Vikend ludilo u Argentini kreće sa severa - Clásico de la Zona Norte

Fudbal u Buenos Ajresu, najvećoj fudbalskoj prestonici sveta, kao i rivalstva koja su njegov sastavni deo, nisu samo ona između Boke i Rivera, Independijentea i Rasinga ili San Lorenca i Urakana. Štaviše, sukob između Đenovljana i Milionera pod pseudonimom Superklasika pojavljuje se "tek" sredinom tridesetih godina prošlog veka, što ga čini jednim od mlađih, ali danas daleko najvećim rivalstvom. U gradu koji broji više od 14.000.000 stanovnika obitava više od 80 profesionalnih klubova raspoređenih u pet različitih rangova. Svaki od njih, baš svaki, ima gotovo urođen animozitet, koji se u ovom delu sveta popularno oslovljava kao Klasik.

Temelji rivalstava uglavnom sežu u prirodu društvenog staleža, geografske blizine obeležene susedstvom i tradicijom koja se iz njega razvija. Veliki broj njih postoji i održava se više od 100 godina, ali postoje i oni koji su se kao rivali prepoznali tek u poslednjih nekoliko decenija. Međutim, tu je i ona treća kategorija, koja bi mogla da se definiše fuzijom prethodna dva slučaja. To su rivalstva koja su u nekom periodu istorije zamrla, a koja su, opet, nastala pre više od jednog veka i poslednjih godina ponovo stupaju na scenu. U najvećem broju slučajeva, razlog tome je nepodudaranje u takmičarskim rangovima. U međuvremenu, taj nedostatak najveđeg rivala prouzrokovao je tenzije između navijača određenih klubova u bližem i širem komšiluku, a između kojih nisu postojala zvanična rivalstva. Ona ne postoje ni danas, barem ne u zvaničnom smislu, nemaju ime ni karakter, tu su samo da se prekrati vreme čekanja. Ponekad i višedecenijskog čekanja. Kao što je to u slučaju rivalstva između Platensea i Tigrea, poznatom kao Clásico de la Zona Norte iliti Klasiko Severne zone.

Pravi klasici su rođeni sa samim nastankom i najranijim razvitkom fudbala u Argentini i imaju veze sa brojnim prethodnicima koji su se desili kroz istoriju. Tako je animozitet između Platensea i Tigrea jedan od najstarijih i najtradicionalnijih u prestonici zemlje Gaučosa.

Timovi iz Severne zone će se međusobno suočiti na terminu klasika. Poslednji duel bio je u drugoj kategoriji, a prošlo je više od 40 godina od susreta u najvišoj ligi argentinskog fudbala.

Sukob dva najveća kluba iz Severne zone na stadionu Hoze Delađovana u gradu Viktorija, biće atrakcija sedmog kola argentinskog Liga kupa. Neće oni zaseniti velika rivalstva koja su takođe na programu ovog vikenda u fenomenu poznatom kao Fecha de Clasicos – kolo Klasika, već iz prostog razloga što više od 40 godina nije bio sastavni deo elitnog takmičenja. Posebnost ovog meča je i to što su se poslednji put videli pre skoro 15 godina u Nasional B prvenstvu, tačnije u junu 2007. godine kada su se borili za plasman u Prvu ligu. Tada je Tigre u revanšu slavio sa 2:0 golovima Pereire i Fontanela na istom ovom terenu, dok je prva utakmica na Visente Lopezu završena bez golova.

23.15: (1,75) Tigre (3,35) Platense (4,70)

Idući strogo na podatke o sukobima u Prvoj ligi, poslednji u ovoj kategoriji bio je pre 42 godine, 22. juna 1980. U tom meču koji je odgovarao drugom kolu Metropoliten turnira, Kalamarosi, iliti Lignje su na svom terenu u Viktoriji pobedile 1:0 golom Eduarda Ovijeda.

Ovo je jedno od onih rivalstava koji se zasnovalo na geografskoj blizini dve institucije. Razlog klasne pripadnosti je odbačen, iz razloga što oba kluba potiču sa severa i smatrali su se bogatunima, za razliku od onih koji bivstvuju na južnim obodima Velikog Buenos Ajresa. Po onom starom i davno izlizanom difoltu, gde je sever uvek bogatiji od juga. Ali zato dušu, poistovećivanje i plamen južnjačke sirotinje, severnjaci nikada nisu uspeli da nadomeste novcem. U prilog tome govore brojni trofeji koji se nalaze u vitrinama klubova južno od reke Rijačueljo, dok u severnim krajevima sva odlikovanja mogu se nabrojati na prste jedne ruke.

Stalni upadi i prepirke po komšiluku dovele su do prvog zvaničnog rivalstva na severnim obroncima grada. Najveći deo navijača Platensea nalazi se u krajevima centralnog Buenos Ajresa, kao što su Savedra, Vila Urkiza, Koglan i Nunjez, ali i u naseljima ili gradovima u severnom delu metropolitanskog područja kao što su Florida, Visente Lopez, gde im se nalazi i stadion, Vila Marteli i Zapadna Florida. S druge strane, većina pristalica Tigrea živi u gradovima Benavidez, Rinkon de Milberg, Del Viso, Pačeko, Tigre, San Fernando, Virejes, Viktorija, Bekar, Don Torkuato, Pilar, Eskobar i San Isidro i svi se nalaze u severnom delu Velikog Buenos Ajresa. Postoji i zajednička oblast unutar severne zone, koja se nalazi između gradova Olivos, Munro, La Lusila, Martinez, Akasuzo, Bulonj, Vila Adelina i Karapačaj. Ova geografska blizina je glavni uzrok velikog rivalstva.

Klub Atletiko Tigre rođen je 3. avgusta 1902, a osnovala ga je grupa od 12 entuzijasta, predvođenih Hozeom Delađovanom, koja se sastala u njegovoj kući u Končasu (ranije ime za opštinu Tigre), jednom od severnih partida velikog Buenos Ajresa, sa ciljem da osnuju sportski klub. Ime koje je dato novoformiranoj fudbalskoj instituciji bilo je „Klub Atletico Huventud del Tigre“, a Delađiovana je izabran za njenog prvog predsednika. Godine 1911. tim se priključio Argentinskom fudbalskom savezu kako bi mogao da se takmiči na zvaničnim turnirima. Do tada je ustanova promenila ime u „Klub Atletiko de Tigre“. Kada je 1912 godine došlo do prvog raskola u savezu i do osnivnja disidentskog Fudbalskog Federativnog Saveza, kojem se Tigre pridružio i upravo od tada tim je počeo da nosi danas nadaleko prepoznatljivu prugastu plavu i crvenu uniformu.

Tigre je debitovao u Primeri, najvišoj ligi argentinskog fudbala, 1. maja 1913. protiv Portenja, u meču koji je završen nerešenim rezultatom 0:0. Svoje domaće utakmice igrao je na terenu koji se nekada nalazio u ulici Roča, blizu reke Rekonkista u Rinkon de Milbergu. Godine 1931. stvorena je prva profesionalna liga Argentine. Pod profesionalizmom, Tigre je debitovao 31. maja 1931. protiv San Lorenca na stadionu Vijeho Gasometro u Boedu, a sastav iz Končasa izgubio je rezultatom 4:2. U sezoni 1934. smanjenje broja timova Primere dovelo je do ispadanja kluba u Drugu ligu. To je značilo da je Tigre napustio prvu diviziju posle 21 uzastopne sezone.

U oktobru 1944. klub je pred prepunim tribinama novog stadiona primio tadašnjeg potpredsednika Argentine, pukovnika Huana Dominga Perona. Predsednik kluba, Mario Pioti, imenovao je Perona, inače priznatog navijača kluba, za „počasnog predsednika“. Naredne godine Tigre je osvojio šampionat Druge divizije, što je omogućilo klubu da se vrati u Primeru gde je ostao na vrhunskom nivou nekoliko sezona pre nego što je ponovo ispao iz lige 1950. zajedno sa Rosario Sentralom.

Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka klub je više puta ispadao i vraćao se u elitni rang, sve dok 1971. nije ispao u Primeru C. Osam godina kasnije Tigre se vratio u Primeru, sa Huanom Karlosom Lorencom kao sportskim direktorom. Jedan kuriozitet vezan za klub iz 1979 godine, dok je Tigre bio u usponu, prodao je više karata nego pojedini velikani poput Rasinga, San Lorenca i Independijentea. Nedugo zatim, vratio se u drugi rang. U sezoni odigranoj 1982. godine, Tigre i San Lorenco postavili su rekord posećenosti u drugoj ligi. Za meč koji je odigran na stadionu Monumental prodato je više od 70.000 karata. Do danas i po različitim propisima AFA, teško da će ovaj rekord ikada biti oboren, što samo implicira koliki broj navijača ima ovaj klub sa severa Ajresa.

Turbulentne godine ispadanja i vraćanja kroz rangove pretvorile su se u decenije, pa se klub nije duže vreme skrašavao u nekom nivou fudbala sve do sezone 2007/2008 kada se na duže vreme ustalio u Primera diviziji u kojoj će provesti narednih 13 godina i iskusiti prva internacionalna iskustva kroz Kopa Sudamerikanu gde je čak dospeo i do finala 2012. godine u kojem je poražen od brazilskog predstavnika Sao Paula. 

Iako je na kraju šampionata Primere 2018/2019 završio na 6. mestu, koeficijent ukupnog učinka iz prethodne tri sezone ponovo je El Matador poslao u Primeru B Nasional. Ipak ta godina bila je najuspešnija u istoriji kluba jer je Tigre osvojio svoju prvu titulu, kroz Kup Superlige, pobedivši Boku Juniors sa 2:0 u finalu na stadionu "Mario Kempes". Ta pobeda je omogućila Tigreu da igra Superkup protiv Rasinga, koji ga je na kraju ipak porazio rezultatom 2:0. Naredne 2020. godine El Matador je bio jedini argentinski tim koji je igrao Kopa Libertadores, a da u tom trenutku nije bio član prve lige. Štaviše, KONMEBOL je morao da promeni neka pravila, koja su se odnosila na to da drugoligaški klubovi ne mogu učestvovati u najeminentnijem klupskom takmičenju na kontinentu.

Boje sa kojima se Tigre identifikuje, francuska plava i crvena su one koje prate klub od trenutka njegovog nastanka. Verzija koju su istoričari najviše prihvatili, a oko koje postoji praktično jednoglasna saglasnost, kaže da one vode poreklo od zastave švajcarskog kantona Tićino, koji se graniči sa Italijom, odakle je bio Adolfo Leber, koji je 1902. poklonio prvi komplet košulja sa tim bojama za Hozea Delađovanu. Kao zanimljivost vredi razjasniti da je to i poreklo boja FK Barselone, pošto je i njen osnivač Đoan Gamper poreklom iz Tićina. Iz razloga što se identifikuju istim klupskim bojama, Tigre gaji intenzivno prijateljstvo sa kolumbijskim Independijenteom iz Medeljina.

Slava jednog od najvećih argentinskih strelaca svih vremena, Bernabea Fereire, počela je u ovom klubu, gde je igrao tri sezone, a zatim je 1932. prešao u River Plejt, za iznos koji je važio za najskuplji transfer na svetu do 1950. godine, što je River dovelo do nadimka Milioneri, koji taj klub nosi do danas. Za tadašnjih 35.000 pezosa (23.000 funti) postavljen je svetski rekord koji je oboren 1950. godine, kada je Derbi Kaunti kupio Džonija Morisa iz Mančester Junajteda za 24.000 funti. Fereira je jedini argentinski igrač koji ima više golova nego odigranih utakmica, odnos 245 prema 249.

S obzirom na rastuću popularnost kluba tokom godina, kao i zbog poteškoća u pristupu stadionu i nevoljnosti prestoničkih klubova da posećuju stadion Rinkon de Milberg u Tigreu, posle izvesnog vremena upravni odbor kluba odlučio je da kupi nekretnine u Viktoriji, jednom od krajeva partida San Fernanda. Od prvobitno kupljene imovine, deo zemljišta je prodato za finansiranje izgradnje stadiona, zauzimajući samo dva hektara od prvobitnih 3,5. Stadion je svečano otvoren 20. septembra 1936. na prijateljskoj utakmicu sa Bokom Juniors, a danas kroz brojne rekonstrukcije i nadograđivanja ima kapacitet od 26.000 mesta.

Sa druge strane oštrice rivalstva nalaze se Kalamarosi, kako je jednom prilikom tim Platensea oslovio čuveni argentinski novinar Palasio Zino, što bi u prevodu značilo Lignje. Bili su učesnici Primere od najranijih godina osnivanja. Kako je klub nastao daleke 1905. godine jedan je od najstarijih u Argentini, a učešće u najjačem takmičenju započeo je još 1912. Takođe su bili među klubovima začetnicima profesionalizma, kada se Primera transformisala iz amaterske u novu epohu. Platense je nastao na jedan veoma originalan i zanimljiv način, od strane mladih ljudi, ljubitelja fudbala u jednom od naselja Buenos Ajresa zvanom Rekoleta. Momci su imali entuzijazam, ideju i želju, ali nisu imali potrebna sredstva za osnivanje ekipe. Pribavljanje neophodnog novca ostvarili su na konjičkim trkama, gde su sav svoj prikupljen novac, skromne vrednosti, uložili na konja Gaji Simona, trkačko grlo iz ergele Platense. Na hipodromu u Palermu (površinski najveći kvart u Buenos Ajresu) na kraju trke, njihov izabrani as je pobedio, a kasnije je klub poneo ime upravo po ergeli odakle je trkačko grlo vodilo poreklo. Dodajmo i da je veoma retka pojava da neki fudbalski klub igra u braon dresovima, i ove boje su preuzete sa košulje koju je džokej nosio na toj pobedonosnoj trci.

Platense je dugo godina nastupao na stadionu koji se nalazio u Nunjezu, na raskrsnici ulica Manuel Pedraza i Kramer, ali je 1971. godine bio primoran da se odseli sa tog mesta, gde je na njemu kasnije sagrađena škola. Osam godina kasnije, ekipa je otvorila svoj novi stadion, bukvalno preko puta stare lokacije, odnosno sada novoizgrađene avenije General Paz.

Ali i to preko puta, značilo je da klub izlazi iz okvira grada Buenos Ajresa, i od tada pripada Severnoj zoni prestonice u partidu Visente Lopez, kako glasi i ime novog stadiona, koji ima pozamašan kapacitet od 35.000 mesta. Klub je kultni status postigao tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kada je u više navrata uspevao da izbegne ispadanje kroz seriju čuda u poslednjim kolima, ispraćajući tako mnoge druge timove u niži rang. Upravo zbog toga ga je novinar Palasio Zino okarakterisao kao Lignje. Po njegovim rečima, klub se kretao kao ta podvodna životinja, "uvek, u poslednjem trenutku ispusti mastilo i umakne".

Žrtva jednog takvog slučaja bio je i velikan San Lorenco, koji je ispao 1981. godine u drugu kategoriju posle Platenseovog niza pobeda u poslednjim kolima nad Estudijantesom iz La Plate, Kolonom i Velezom. Platense je preživljavao u najvišem rangu takmičenja sve dok konačno nije podlegao ispadanju 1999. godine. Ovo je bio i početak naglog pada, klub je potom ispao u Metropolitano B, treći rang. U sezoni 2006. Lignje su uspele da se vrate u Nasional B, ali su ubrzo ponovo ispale u treću kategoriju. Platense je ponovo promovisan u sadašnji rang takmičenja posle više od dve decenije lutanja u nižim kategorijama.

Iako u najboljem društvu Argentine nije igrao više od 20 godina, Platense je proveo gotovo 70 sezona kao član Primere, u kojoj zauzima 16. mesto na istorijskoj tabeli, sa više od 2.000 utakmica. Iz omladinske škole Lignji potekla je jedna od najvećih legendi francuskog fudbala. David Trezege je upravo iz Platensea 1995. godine stigao u Monako, a ostalo je istorija.

-------------------

Misliš da poznaješ fudbal bolje od drugih? Mozzart Prognozzer ti pruža šansu da to i dokažeš i osvajaš vredne nagrade svake nedelje! Odigraj odmah potpuno besplatno!

--------------------

„Zatvorio sam oči i šutnuo“, rekao je Raul Kasini o svom golu postignutom u poslednjem minutu 1992. godine protiv Argentinos Juniorsa, kasnije napominjući da mu je to jedan od najupečatljivijih trenutaka u karijeri, pošto je bio u nezvaničnom klasiku, i da je taj pogodak bio uzbudljiviji od onog poslednjeg penala koji je izveo na meču između Boke i Milana za titulu klupskog šampiona sveta 2003. godine. Dvadeset godina kasnije, 2012. bili smo svedoci bratimljenja između navijača Sao Paula i Čakarite u finalu Kopa Sudamerikane, prvenstveno zbog identičnih boja ta dva kluba, ali i zbog netrpeljivosti između navijača Čake i Tigrea koji je pored brazilskog predstavnika bio drugi finalista.

Možda vam sada ovo deluje nepovezano, ali ima poentu...

Od početka osamdesetih godina prošlog veka, navijači Platensea kanališu svoju mržnju prema Argentinosima, dok su navijači Tigrea usmerili fokus svojih svađa na Čakaritu. Ali tradicionalno, derbi Kalamara i Matadora je između njih samih. To je prvi i jedini Klasiko Severne zone. Pogotovo zato što svaki drugi dvojac ima svoj derbi, Argentinosima bi, klasično govoreći, bio protivnik Ol Bojs, dok je za Čakaritu to tradicionalni Klasiko Vilje Krespo sa Atlantom.

Ono što se desilo u međuvremenu, jeste da su se Tigre i Platense, početkom navedene decenije našli u različitim rangovima i jednostavno se nisu susretali u takmičarskim utakmicama od 1980. do 1999. Gotovo čitava generacija, trenutno u četrdesetim i pedesetim godinama, odvikla se od tradicionalnog rivala i usredsredila svađe i frustracije na najbliže timove koji su često „dostupni“, a kojima je takođe „nestajalo neprijatelja“ u određenom periodu istorije. Ol Bojsi nisu bili u eliti između 1980. i 2010. godine, a Atlanta i Čakarita se nisu sastajali između 1999. i 2011. U Metropolitanskoj regiji Buenos Ajresa, oni su rođeni iz geografske blizine i to je prvobitno bio pokretač rivalstva i njihovog raskršća.

O veličini ovog klasika govori i to da se najčešće odigravao u eliti, koja je videla oko dve trećine sukoba od ukupno 107 koliko ih je bilo do sada. To je jedini derbi koji među akterima nema šampiona. Ipak, to nije sprečilo ova dva kluba da postanu najizrazitiji fudbalski entiteti na krajnjem severu Velikog Buenos Ajresa.

Prvi međusobni susret odigrali su 19. septembra 1915, koji je završen rezultatom 3:1 u korist Platensea. Prvi sukob između navijača ova dva kluba, dogodio se već naredne 1916. godine, u vremenima kada je prestiž jednog i drugog bio mnogo manji, a konkurencija u okruženju, naravno, mnogo veća. Bilo je to njihov drugi zvaničan susret, kada su pristalice Platensea, koji je ponovo pobedio sa 1:0 golom Lazara Amoresa, i to u gostima na starom Tigreovom stadionu poznatom kao „Polje utopljenog mlekara“, napale pristalice Matadora kada su pokušavale da pređu most preko reke Rekonkista.

Rivalstva je već bilo i kada je Tigre geografski bio malo udaljeniji, a zapravo je bio u istoimenom gradu sredinom tridesetih godina prošlog veka, iako je klub zadržao ime i preselio se u grad Viktoriju (bliže prestonici), a grad Tigre na kraju postao nacionalna prestonica nautičkih sportova, nešto što je primetno onima koji odlaze u ove krajeve da obiđu deltu reke Parana. Došlo je i do raseljavanja u sedištu Platensea, a taj potez ih je samo zbližio. Napustili su naselje Savedra na krajnjem severu centralnog Buenos Ajresa, i preselili se u susedni Visente Lopez.

Tokom tridesetih godina prošlog veka, rivalstvo je bilo takvo da je Platense otišao toliko daleko da je angažovao opskurnog Paulina Fereiru samo zato što je bio brat Bernabea Fereire. Ipak, Bernabe je, kako je navedeno ranije u tekstu, bio jedan od najnemilosrdnijih argentinskih napadača tog doba. River ga je unajmio 1932. godine u transakciji koja je bila svetski rekord za više od 20 godina. Pomogao je popularizaciji Milionera iz Nunjeza, koji su do tada imali samo jednu titulu u eliti. Njegov brat bio je ispod proseka i nije doprineo razvitku i poboljšanju igre Kalamarosa. Naprotiv, animozitet između dva kluba još više je bio produbljen. Bernabe je, još u vreme nastupanja za Tigre učestvovao u pobedi od 7:1 izvojevanoj 1929. godine, i to je najvećei zabeležen poraz za neku od ekipa u Klasiku Severne zone.

Angažovanje Paulina Fereire je bila greška, ali je Platense ipak bio bolji do kraja decenije. Na kraju krajeva, Bernabeov odlazak ostavio je Tigre veoma krhkim. Platense je derbije dobijao sa ozbiljnom razlikom kao što je 5:0 zabeleženih 1932. godine, zatim naredne 4:1 u gostima i 6:3 ponovo na svom terenu. Četrdesetih godina dominacija u klasiku od strane Kalamarosa se nastavila rezultatima kao što su 6:0 i 5:0. Ali u deceniji pedesetih godina, sa Norbertom Mendesom najboljim strelcem Kopa Amerike i Ektorom de Burđoinđom, Tigre je imao jednu od svojih najboljih kampanja u profesionalnoj eliti 1955. godine kada završava na šestoj poziciji u generalnom plasmanu, dok je sa druge strane njihov najveći rival prvi put ispao u nižu kategoriju.

Međutim, ni Tigre nije dugo ostao u eliti i klasik se prvi put odigrao u drugoj ligi 1959, u kojem su Matadori slavili u gostima sa 6:1. Platense je već naredne sezone uzvratio sa 5:1, pa godinu dana kasnije ponovo, ovoga puta sa 6:2. Do 1967. obojica su se vratila u elitu. Iste godine, odigrao se suprotan scenario od onog iz 1955, Tigre je ispao u niži rang dok je Platenseu za dlaku nedostajalo da se nađe u finalu prvenstva. Tadašnji trener Lignji bio je legendrni Anhel Labruna, a mesto u finalu preoteo im je tih godina premoćni Estudijantes.

Klasik se na scenu vratio tek od 1972. do 1976. godine, u i to u drugoj ligi, a u najjačoj kategoriji poslednji put je viđen 1980. godine, kada su obojica bili zajedno u eliti. Platense se izvlačio nekoliko puta. Kalamarosi su tih godina definitivno stvorili rekord bežanja od ispadanja. Takmičili su se čak 14 sezona pod pretnjom ispadanja i uvek se izvlačili. Najspektakularniji, bio je onaj 1987. kada su u poslednjem kolu savladali River na Monumentalu s 2:0.

Bio je to jedan od razloga za sumnju u izvesno prijateljstvo Platensea i Rivera. Isto tako, postoji jedna sumnja simpatisanja između Tigrea i Boke, a možda se zbog toga i legendarni Huan Roman Rikelme deklariše kao obožavatelj i jednog i drugog kluba, a i prilikom odlučivanja odigravanja finala Kopa Sudamerikane, Matadori su koristili Bombonjeru kao domaći teren.

Platense, čije je poslednje otkrovenje bio Gonzalo Berhesio, konačno je ispao 1999. i nije se vratio u elitu više od 22 godine. U početku se držao u Nasional B ligi, ali je 2003. godine, ispao do Metropolitano B lige, iliti trećeg ranga za klubove na području glavnog grada. Ipak, već naredne godine Platense se vartio u rang više, gde je sada bio i njihov najveći rival, posto je ponovo bio proteran iz elite. Pod vođstvom trenera Rikarda Karuza Lombardija, Tigre je sa 2:0 posle 29 godina uspeo da pobedi rivala na gostovanju u Visente Lopezu. Taj meč je, povrh toga što je odlučio prvaka Aperture, Platense ostavio na bod zaostao od rivala.Treba napomenuti da je taj klasik odigran 27. novembra, koji se od tada smatra „danom navijača Tigrova“, što je bio dokaz kako je rivalstvo još uvek ključalo.

Povratak u Premiru dogodio se kada su Matadori pobedili i u Klausuri, trijumfovavši u derbiju kod kuće rezultatom 1:0. Ipak, taj boravak u eliti nije dugo potrajao. Sezona 2006/2007 bila je poslednja u kojoj se odigrao ovaj klasik. Navijači Tigrea su ponovo napredovali u najjaču kategoriju. U ligaškom delu, El Matador je kod kuće izgubio sa 3:0 u prvom susretu, dok je na gostovanju odigrao bez golova. Ali na kraju sezone, oba tima su se kvalifikovala za nokaut koji je definisao poslednje mesto u eliti.

Plej-of je uključivao i Čakaritu, prvu Tigreovu prepreku. Uz pomoć trener Dijego Kanje i bivšeg veziste Boke Karlosa Bjankija, Matadori su eliminisali „novog rivala“ uz pomoć gostujućeg gola. Prvi meč na strani izgubili su 3:2, a zatim pobedili 1:0 u Viktoriji i time zakazali duel sa tradicionalnim rivalom. Još jedan remi 0:0 viđen je kod kuće, dok je u revanšu Tigre pobedio sa 2:0. Dakle, čak i sa „najgorim balansom“ u četiri klasika u jednoj sezoni, Tigre je pobedio u odlučujućem i otišao gore. Tenzija je bila tolika da gostujući navijači nisu bili dozvoljeni ni u polufinalu protiv Čakarite.

Uspon Tigrea tu nije stao, jer 2008. godine, dok se stari rival ponovo spustio u treću kategoriju, Matadori su podelili prvo mesto na turniru Apertura 2008 sa Bokom i San Lorencom. Timu iz Viktorije malo je falilo da osvoji i međunarodnu titlu u finalu Kopa Sudamerikane 2012. godine, kada je poražen od Sao Paula.

Najpoznatiji igrač u istoriji ovog klasika, a koji je nastupao za obe ekipe, bio je Horhe Maldonado, defanzivac koji je bio poslednji igrač koji se pojavio na naslovnoj strani magazina El Grafico u februaru 1956. godine u odorama Platensea. Maldonado je iste godine otišao u Independijente, upisavši se u istoriju kao kapiten prvog argentinskog tima koji je osvojio Libertadores 1964. godine, neposredno pre nego što je okačio kopačke o klin. Od avgusta 1963. paralelno je radio i u Tigreu, kao trener u drugoj ligi, što je bilo moguće jer su se niže divizije igrale striktno samo subotom, a elitne utakmice nedeljom. Sa ekskluzivnom posvećenošću Tigreu od 1965. nadalje, Maldonado ga je čak jednom te godine pojačao i kao igrač na terenu. Nastavio je da trenira klub iz Viktorije do 1968 godine.

Kada se već obaziremo na igrače koji su se u jednom period karijere obreli u suparničkim bojama, vredi pomenuti Antonija Baeza, dragulj moćnog Rivera iz četrdesetih godina prošlog veka koji je ispaštao u unutrašnjoj konkurenciji i stalno završao na pozajmicama. U jednoj od njih, debitovao je za Tigre 1944. godine, a kasnije se pridružio Platenseu između 1948. i 1955. godine, zanemarujući period u kojem je pratio Di Stefana u čuvenom Miljonariosovom Plavom Baletu između 1951. i 1953. godine.

Ali čak i pre Baeza bio je Raimundo Sandoval, koji je igrao na prelazu iz decenije tridesetih u četrdesete. Sandoval je Tigreov četvrti strelac u istoriji. Takođe bio je i u reprezentaciji, igrajući na Kopa Americi 1942, a kasnije je prešao u redove svog rivala.

Istorija između Platensea i Tigrea obeležava se kroz 107 odigranih utakmica u svim kategorijama, računajući amaterizam i profesionalizam. U tom broju mečeva Lignje imaju 43 pobede, Tigre 30 i nerešeno je bilo u preostala 34 meča. Danas se oba tima nalaze u elitnom rangu takmičenja posle 42 godine. Navijači oba kluba se nadaju da će se buduće kampanje njihovih klubova sprovesti tako da će im omogućiti ne samo da ostanu u trenutnoj kategoriji već i da razmišljaju o kvalifikacijama za neko međunarodno takmičenje.

ARGENTINA, LIGA KUP - 7. KOLO

Petak

Aldosivi - Patronato /u toku/

23.15: (1,75) Tigre (3,35) Platense (4,70)

Subota

01.30: (3,20) Barakas (3,00) Sarmijento (2,30)

18.00: (2,60) Lanus (3,00) Banfild (2,75)

20.15: (2,80) San Lorenco (2,90) Urakan (2,65)

22.30: (2,45) Kolon (2,85) Union (3,10)

Nedelja

00.45: (2,55) Independijente (2,95) Rasing (2,85)

18.00: (2,20) Rosario (3,20) Njuels (3,20)

20.15: (2,75) Himnasija (3,00) Estudijantes (2,60)

23.00: (2,10) River Plejt (3,10) Boka Juniors (3,50)

Ponedeljak

23.15: (1,55) Defensa i Hustisija (3,80) Arsenal (5,90)

Utorak

01.30: (2,35) Argentinos Juniors (2,90) Velez (3,25)

23.15: (2,60) Atletiko Tukuman (3,00) Sentral Kordoba (2,75)

Sreda

01.30: (2,55) Taljeres (3,00) Godoj Kruz (2,80)

*** kvote su podložne promenama

Piše: Đorđe RADONJIĆ