Vojnik Partizana, ikona Brede i saigrač Arnea Slota

Dobrodošli u Trebinje, najlepši grad u južnom delu Hercegovine. Mnogi ovo mesto smešteno u podnožju planine Leotar zovu 'gradom sunca' zbog 270 sunčanih dana godišnje, ali i gradom platana. Platani su svojevrsni simbol grada, njih 16 smešteno je u samom centru ispred istoimenog hotela i to mesto je prvo koje posetioci žele da obiđu ako hoće da sednu i popiju kafu, te uživaju u prelepom prizoru. Pored toga, Trebinje je poznato i po sportistima, mnogo ih ima koji su rođeni ili vuku poreklo odatle. Među njima su: Milenko Savović, Vladimir Radmanović, Mijat Gaćinović, Predrag Danilović, braća Vladimir i Nikola Grbić, Asmir Begović, Sabahudin Bilalović i mnogi drugi.

Među onima koji su, takođe, proslavili grad sa Trebišnjice svakako je i glavni junak naše priče - bivši igrač Partizana, Nebojša Gudelj. Mnogi ga se sećaju iz perioda sankcija, stariji navijači vele - bolji levi bek se u Humskoj nije pojavio još od Slobodana Rojevića pa sve do danas. Sve bi to bilo u redu da je Nebojša u Partizan došao sa 17-18 godina, nego je došao sa 23 iz drugoligaša Leotara. U današnje vreme je takav transfer nezamisliv, a nije bio čest slučaj ni početkom devedesetih.

"Prvom timu Leotara sam se pridužio odmah posle odsluženja vojnog roka u Prizrenu. Tako je sve počelo. Druga liga je tada bila izuzetno jaka, zato što se igralo na teritoriji cele bivše Jugoslavije, fizički izuzetno zahtevna, ali i vrlo interesantna. U to vreme, prednost domaćeg terena je bila baš izražena, dok se na gostovanjima teško dolazilo do bodova, sad je to drugačije. Kad sam počinjao da igram, postojalo je pravilo da dva igrača ispod 19 godina moraju da budu starteri", priseća se Nebojša Gudelj početaka u razgovoru za Mozzart sport.

Nije samo Partizan hteo da ga dovede, tražilo ga je još nekoliko klubova iz bivše države.

"Poslednju sezonu u Leotaru sam odigrao baš dobro, dodatno se fizički razvio, stekao više iskustva. Igrao sam levog beka, a u to vreme, ako ste mogli da pokrivate kompletnu levu stranu, imali ofanzivne kvalitete, bili ste tražena roba. Bilo je mnogo interesovanja. Odlazio sam u Skoplje da razgovaram sa ljudima iz Vardara, tražilo me je Sarajevo, pa sam pričao i sa Veležom, na kraju se pojavio Partizan. Vrlo brzo smo se dogovorili i posle potpisa sam otišao na Zlatibor gde su krenule pripreme. Ivica Osim je tad preuzeo ekipu".

Usledile su tri nezaboravne godine, osvajanje trofeja, pobede u derbijima. Od trenutka kad je prvi put krenuo da šparta levom aut linijom po srpskim terenima, Gudelja više niko nije mogao da pomeri.

"Ja kad nešto uzmem, teško ću to da ispustim, to je moj karakter. Uvek sam verovao u sebe. Ne ukazuje se šansa u velikim klubovima često i zato sam morao da mnogo radim na sebi kako bih opravdao poverenje. Svaki dan je novo dokazivanje, treba biti uporan, vredan. To što ste jednu utakmicu odigrali, ne znači da svaku igrate sledećih godinu dana. Imao sam upornost, disciplinu, odgovornost i nikad se nisam predavao".

Jedan od nezaboravnih momenata iz sezone 1991/92. je čuveni revanš finala Kupa u kojem je Partizan savladao jedan od najjačih timova koje je Crvena zvezda ikada imala.

"Bila je to možda i najbolja ekipa Partizana ikada stvorena, koja zbog sankcija nije mogla da učestvuje u Evropi. Koliko je ta generacija bila dobra kad je mogla da se nosi, a u nekim momentima bude i bolja od te ekipe koju je Zvezda tada imala. U prvom meču na Marakani je bilo 90.000 gledalaca i tu smo ostali neporaženi. Osim je udario baš jake temelje, a Tumbaković je samo nastavio njegovim putem. Svi kažu da je za taj tim velika šteta što nije igrao evropskim takmičenjima. Bez ikakve garancije, ali mislim da smo imali šta da pokažemo. Šta je, tu je. Makar smo se na domaćim terenima dokazali, ali nije ni to merilo".

Kraj mandata u Humskoj nije mogao biti lepši, dupla kruna u sezoni 1993/94. Ono što Grobari i danas prepričavaju je legendarni revanš polufinala Kupa protiv Zvezde i gol Petra Vasiljevića. Mali broj ljudi se seća da se sve desilo posle centaršuta Gudelja sa leve strane.

"Meč prepun naboja i pritiska, baš je bilo neizvesno. Peđa je moj cimer, bili smo zajedno u sobi. Napravio je lepu karijeru, možda se neki ljudi i ne sećaju tog njegovog gola. Svaka utakmica protiv Zvezde je bila za pamćenje, još ako zatresete mrežu - postajete poznati. Bili smo baš dominantni u tom periodu".

Sadašnji Partizan ne nalazi se u dobroj situaciji. Dugovi ogromni, Miloš Vazura i Milorad Vučelić su od nekada kluba sa ugledom napravili ruglo. To znaju i navijači, zato ih i nema na stadionu.

"Ova situacija nije dobra. U velikim klubovima uvek sve zavisi od rezultata, pa onda nemate ni vremena. Ne možete da očekujete da publika uvek dođe na stadion, ako su vaši rezultati loši. Problem Partizana nisu navijači, oni su tu i vole klub, uvek su uz njega, nego neke druge stvari. Onaj ko je sad odgovoran, mora da reši te probleme. Trenutno je velika razlika između Partizana i Zvezde, a to vam je kao da u Španiji neko kaže da postoji jaz između Real Madrida i Barselone. Tu onda nešto nije u redu".

Prvi inostrani angažman bio je u Logronjesu, a tamo je za trenera imao još jednu ikonu crno-belih - Blagoja Paunovića.

"Ja sam pričao sa Blagojem i rekao mi je da mu baš treba takav tip igrača. Došao sam i potpisao ugovor na tri godine, iako sam imao ponudu iz Vitesea, čak je u opticaju bila i Valensija, tad je Peđa Mijatović igrao tamo. Nisam hteo mnogo da čekam i zato sam se odlučio za Logronjes. Da li je to bila prava odluka? Mogao bih i o tome da pričam. Tad je u Logronjesu bio i Atila Kasaš, on je igrao za Bečej u našoj ligi, bio je i Dejan Marković od ranije tu".

Usledio je devetogodišnji boravak u Holandiji gde je i završio karijeru. Od devet godina, osam je proveo u NAC Bredi, postao legenda kluba gde su i njegovi sinovi Nemanja i Dragiša počeli da se bave fudbalom.

"Nisam mislio da ću se toliko zadržati u Bredi, ali kad sam došao tamo, drugačije sam razmišljao. Deca su već išla u školu u Holandiji, a ja sam u poslednjoj godini imao ponudu iz Nemačke. Odbio sam je baš zbog porodice, nisam razmišljao o sebi. To se ispostavilo kao dobra odluka".

Posebno interesantan podatak je taj da je Nebojša u Bredi za saigrače imao dva danas vrlo poznata trenerskima imena - Arnea Slota i Pitera Boša.

"Kad je Slot došao, ja sam bio tu već pet godina. Bio je vezni igrač i posedovao je izuzetnu inteligenciju, fizički je bio slab, čak uopšte nije bio standardan, ali ga je krasila taktička pismenost, imao je dobru tehniku. Uvek je imao neku viziju. Ispostavilo se da kao trener to zna da prenese igračima, što je veoma bitno. Fenomenalno radi i drago mi je da je tako uspešan. U Holandiji postoji dosta igrača koji posle završetka karijere žele da ostanu u fudbalu. Imate mogućnost da kao igrač polažete za C i B licencu i kad to završite, automatski možete da držite treninge deci do 14 godina, dok za PRO morate da čekate i po osam godina i to zahteva dosta strpljenja, a na sve to, ništa nije sigruno. Možete samo da se nadate da ćete proći. Boš je poslednjih godinu dana karijere igrao sa mnom. Postalo smo dobri prijatelji, sedeli smo u svlačionici jedan do drugog. Na njemu se odmah videlo da će biti trener, to vidite po tome kako razgovara sa vama u svlačionici u vezi taktike. Kad je završio, otišao je u Japan i odatle je krenuo u trenerske vode. Moj Dragiša će uskoro da ide kod njega na stažiranje u Ajndhoven".

Kratak period u Holandiji proveo je i Rade Bogdanović.

"Došao je u Bredu na šest meseci iz Atletiko Madrida. Bio je fenomenalan. Tačno vidite da je on zapravo prevazišao taj nivo fudbala. On je bio za velike klubove i timove. Znali smo se od ranije, još dok je bio u Željezničaru. Trenirao je sa Partizanom dok je Osim bio tu, posle je otišao u Južnu Koreju".

Poslednja stanica u karijeru bila je Sparta iz Roterdama.

"Bila je situacija da li da nastavim da igram, ili da se povučem. Nisam bio doneo konačnu odluku, razmišljao sam. Došao je drugi trener, hteo je da forsira mlađe igrače, a imao sam ponudu da ostanem i povremeno ulazim. Namestilo se tako da me zove Sparta i da njima baš treba levi bek. Otišao sam u Roterdam i sa 38 godina odigrao skoro sve prvenstvene utakmice".

Okušao se Nebojša i u trenerskim vodama. Dve godine je bio trener NAC Brede. Poseban izazov je bio što je trenirao sinove Nemanju i Dragišu.

"Prvo što sam naučio sinove, to je da budu otvorenog uma i uvek gledaju na stvari sa pozitivne strane. U jednom momentu im se obraćam kao otac, u drugom kao trener. To su morali da shvate. Za oca nije lako da priča sa sinom, ako mu je nadređeni. Nemanja je znao ko sam i šta sam. Uvek sam mu pričao da svojim radom pomaže i sebi i meni i tu mi je mnogo značio", jasan je Nebojša Gudelj.