Vodonoša svestan da se smučio ljudima i počeo je da (se) menja

Tri prekida – tri strele u srce italijanske odbrane. I prvo mesto u grupi koje znači povoljniji žreb i izbegavanje Španije, Nemačke i Portugalije u četvrtfinalu.

Koliko god da su bili kritikovani, Francuzi su na kraju ostvarili cilj u grupnoj fazi Lige nacija. Nisu blistali ni sinoć, ni u prethodnim mečevima. Protiv Izraela ih je pre četiri dana u Parizu gledalo svega 16.611 navijača što je najslabija poseta u istoriji reprezentacije Francuske. Bilo je tu i politike, bojkota, ali i fudbalskog nezadovoljstva normalnog dela navijača.

Utisak je da se ekipa Didijea Dešana malo i smučila ljudima. Da su se zasitili njene dosadne i ružne igre s obzirom na potencijal koji tim poseduje. Francuska na papiru i po imenima i dalje ima jedan od najjačih timova na svetu. Gde god se pojave, jedini zadovoljavajući rezultat je titula. Iako su bili jedan od dva najveća favorita na prethodnom EP u Nemačkoj, zaustavljeni su u polufinalu od Španije. Zasluženo. Što je opet rezultat koji treba poštovati i ceniti. Neki drugi bi slavili plasman u polufinale. Ali Francuskoj to ništa ne znači. Pre svega jer je bila negledljiva. To je ono što najviše peče tamošnju javnost i što se zamera selektoru Didijeu Dešanu. Ima ferari koji drži u garaži, a na teren izlazi renoom ili pežoom.

Od (ne)zasluženo izgubljenog finala u Kataru, evidentan je pad. Više u igri nego u rezultatima koji su korektni. Dešan je tu 12 godina i imao je samo jedan podbačaj – na EP 2020 je zaustavljen u osmini finala od Švajcarske. Na penale. Na svim ostalim takmičenjima je imao rezultate za poštovanje.

U Brazilu 2014. je tesno poražen u četvrtfinalu od kasnijeg šampiona Nemačke. Na EP 2016. na domaćem terenu je nesrećno poražen od Portugalaca u finalu u produžecima. Lošu sreću je naplatio na Mundijalu u Rusiji gde je Francuska protutnjala do titule. I možda su od tada očekivanja postala pomalo i nerealna… Malo je falilo i da odbrani mundijalsku titulu, ali je penal rulet u Kataru pomilovao Argentince u finalu. I na kraju, to polufinale letos protiv Španaca. Dešanovi Francuzi uglavnom gube od osvajača takmičenja.

Ali svestan je i Didije Dešan da njegov tim nije više simpatičan sunarodnicima. Zlato iz Rusije je izbledelo, kritike su zamenile poštovanje.

“Iskreno, ne osećam to jer sam se diskonektovao od javnosti. Trudim se da budem informisan oko nekih najvažnijih stvari, ali ostalo ne čitam, ne slušam i ne interesuje me. Juče su mi na koneferenciji za medije postavili čak četiri pitanja o meni. To se nikad pre nije desilo. Svestan sam da sam ovde 12 godina i da se moje lice mnogima smučilo”.

Priznaje i on da ovo nije Francuska kakvu ljudi žele da vide.

“U kontaktu sam sa ljudima i znam da su razočarani. Ne želim ni ja da krijem kada stvari nisu dobre. Ali, uprkos svemu, uspeli smo da uradimo ono što smo planirali. Miran sam, ne skačem od sreće, ali neke stvari moraju da se cene. Sve što smo uradili prethodnih godina, stvorilo je izvesni nivo zahteva i očekivanja među navijačima. Ja sam prvi koji ima najviše zahteve od sebe i igrača. Nismo pobedili Izrael, svestan sam klime koja se stvorila, ali navikao sam to za ovih 12 godina. Jasno mi je da je ljudima pomalo muka da me gledaju i slušaju, ali najbitniji mi je odnos koji imam sa igračima. Neki od njih su mladi, treba im podrška, a ja znam za šta su sposobni i kakav kvalitet imaju”, rekao je Dešan.

Iako Francuzi ni sinoć na San Siru nisu blistali, osveta Italijanima je utolila glad domaće javnosti i prvi put od letos se čuju pohvale na račun Galskih petlova koji su taktički nadmudrili majstore taktike. Pre svega jer je Dešan povukao neke hrabre poteze. Ekipa se promenila u odnosu na letos.

Antoan Grizman i Olivje Žiru su se oprostili od reprezentacije, a nepozivanje Kilijana Embapea je većinski naišlo na odobrenje francuske javnosti jer zvezda Reala nosi sa sobom pritisak velikih očekivanja. Niko ne očekuje da Dešan eliminiše Embapea iz reprezentacije, ali procena je da mu je bio potreban predah. I da neki drugi dobiju šansu. Sinoć su na klupi ostali imena poput Tea Ernandeza, Benžamana Pavara, Engola Kantea, Kingslija Komana, Daja Upamekana… Sve su to igrači koji bi bili nedodrljivi u nekim drugim reprezentacijama.

Ali, Dešan je rešio da prokrvi tim i osveži ga u najvažnijoj utakmici Lige nacije. Promenio je sedmoricu startera. Verovao je u Luku Dinja i Adrijana Rabioa i isplatilo mu se. Hrabro je gurnuo Manua Konea i Kristofera Enkunkua koji u klubovima nisu u najboljoj formi, ali su sinoć bili među najboljima. Već to je dovoljno osveženje u odnosu na tim koji je letos bio nakrcan zvučnim imenima, ali na terenu nije izgledao dobro.

Deluje da je Dešan shvatio potrebu za promenama i da je krenuo u blagu rekonstrukciju reprezentacije. Iskoristio je grupnu fazu Lige nacija da proba neke stvari. Samo se golman Majk Menjon i defanzivci Žil Kunde‚ Vilijam Saliba i Ibrahima Konate mogu smatrati neospornim starterima. Ima i do njihove sjajne jesenje forme u klubovima, a svi ostali su zamenjivi i najavljena im je žestoka borba za mesto u timu. Počešvi od Embapea.  

Dešan je tokom Lige nacija promovisao Manua Konea i Majkla Olisa, dao pravu šansu Bredliju Barkoli i Vorena Zair Emeriju, vratio veru u Luku Dinja i Matea Genduzija koji nisu igrali na EP, više se oslanja na Randala Kolo Muanija… Francuska izgleda drugačije i možda je pobeda na San Siru prelomna tačka posle koje će krenuti novi uzlet Galskih petlova.              

Didije Dešan ni kao igrač nije bio hodajuća atrakcija, ali je bio onaj bez kojeg se ne može. Erik Kantona ga je posprdno prozvao Vodonošom, a Dešan je to oberučke prihvatio kao kompliment svestan važnog posla koji obavlja iza leđa Papena, Žinole, Zidana, Anrija... I napravio je mnogo veću karijeru od Kantone. Osvojio je skoro sve što se moglo osvojiti. Bio je prvak Evrope i sveta sa reprezentacijom, dvostruki prvak Evrope sa klubovima, ima pregršt liga i kupova... Mnogo je uradio i u trenerskoj karijeri. Doveo je Monako do finala Lige šampiona, prihvatio da vodi Juventus u Seriji B, poslednji je trener koji je prokletom Marselju doneo titulu prvaka Francuske, jedini je selektor u istoriji fudbala koji je ekipu vodio u finalu Svetskog prvenstva, Evropskog prvenstva i Lige nacija, najdugovečniji je selektor u evropskom fudbalu... I zna da estetski utisak brzo izbledi, a da su trofeji i titule ono što živi i traje.