Venger je mrzeo Stouk: Zvao nas je ragbi ekipom, hteo da zabrani Delapove aute, žalio se na previsoku travu

Za 22 godine, koliko je bio na klupi Arsenala, Arsen Venger se suočio sa svim premijerligaškim ekipama. I svaku je pobeđivao. Neku manje puta, neku više, ali je sa svakom uspevao da izađe na kraj. Ipak, jedna mu je više od svih ostalih zadavala noćne more.

Bio je to Stouk Tonija Pjulisa. Fizički verovatno i najjača ekipa tih godina, orjentisana pretežno na duge lopte. Bila je sušta suprotnost Vengerovom Arsenalu, zbog čega je francuski stručnjak prezirao mečeve protiv Potersa.

"Kad nas je Venger nazvao 'ragbi timom', bio je to treći put kako smo ih dobili kod kuće. Izbegavao je pitanja kako tim sa toliko manje talenta od Arsenala, koji ne troši ni približno kao on i nema njegove pogodnosti i mogućnosti, nastavlja da iznova pobeđuje Arsenal. Patrik Vijera mi je rekao: 'Mrzeli smo da idemo u Stouk. Vi ste jedini klub o kome je Venger govorio i za koji se spremao dosta ranije. Jednostavno nismo mogli da vas pobedimo", otkrio je Pjulis u Bi-Bi-Sijevom podkastu, jednog od svojih bivših igrača Pitera Krauča.

Nije na Ostvru tek onako nastala ona: "Could he do it on a could rainy night in Stoke", kada bi se potegla tema o kvalitetima fudbalera koji nastupaju van Premijer lige. Ta ekipa Stouka imala je nešto što nijedan drugi tim nije – Rorija Delapa. Irac koji je znao da pokrije obe strane, ali je uglavnom delovao po desnoj, u rukama je imao “katapult“. Čim bi lopta izašla van igre, šesnaesterac protivnika bi se napunio, a Delap bi dresom obrisao loptu, pripremivši je za “centaršut“. Znao je iz auta da namesti šansu saigračima poput najboljih plejmejkera lige. Čak ni to nije odgovaralo tadašnjem treneru Tobdžija.

"Venger se jedne godine žalio kako je trava previsoka. Pisao je pismo FA. Glavni sudija i pomoćnici su morali da izmere travu. Znam da je govorio o zabrani ubacivanja lopte iz auta. Sve je to bilo muzika za naše uši".

Kako je Velšanin uopšte otkrio Delapovu “super moć“?

"Saznali smo da Delap može tako da baci loptu kada su se momci takmičili. Uzeo je i bacio je na drugu stativu. Nikad nisam video tako nešto. Išla je ravno. Povukli smo ga sa strane i pitali ga i ispostavilo se da je bio šampion u bacanju kopllja u školi. Sve je krenulo odatle. Koristili smo to kao prelepo oružje. Liverpul sada ima trenera za ubacivanje lopte u igru, a nas su zbog toga prozivali."

Timovi su pokušavali da otežaju Delapu da izvede ono što najbolje zna, a najdalje je u tome otišao Vest Hem.

"Timovi su bili psihološki pogođeni. Otišli smo u Vest Hem I oni bi približili reklamne panoe terenu samo kako bi ga zaustavili. Zato je morao da ih izvodi sa tribina. I opet je dobacio do sredine gola", ističe Pjulis.

Ono što je samog Pjulisa izdvajalo od ostalih menadžera u Premijer ligi bio je njegov kačket.

"Počeo sam da ga nosim u Pristfildu kada sam kao menadžer Džilingema obezbedio promociju. Sledeće sezone bilo je uspona i padova pa smo završili na sredini tabele. Odlučio sam da nabavim bejzbol kačket i nosim ga stalno. Počeo sam da gubim kosu dosta rano, pa mi je kačket grejao glavu kada smo gostovali na severu, još u trećoj ligi. Ali me ne zanima kako izgledam. Čim počne utakmica, zaboravljam na sve. Osećam da moram da budem tu, blizu terena. To je moj teren, moji igrači, moja grupa. Nikad neću biti menadžer u odelu", uverava Pjulis.