Vidite da može

Pevao je Oliver Dragojević kako mu malo za sreću treba, pevaju i Grobari posle gostovanja u Senti. Kao poznatom kantautoru, tako je i navijačima Partizana neophodna iskra da zapali buktinju radosti i baci ih u euforiju.

Kakve su sve traume preživeli minulih i ove sezone, 4:0 na jednom od zahtevnijih gostovanja u Superligi predstavlja melem na rane i istovremeno otvara niz dilema. Centralna: može li ono što se desilo u nedelju veče da postane standard, ne incident?

Ako je rešio da se najzad bavi sobom, a ne Crvenom zvezdom, sudijama ili FSS-om, onda je Partizan u derbiju 16. prvenstvenog kola nagovestio da je na ispravnom putu. Da najpe popravi igru i rezultate, postane stabilan i siguran, tek onda, kad počisti u svom dvorištu, krene u napad za ono što mu, po mišljenju odgovornih, smeta. Ne samo zbog efikasne partije protiv sastava Zoltana Saba, već zbog izvedbe na kakvu nisu navikli, redovni hroničari zbivanja u Humskoj 1 spremni su da kažu kako ovaj stil Aleksandra Stanojevića liči na model od proleća 2010. do zime 2012. kad je s Parnim valjkom dominirao ovdašnjim fudbalom.

Kao argument će ponuditi podatak da su prošle četiri i po godine od poslednje prvenstvene pobede na strani rezultatom 4:0 (Radnik u Surdulici za vreme trenerskog mandata Ivana Tomića), da četiri gola Partizan van Humske nije dao otkako je 28. septembra 2019. preokrenuo protiv Radničkog na Čairu, da je tek drugi put tokom 2020. vezao pet pobeda (Mačva, Spartak, Proleter, Metalac, TSC), da je napokon skinuo prokletstvo okršaja sa timom iz Bačke Topole...

Sve su to egzaktni pokazatelji napretka pod komandom Aleksandra Stanojevića, samo što niko u Partizanu ne bi smeo da upadne u vrtlog euforije i pomisli da je nešto veliko napravio. Nagoveštena je sposobnost menjanja, učenja, drugačije igre, ali glorifikacija pobede nad ekipom koja je pre samo 18 meseci bila član Prve lige Srbije mogla bi da nanese više štete klubu nego koristi u vidu tri boda.

Naročito ako se sagleda način na koji je do njih stigao. Igrao je tranzicioni fudbal i maltene sve golove dao koristeći hitrinu ofanzivnih igrača, pre svih Filipa Holendera, Sejdube Sume i Takume Asana. Velike zasluge za 4:0 pripadaju i orijentaciji TSC-a da se nadmeće, uđe u okršaj prsa u prsa, ne štedi se, pomeri linije tima visoko od Nenada Filipovića, a kad ima prostora onda Parni valjak izgleda kao da je izašao na magistralu. Zato je meč u Senti podsetio na okršaje sa Astanom, AZ-om ili Malatijom kod kuće, kad je ispred crno-belih bila „livada“. Problem je što takvi ekipa u Superligi ima malo. Kako se snalaze na uskom prostoru videlo se u završnim sedmicama mandata Sava Miloševića (Napredak, Novi Pazar, Vojvodina) i to je jedan od problema koji Aleksandar Stanojević pokušava da reši. Uspeli li da već u narednom kolu nadmudri Čukarički ili do odlaska na zimsku pauzu neokrnjen prođe još dve stanice (Voždovac, Mladost Lučani) onda se može konstatovati da mu tim veruje kao što on veruje njemu.

Primera radi, mogao je zbog niza promašaja da „ohladi“ Filipa Holendera, ali ga je držao na terneu i posle neiskorišćenog penala protiv Proletera, pa mu novajlija iz Lugana vraća. Mogao je da preseli na klupu i Takumu Asana posle neubedljivih igara u poslednje vreme, ali je Japanac doneo plasman u četvrtfinale kupa, mogao je da spoji kao tandem zadnjih veznih Sašu Zdjelara i Bibarsa Natha i u tom slučaju ostao bi bez saznanja koliko je napredovao Aleksandar Šćekić. Ta vera u pojedince jednaka je veri igrača u njega, pa nikog ne bi smela da iznenadi reakcija Aleksandra Stanojevića kad se stisnutim pesnicama okrenuo ka klupi posle gola Sejdube Sume. Kao da je želeo da kaže: „vidite da može“.

Meč u Senti pokazao je koliko je Suma željan fudbala posle povrede na večitom derbiju (plesao terenom), kako Holender napada prostore (brzina mu je najveći kvalitet, realizacije ne), šta može bekovski tandem Miljković-Urošević (pre svega odgovorni na svojoj polovini)... Istovremeno je demonstrirao da se nešto čudno, već duže vreme, dešava sa Bibarsom Nathom (odustan), da Filip Stevanović posle potpisa za Mančeser Siti ne puni statističke kolone (ni gol, ni asistencija od egzekucije protiv Crvene zvezde), da Takuma Asano i kod sadašnjeg i kod bivšeg stručnog štaba ima kredit kakav ni najmoćniji ljudi države ne bi mogli da dignu u banci. Bar ga otplaćuje. Neredovno, doduše.

Pokazao je i koliko igračima znači što su konačno slavili ubedljivo. Pokazali su da mogu. Postavili standard. Uradili su ono što je za klub renomea Partizana prirodno. Sad je samo na njima hoće li ga održavati, unaprediti ili će se vratiti u kolotečinu u kojoj plivaju već četvrtu sezonu. Ne bi smeli da imaju dilemu...