Veliki intervju Mičela Donalda: Zvezda mi je druga kuća, nikad ne bih igrao za Partizan, ali ga ni uvredio

Bilo je to vreme velikog vaskrsenja Crvene zvezde. I ostaće upamćeno kao jedan od najemotivnijih perioda za svakog navijača crveno-belih. Pa i svakog igrača koji je u eri Vladana Milojevića podizao klub na noge. Mičel Donald svakako spade u red takvih te ga u Beogradu i dalje pamte kao jednog od omiljenih stranaca u istoriji aktuelnog šampiona. A i on sam tako pamti Crvenu zvezdu.

“Crvena zvezda mi je zaista druga kuća. Sjajno mi je bilo tamo. Postao sam prvi stranac kapiten u istoriji kluba što je velika čast. Ljubav koju smo porodica i ja osećali dok smo bili tamo je neopisiva”, emotivano će i 33-godišnji fudbaler u velikom intervjuu za navijački portal ajaxshowtime.com.

Jer baš u čuvenoj Ajaksovoj školi, najboljoj na svetu, Donald je i ponikao, pa se prisetio i kako je bilo odrastati u Amsterdamu, ali i koliko je teško bilo otići. I kako mu je dalje bilo u Rusiji ili Turskoj, naravno u Beogradu, u Evropi poznatom kao gradu koji gaji jedno od najvećih rivalstava u fudbalskom svetu. Sam Donald pak kaže da sa Partizanovim navijačima nije imao nikakvih problema.

“Osim dok smo na terenu, ali ništa van toga. Čak su mi Partizanovi navijači prilazili i govorili: ‘Ne volimo Crvenu zvezdu, ali tebe kao osobu poštujemo’. Ja sam bio igrač Crvene zvezde, ali nikad ne bih uvredio Partizanovog navijača. To su gluposti, nikad to ne bih uradio. Nikad ne bih ni igrao tamo, ne za života, ali moraš da se ponašaš kao odrasla osoba”.

U Beogradu je sve skupa Donald proveo tri sezone, ali je na kraju otišao u Malatiju. Morao je u jednom trenutku da počne da razmišlja o finansijama. Uostalom…

“U Zvezdu sam došao iz Rusije i morao sam da se mnogo toga odreknem, mislim na finansijski deo. Druga stvar, takmičenje u Srbiji je nešto slabije od onog u Rusiji ili Turskoj. S mojim potencijalom i kvalitetima – nije bilo dovoljno. Želeo sam novi izazov… U jednom trenutku pomisliš: ‘Ovo je kraj’. Mada me je zaista bolelo što idem, jer je Zvezda zaista bila moja kuća. Ali dobio sam ponudu iz Turske, bilo je vreme za iskorak, za jaču ligu, a te sezone smo bili peti. Finansijski sam takođe mnogo dobio”.

Mičel Donald u crveno-belom dresu (©Starsport)

Posle Malazije usledio je transfer u Erzurum i tamo je Donaldova karijera počela da nazaduje.

“To nije bio pametan izbor. Ljudi u klubu mi nisu odgovarali. Hajde da ovako da kažem:  nesrećno se u tom klubu odnose prema igračima. Suštinski, Erzurum je deo razloga zbog kojeg sam prestao da igram fubal”.

Donald je naime poslednjih šest meseci bez kluba. Ponuda je bilo, nijedna mu se nije dopadala i sada čeka novu ponudu dok radi na diplomi za trenera. Kaže da bi voleo jednog dana da radi baš u Ajaksovoj školi, jer ona mu je ostala u lepom sećanju.

“Temelji su tamo postavljeni. Ako je sastanak u 10 sati i ti dođeš u 10 – zakasnio si. Te stvari koje tamo naučiš te prate kroz ceo život. S fudbalske strane, igra na jedan dodir, pregled terena. Sve te tehničke stvari su mi jako koristile”.

Seća se i kako se osećao kad je februara 2007. tada 18-godišnji Mičel dobio šansu da debituje u prvom Ajaksovom timu protiv Verdera u Kupu UEFA.

“Znam da sam se to jutro probudio i pogledao telefon. Mislim da sam imao 100 propuštenih poziva i 80 poruka. Pitao sam se šta se dešava? A neko je objavio da ću da budem u startnoj postavi. Ja nisam znao”.

Nije čak znao ni kada je potpisivao ugovor. Na pripremama u Južnoj Africi, delio je sobu sa Kenetom Vermerom, Vurnonom Anitom, Rajanom Babelom, Urbijem Emanuelsonom i Džefrijem Sarpongom.

“Svi smo bili u suboti, igrali za A1 selekciju, i Emanuelsom mi kaže: ‘Hej, Mič, lepo, ugovor’. Ja pitam: ‘Koji ugovor? Šta to pričaš?’. Niko mi ništa nije rekao. A na sajtu Ajaksa piše: Donald potpisao na četiri i po godine. Ja ništa nisam znao o tome. Svakako bih rekao ‘da’, valjda su menadžeri to završavali u senci. Možda nisu hteli da budem pod pritiskom. Ko zna šta se tu desilo”, smeje se Donald.

Sve skupa, u Ajaksu je proveo čak 14 godina, ali kad je shvatio da nije taj kalibar krenuo je dalje bez kajanja.

“Trebalo je vremena da se prihvati to, da ne lažem. Pustio sam i suzu. Teško je posle 13 godina otići. Ali u fudbalu nema vremena za kukanje. Moraš da se prebaciš i ideš dalje. Srećom, imao sam oko sebe zaista pristojne ljude i oni su mi mnogo pomogli”, ističe Donald.