeni Novosađanin, još jedno dete Vojvodine, može da igra štopera i levog beka, debitovao je za prvi tim još maja 2017, juna iste godine potpisao prvi profesionalni ugovor. Standardan u mladoj reprezentaciji Srbije. Videlo se koliko mu je stalo u penal seriji kada je malo i provocirao suparnički tabor nakog preciznog pogotka sa kreča.

(Pogledajte i novu epizodu Mozzart Njuzza)