Veliki intervju Dekijevog sina: Sanjam kako branim penal i ocu donosim trofej

Mnogo razloga za zadovoljstvo imaju u porodici Stanković prethodnih dana. Trener Crvene zvezde Dejan dobio je pohvale zbog prikazane igre u dvomeču protiv Glazgov Rendžersa i vrlo nesrećne eliminacije. Stazama napretka nastavio je da trći njegov srednji sin Filip, pošto je posle odličnih igara u dresu holandskog drugoligaša Volendama dobio poziv u mladu reprezentaciju Srbije.

Momak rođen 2002. godine je napravio dobar potez odlukom da se preseli u Holandiju, imajući u vidu da bi pored neprikosnovenog Damira Handanovića teško dobio šansu. U velikom intervju za Kalčomerkato Stanković junior je govorio o ocu Dejanu, idolu Žuliju Cezaru, kao i snovima vezanim da zajedničkim snagama sa glavom familije osvoji trofej.

„Tata je izgradio mentalitet dobrim igrama u Beogradu. Znao je da afirmacijom u Crvenoj zvezdi može da prevaziđe teškoće i obezbedi egzistenciju sebi i porodici. Zahvaljujući njegovom požrtvovanju, ja sam imao lagodnu situaciju. Ali sam poslednjih godina pokazao želju da svima pokažem da ne igram fudbal zbog prezimena“, poručio je na početku intervjua Filip Stanković.

Možete li da otkrijte kada se odlučili da postanete golman?

„Sećam se da sam često kod kuće igrao fudbal sa starijim bratom, i on je bio golman. Ja sam bio mali, i moji udarci ga nisu uzdrmali. Onda me je zamolio da se promenimo, odnosno da ja stanem pored ulaznih vrata koji su bila imprevozovan gol. Shvatio sam da se baš lepo zabavljam. Kada sam otišao da treniram fudbal u Interovoj akademiji uvideo sam da nisam nešto preterano brz. Odnosno da su svi brži od mene (smeh .prim.aut)“.

Kako prepoznati dobrog i jakog golmana?

„Uloga golmana se promenila. Isto kao defanzivci i golman mora da učestvuje u konstrukciji igre. Sigurnost koju imate prelivate na ceo tim. Volim golmane koji preuzimaju odgovornost“.

Da li ste nekada imali idola?

„Samo jednog, Žulija Cezara. Imao sam osam godina kada je Inter sa njim u timu osvojio tripletu. Bio sam oduševljen njegovim odbranama, kada sam ga prvi put gledao rekao sam sebi da hoću da budem kao on. Uvek je bio ljubazan prema meni, dao mi ni je rukavice jednom prilikom. Bile su prevelike za moje dečije ruke, ali bio sam zadovoljan što ih imam. Nisam želeo da ih skinem. Ostavio sam ih kod kuće. Ne diram ih, ali one za mene imaju veliku vrednost“.

Da li vam je Žulio Cezar dao neki savet?

„Naravno, čak i kada branim penale. Rekao mi je da moram da uhvatim prvi pogled izvođača, jer će sigurno tamo šutirati. Sada mi piše na Instagramu. Uvek me pohvali kada nešto dobro uradim“.

Postoji li još neki savet koji ljubomorno čuvate?

„Adrijano Bonaiuti (trener golmana u Interu) dao je mi je savete i alat kako da napravim korak napred posle omladinskog staža i ulaska u seniorski fudbal. To vas tera sa drugačijom snagom, da napravite ravnotežđu između mase i eksplozivnosti. On mi je rekao da moram da vodim računa o svakom detalju, počev od ishrane. Kada sam želeo da opravdam neke svoje nesavršene intervencije govorio sam mu: „Gospodine, mislio sam da će šutirati ovako ili onako...“. On mi je odgovorio da nemam šta da mislim nego da odbranim“.

Šta ste pomislili kada ste dobili poziv Volendama, kluba koji je daleko od vaše kuće?

„Odmah sam znao da treba da prihvatim. I tata je isto to rekao. On me je podržao rečima: „Idi, jer ćeš tamo rasti kao čovek, imaćeš svoje obaveze. Plus u Holandiji veruju u mlade ljude“. Bio je u pravu, jer kada odlučiš da se baviš fudbalom moraš da budeš spreman na žrtvu. Biranje udobnosti se nikako ne isplati, rad i strpljenje donosi rezultat. Mladi igrači ne treba da se plaše da promene život ako želi da sazri“.

Živite sami u Holandiji?

„Da, u Amsterdamu. Često mi se pridruži devojka Federika. Kada je ovde sa mnom osećam se kompletnim. Kada ode kao da mi nedostaje deo. Zajedno smo dve godine i cela moja porodica ja voli. Ona je sada postala najbolja drugarica moje mame (smeh prim. aut). Ona mi mnogo veruje, i daje mi mir kako bih se uhvatio u koštac sa poslom“.

Kakav je Volendam kao tim?

„Imamo kvalitet i entuzijazam. Mladi smo i neiskusni, i to nekada plaćamo u takmičarskim mečevima. Mi smo tu da igramo i plasiramo se u Eredivziju. Mada će biti teško. U januaru smo ostali bez Densa Kasiusa koji je otišao u Bolonju“.

Kakav je trener Vim Jonk, nekadašnji vezista Intera?

„Kada pomislite na trenera, prva asocijacija vam je kruta i stroga ličnost. On je upravo sušta suprotnost takvih karakteristika. Zna svakom da priđe na pravi način. Ja sam na trećem meču za Volendam napravio grešku, ali mi je Jonk rekao da podignem glavu. Stavio mi je do znanja da veruje u mene i da apsolutno ne brinem“.

Da li igra na rezultat ili želi da pravi igrače?

„Želi da mu se tim izrazi na pravi način. Nikada nas ne deli u različite radne grupe kako bi zadržao timski osećaj. Svi zajedno treniramo, čak i ja koji sam golman sam često igrao fudbal. Kao da u njemu vidim koncepte Pepa Gvardiole. Pravi harmonični fudbal“.

Gde sebe vidite sledeće godine?

„Trenutno sam fokusiran na Volendam i želju da igram u Erediviziji. Voleo bih da se sretnemo sa Ajasom, Fajenordom ili PSV-om. Ali san mi je da se jednog dana vratim u Inter“.

Da li Vas je otac nekad trenirao prepoznatljivim udarcima?Ž

„Uvek se sećam treninga posle pobeda Intera. Obukao bi me u dres kluba i doveo u Apijano Đentile. Na kraju treninga bi uzeo dve, tri lopte i šutirao bi mi. Govorio mi je da će mi šutirati u dalji ugao, i da treba pre da krenem“.

Dejan je sada trener, da li ste nekada pomislili da bi mogao da Vam bude šef?

„Imam još jedan cilj, mada je to teško razumeti. Znam da bi se otac prema meni ponašao kao prema ostalim igračima. Ali sanjam da branim za njegov tim i da u odlučujućoj utakmici pri rezultatu 1:1 odbranim penal. I na taj način mu pomognem da podigne još jedan pehar u nebo. Za mene bi to bilo dvostruko zadovoljstvo. Da gledam kako se raduje zbog mene“.