Izvanredni Milinko Pantić. I na terenu i van njega. Mlađi možda ne mogu da shvate kakav je igrač bio, stariji će se podsetiti, a svi zajedno ćemo uživati u rekapitulaciji karijere čiji je vrhunac predstavljala saradnja sa neponovljivim Radomirom Antićem, kada su vodili Atletiko Madrid do duple krune u Španiji.

Mada, pre Španije bila je Grčka u kojoj je i te kako ostavio trag. Još ranije Partizan. Posle Atletika beše Avr, a onda se posvetio trenerskom poslu. Mada, kako je sam rekao tokom gostovanja u podkastu Offsiders, danas se dosta toga radi na kombinacije. A Srbin – mada za sebe uporno govori da je Jugosloven – nije čovek kombinacija, nego čovek sporta. Razgovor je trajao maltene koliko jedna utakmica uz nadoknadu vremena (oko 100 minuta), a Pantić se prisetio najznačajnijih detalja iz karijere.

A kako tek o njima govori: detaljno, precizno, kao da drži kičicu, stoji ispred platna i slika.

Prvo o korenima.

„Ja sam Jugosloven. Uvek kažem da sam Jugosloven. Ta divna zemlja se raspala u ratovima i glupostima 1991. godine, baš u trenutku kada sam ja, 13. jula, otišao u Grčku. Otkad znam za sebe, znam samo za loptu. To ne znači da sam bio loš učenik, bio sam vrlo dobar, ali dođe trenutak kada ne možeš da postigneš sve. Počeo sam sa svim sportovima: tenis, stoni tenis, rukomet... A onda je došao moj profesor istorije i rekao mi: 'Ti si lud, moraš da igraš fudbal.' Tako sam počeo ozbiljno u svom selu, a onda sam potpisao za klub iz Treće lige, Jedinstvo iz Malog Zvornika. Mogu da se pohvalim da sam u tom timu, koji je bio u opasnoj i zahtevnoj Trećoj ligi, bio kapiten sa samo 18 godina. Verujem da je to jedinstven slučaj. Imam i danas fotografije sa tim starijim ljudima. Posle smo se plasirali u Drugu B ligu, a ja sam za godinu i po dana postigao 42 gola za Jedinstvo. Igrao sam polušpica, klasičnu 'desetku'. Uvek sam voleo 'desetku', mada je bilo perioda kada sam morao da nosim 14, 15 ili 16 dok sam sedeo na klupi“, počeo je Milinko Pantić u studiju podkasta Offsiders.

Pantić je rođen u Loznici pre 60 godina.

„Moje selo je udaljeno 180 kilometara od Beograda. Sećam se savršeno da su u to vreme svaki dan dolazili predsednici prvoligaških i drugoligaških klubova da me ubeđuju da potpišem za njih. Bilo je to ludo i strašno vreme, a ja sam odmalena u srcu imao samo jedan klub – Partizan. I to me je na kraju odvelo u Beograd. Zanimljivost je da je moj pokojni otac bio navijač Crvene zvezde. Pravi fanatik! Moj ujak je bio partizanovac i on me je povukao na tu stranu. Da zbrka bude veća, moj ujak je ubedio sinovca (moga rođaka) da navija za Zvezdu, pa su braća zamenila uloge.“

Oblikovan je na nižerazrednim terenima, što današnja mlađarija odbija ili teško može da razume. Jer, fudbal u „seoskim“ ligama te sprema za onaj na najvišem nivou.

„Kada dođeš iz niže lige na veliku scenu, znači da si prošao kroz sve. U Trećoj i Drugoj B ligi dobijao sam sve moguće vrste startova, udarce bez lopte, namerne faulove. Bio sam meta svih timova, jer su znali da će pobediti ako mene izbace iz igre. Igrali smo po selima za koja ne možete ni da zamislite da postoje. Jednog dana smo igrali u mestu Žabari. Kapiten tog tima, čovek od 30-ak godina, prišao je sudiji pre početka meča i pred svima nama rekao: 'Vidi, danas sa tobom završavam svoju sportsku karijeru!' Svi smo se uplašili, pobledeli, ali je na kraju sudija odsudio svoje, pa smo preživeli.“

MOZZART RELAX pravi dobitni tiket – Dva gola do 15. minuta ili tri gola do 40. minuta, i tip 4+ je odmah prošao

Onda kreću anegdote. Svaka bolja od prethodne.

„Imali smo u Jedinstvu saigrača koji je igrao odličan mali fudbal i voleo noću da organizuje ilegalne utakmice po selima za novac. Da nas je klub uhvatio, sve bi nas izbacili! Išli smo da igramo u dva ili tri sata ujutru. Na jednoj od tih utakmica sretnem onog kapitena iz Žabara i pitam ga: 'Jesi li lud, šta ono reče sudiji?', a on mi se smeje i kaže: 'Pa kako drugačije da vas pobedimo osim da ga preplašimo?' Sećam se i meča protiv jedne romske ekipe u njihovom naselju. Verujte mi, svi moji saigrači iz Jedinstva su molili Boga da domaći daju gol! Izlazili smo deset puta sami pred njihovog golmana i vraćali loptu nazad od straha. Kada su oni konačno dali gol, mi smo slavili više nego oni! I pored toga, posle utakmice smo bili zaključani dva sata u svlačionici dok su oni spolja lomili stakla. Tek posle dva sata smo izašli.“

U to vreme fizička priprema i oporavak bili su potpuno drugačiji nego sada, kada o telu, ishrani i prevenciji povreda sportista brine tim stručnjaka.

„Sa 22 godine sam prvi put saznao šta je masaža i šta je aduktor. Bilo me je sramota da uđem kod fizioterapeuta, jer su masaže bile rezervisane samo za veterane. Nije bilo leda na svakoj pumpi kao danas. Majka ili baka ti stave rasečen sirov krompir na članak preko noći da 'izvuče otok'. Dobijao si jedne kopačke za celu godinu – nosio sam 'Adidas Kopa Mundijal'. Kada bih došao kući, stavljao sam ih u mleko da koža ostane meka, čuvao ih i molio Boga da mi ih neko ne polomi. One su mi bile najbolji prijatelj. Danas vidim klinca od deset godina koji ima 50 pari kopački u sobi.“

Prema Pantićevim rečima, u vreme kada se on probijao fudbal je bio izuzetno grub, a protivnici nikoga nisu štedeli, već su namerno koristili i laktove.

„Štoperi nisu bili kao danas – fini, tehnički potkovani, koji znaju da iznose loptu elegantno iz kaznenog prostora. Pre je štoper bio drvoseča. Prvi start ide u noge, drugi u prsa, treći u glavu. Čim izađeš iz svlačionice u tunel, samo čuješ krampone kako udaraju: 'tap, tap, tap'. Pogledaš beka, a on ima mišiće i krampone kao konj. Ako preživiš prvih 15 minuta, kažeš sebi: 'Dobro je, igramo dalje.' Danas fudbaleri glume, padaju na najmanji dodir kao da su im polomili sve zube, a kod sudija to prolazi.“

Posle perioda u Jedinstvu iz Malog Zvornika, prešao je Milinko u Partizan decembra 1985. godine.

„Samo nekoliko meseci pre toga poginuo je legendarni Dragan Mance. Partizan je bio ogromna institucija. U to vreme postojala je velika razlika između momaka sa sela i gradske dece. Pre se to i te kako primećivalo i morao si naporno da se boriš da razbiješ tvrdo jezgro u svlačionici. Takođe, u bivšoj Jugoslaviji je postojalo pravilo da nijedan fudbaler ne sme da ode u inostranstvo pre nego što napuni 28 godina. Zbog toga su klubovi morali da drže starije igrače po svaku cenu kako bi ih prodali, pa si ti, kao mlađi, morao da čekaš red. Kada sam stigao u Partizan, na mojoj poziciji su već bila tri ili četiri vrhunska igrača. Čekao sam da oni konačno odu u inostranstvo, a klub je onda doveo još dva svetska pojačanja na istoj poziciji. I opet sam morao da čekam.“

PARTIZAN, VOJNA ČETA, MUKA U STOMAKU ZBOG TURAKA

(MN Press)

Premijerna sezona u Humskoj bila je nezaboravna, jer je Parni valjak osvojio titulu u staroj Jugoslaviji 1986.

„U pretposlednjem kolu igrali smo protiv Dinama u Zagrebu. Dinamo je vodio 2:1, ja sam bio na klupi. Ušao sam u drugom poluvremenu, centrirao za 2:2 i ubrzo sam postigao treći gol za pobedu od 3:2 usred Maksimira. U poslednjem kolu borili smo se za titulu na gol-razliku sa Crvenom zvezdom. Igrali smo protiv Željezničara na našem stadionu. Opet sam ušao sa klupe i postigao četvrti gol za pobedu 4:0, čime je Partizan zvanično osvojio titulu! Tog momenta 50.000 ljudi je uletelo na teren sa tribina. Nastao je takav stampedo da su nam navijači skinuli sve sa sebe – dresove, šorceve, štucne, ostali smo u gaćicama. Posle više od 30 godina, u mom rodnom selu sreo sam jednog notara i on mi kaže: 'Znaš li da ja i dalje čuvam tvoju kopačku sa one utakmice protiv Željezničara?' Zaprepastio sam se: 'Čoveče, pa kako si uspeo da mi skineš kopačku sa noge dok je 50.000 ljudi skakalo po nama?!' Taj čovek je i dalje čuva.“

Impresivno je kako se Milinko Pantić seća svih detalja, a prošle su četiri decenije.

„Ja sam živeo za Partizan. Tukao sam se u školi zbog kluba, bežao sa časova sa malim tranzistorom u džepu kako bih slušao radio-prenose. Kada me je tražila Crvena zvezda, nisam hteo ni da čujem. Kada donosiš odluke isključivo srcem, često napraviš grešku. Bio sam klinac od 19 godina sa sela, televizija je bila crno-bela, informacija malo. U Partizanu je uvek bilo 22 reprezentativca iz cele Jugoslavije, od Slovenije do Makedonije. Liga je bila među četiri najjače u Evropi. Ako spomenemo imena kao što su Piksi Stojković, Dejan Savićević ili starije asove poput Džajića i Šekularca, shvatićemo da je to bio krem evropskog fudbala.“

I sam sport u Jugoslaviji bio je drugačiji.

„U vreme dok sam bio igrač Partizana, morao sam da odslužim obavezni vojni rok. Prvih šest meseci u vojsci uopšte nisam smeo da pipnem loptu. A onda je legendarni Miljan Miljanić napravio projekat pod nazivom 'Sportska četa'. Sakupio je sve vrhunske fudbalere iz cele zemlje koji su u tom trenutku služili vojsku. U toj vojnoj ekipi bili su Dejan Savićević, Darko Pančev, Zvonimir Boban i ja! Imali smo tim u vojsci koji je bez problema mogao da osvoji Ligu šampiona. Nismo smeli da igramo zvanične prvenstvene mečeve, ali su nam dozvolili da treniramo i igramo prijateljske utakmice širom bivše Jugoslavije. Po povratku u Partizan nastali su problemi. Došao je Peđa Mijatović, klub je za njega platio basnoslovan novac u to vreme. A u fudbalu vlada neumoljivo pravilo: kada nekoga platiš ogroman novac, on mora da igra po svaku cenu. Meni su uvek govorili: 'Strpi se, opusti se, doći će tvoje vreme.' I tako iz godine u godinu.“

Pripreme u to vreme u Jugoslaviji bile su surove.

„Imali smo dva pripremna perioda godišnje zbog pauze i hladnoće tokom zime. Prva moja pripremna sezona trajala je 40 dana! Išli smo u Hrvatsku, 40 dana odvojen od porodice i devojke (sadašnje supruge). Treninzi su bili bez lopte, samo trčanje, trčanje i trčanje dok ti ne puknu pluća. Pre podne fizički trening, u podne teretana i trbušnjaci, popodne trening sa loptom. Ako preživiš trening, zoveš roditelje i govoriš: 'Živ sam, proslavite!'“

Krajem 1990. Milinko Pantić je otišao na šestomesečnu pozajmicu u Olimpiju iz Ljubljane.

„Vratio sam se u junu 1991. Sećam se kada sam se noću vraćao iz Slovenije, već se čula pucnjava po selima, rat je počinjao. Dobio sam opasnu finansijsku ponudu od turskog Ankaragudžua. Otišao sam u Ankaru sa menadžerom, ali čim sam kročio u taj grad, osetio sam neku mučninu u stomaku. Nije mi se svidelo. Predsednik kluba je pred nama podizao ponudu, davao novac koji se ne odbija, ali ja sam rekao: 'Ne, vraćam se.' Agent se toliko razbesneo da je prekinuo svaki kontakt sa mnom. Sudbina je imala drugi plan.“

„GDE TI IGRAŠ, PANTIĆU? POŠALJI MI NEKU VIDEO TRAKU“

Podrazumevala je odlazak u Grčku.

„Posle epizode u Turskoj vratio sam se u Beograd, nisam imao klub, a onda me pozvao Momčilo Moca Vukotić. Moca je najveća legenda u istoriji Partizana, moj igrački idol, čovek koji bi danas vredeo preko 100.000.000 evra. On je u tom trenutku preuzeo Panionios i pozvao me da dođem. Moj prvi ugovor u Panioniosu iznosio je svega 20.000 dolara godišnje! U Partizanu takođe nisam zarađivao neke velike pare. Panionios mi je vratio život. Tamo sam se ponovo rodio kao igrač. Panionios je bio klub sa dna tabele, iz predgrađa Atine, borio se za opstanak. Prve sezone nam smeste u poslednjem kolu i ispadnemo iz lige. Imao sam ponude PAOK-a i Arisa, ali sam rekao: 'Ne, ostajem ovde i vratiću klub u Prvu ligu.' I iste godine smo izborili povratak.“

U Grčkoj je odigrao četiri fantastične sezone, bio izuzetno cenjen u očima navijača i ljudi iz kluba.

„Igrao sam ofanzivnog veznog sa potpunom slobodom kretanja. Svake godine sam bio proglašavan za najboljeg stranca u ligi i najboljeg asistenta. U poslednjoj sezoni u Grčkoj bio sam treći strelac lige sa 17 golova i imao više od 20 asistencija! Izveštači novina su mi posle utakmica davali čiste desetke, bez obzira da li smo pobedili ili izgubili. U svlačionici Panioniosa i danas stoji moj portret nacrtan rukom. Kada sam odlazio iz Grčke, predsednik kluba, koji je bio i gradonačelnik opštine, čovek od preko 60 godina, plakao je u mojoj kući kao malo dete i zapomagao: 'Nemoj da me ostavljas!' Bilo mi je žao, ali osetio sam da imam kvalitet za veće domete.“

I onda se desio – Radomir Antić. Poziv koji je promenio ne samo karijeru, već i život Milinku Pantiću.

„Priča o transferu u Atletiko Madrid je za filmski scenario. Radomira Antića sam znao iz Partizana dok je bio pomoćni trener. Obožavao je sa mnom i kumom Bogdanovićem da ostaje posle treninga i šutira dugačke dijagonale i gađa prečku. Za mene je Antić bio Bog, čovek sa neverovatnim autoritetom i stilom. Posle njegovog odlaska u Španiju (Saragosa, Ovijedo), potpuno sam izgubio kontakt s njim. Nisam imao ni njegov broj telefona. I odjednom, u leto 1995. godine, zvoni mi telefon u kući u Atini. Čujem glas: 'Milinko, Radomir Antić ovde, kako si?' Mislio sam da je neka skrivena kamera! On me pita da li moj Panionios traži trenera, jer ima jednog prijatelja, a onda me pita: 'Gde ti igraš, Pantiću, kakva ti je situacija?' Ja mu kažem da igram polušpica i da imam brutalnu sezonu. On mi kaže: 'Pošalji mi neku video-traku sa tvojim utakmicama.' To je 1995. godina – nema internet snimaka, nema Jutjuba, nisam imao nijedan zapis. Našao sam jednog novinara sa grčke državne televizije ERT i on mi iz arhive napravi jednu VHS traku sa mojim golovima, kornerima i slobodnjacima. Odem u poštu u Atini da pošaljem traku za Španiju, službenik na šalteru počne da me gnjavi oko pakovanja i papira, ja se iznerviram i vratim kući. Sutradan odem opet i odustanem! Na kraju je moja supruga uzela traku, sama otišla u poštu i poslala je Antiću. Žene su uvek pametnije od nas.“

Kao da se nasmejao...

„Nije prošlo par dana, vraćam se kući, na telefonskoj sekretarici poruka od Antića: 'Nemoj da potpisuješ ni za koga, hoću te u svom timu!' On u tom trenutku još nije ni potpisao za Atletiko, pregovarao je sa više klubova. U španskim medijima je pisalo da Antić u Atletiko dovodi Enca Šifa, Roberta Prosinečkog ili Slavišu Jokanovića! Sva trojica svetski monstrumi od igrača. Mislio sam: gde da se ja iz Panioniosa borim sa njima? Jedan po jedan transfer je otpadao i na kraju je Antić uspeo da ubedi Hesusa Hila i Migela Anhela Hila da kupe mene. Atletiko je Panioniosu platio 750.000 dolara (75.000.000 peseta ili 166 miliona grčkih drahmi). Kada je Marka objavila vest da je stiglo novo pojačanje, nisu mi znali ni ime, napisali su samo 'Pantić'. Niko u Španiji nije imao pojma ko sam. Ni moja rođena majka nije mogla da veruje da potpisujem za Atletiko Madrid.“

Pantića su u trening kampu kasno noću dočekali Antić i njegov pomoćnik Reboljo.

„Sutradan krećem na trening, a ugovor još nije potpisan! Bio sam praktično na probi. Igrači su me gledali sa podozrenjem, sumnjali su da sam neki 'Antićev rođak' koga je doveo iz Srbije. U Španiju sam stigao spreman kao zver, jer sam u Grčkoj već prošao pripreme kod rumunskog trenera Emeriha Jeneja (koji je osvojio Ligu šampiona sa Steauom). Antić je bio mudar, posle zvaničnog treninga ostavio me je na terenu da šutiram slobodnjake. Prvi golman Molina se brzo iznervirao, jer nije mogao ništa da mi odbrani, pa je otišao u svlačionicu, a ja sam ostao sa rezervnim golmanom Rikardom Ricijem. Igrači su se poređali sa strane i gledali kako pakujem loptu za loptom u same rašlje.“

„GDE TI DA NOSIŠ DESETKU? MA, BOLJI SAM OD FUTREA“

Sa Mijatovićem, Stojkovićem i Savićevićem (MN Press)

Seća se i prve prijateljske utakmice, protiv Talavere de la Reine.

„Odigrao sam brutalno. Sutradan je u hotel došao Migel Anhel Hil, potpisao ugovor sa mnom i stavio mi otkupnu klauzulu od 800.000.000 peseta. Prvi prvenstveni gol za Atletiko dao sam u Salamanki, i to levom nogom (pobedili 2:1). Zanimljivo je da su mi svi debitantski golovi u Atletiku bili dati levicom! Na debiju na Kalderonu na Trofeju Vila de Madrid protiv Njuels Bojsa postigao sam gol iz slobodnjaka. U prvom kolu La Lige protiv Sosijedada – opet gol iz slobodnjaka! Navijače sam odmah kupio, ali pre svega skromnošću i radom. Tražio sam broj 10. Svi su mi govorili: 'Čoveče, pa desetku je nosio Paulo Futre!', a ja sam se šalio: 'Ma, bolji sam ja od Futrea.'“

I danas, posle toliko vremena, Milinko se klanja Radomiru.

„Antić je napravio taktičko remek-delo. Iskoristio je sve moje vrline, a sakrio moje mane. Formacija 4-4-2 u rombu. Ispred mene su bili Kiko Narvaez i Ljubo Penev. Kiko je bio ormar od čoveka! Ja mu pošaljem jaku loptu, 'kamen', a on je prihvati kao čokoladnu tortu i odloži za mene ili Kaminera koji smo utrčavali iz drugog plana. Čolo Simeone je bio nenadmašan u napadu na loptu, ostajao je sa mnom posle svakog treninga i tražio da mu šaljem najjače moguće centaršuteve sa felšom. Slobodni udarci su za mene bili kao penali. Izvodio sam ih po osjećaju i automatici. Penale nisam podnosio! To je za mene bio ogroman pritisak. U prvoj sezoni promašio sam dva penala (protiv Selte i Erkulesa) i rekao u svlačionici: 'Mister, ja više penale ne šutiram, tražite drugog.'“

U sezoni 1995/96. Atletiko je marširao Španijom i završio kao osvajač duple krune.

„U čuvenom finalu Kupa kralja u Saragosi protiv Barselone (1:0), u produžecima sam pobegao čuvaru i na prvoj stativi glavom zakucao loptu u mrežu Busketsa za trofej! A inače sam mrzeo da udaram loptu glavom jer me je bolela glava. Taj gol je ušao u istoriju kluba. Mnogi pričaju o prvoj sezoni, ali moja fudbalski najbolja godina u životu bila je druga sezona u Atletiku (1996/97). Tada sam počeo potpuno da uživam na terenu i igram na svoj način. Bio sam najbolji strelac Lige šampiona te sezone (pet golova)! A u Kupu kralja sam Barseloni na Nou Kampu postigao četiri gola na jednoj utakmici! U Ligi šampiona smo nesrećno ispali od Ajaksa u četvrtfinalu. U Amsterdamu (1:1) i u Madridu (2:3) održali smo Holanđanima lekciju iz fudbala. Splet okolnosti nas je uništio: njihov prvi gol u Madridu dali su dok je naš igrač Agilera bio van terena, jer mu je ispalo kontaktno sočivo! Onda je Huan Esnajder promašio penal. U produžecima sam prihvatio da pucam penal protiv Van der Sara, matirao sam ga, ali nam u samoj završnici Dani dade gol za prolaz Ajaksa. Na velikim mečevima rivali su mi uvek stavljali flastera. Johan Krojf i Luj van Gal su mi stalno slali individualne čuvare. Čak pet godina u karijeri nisam odigrao utakmicu bez flastera, išli su za mnom i do korner-zastavice! Borio sam se laktovima i primao udarce po kolenima.“

Za jednim žali...

„Moja najveća greška u karijeri bila je što sam ostao i treću sezonu u Atletiku. Nisam umeo da pročitam situaciju. Klub i Antić su iz Brazila doveli mlađeg Žuninja za 30 miliona dolara. Kada sam video Žuninja na treningu, rekao sam sebi: 'Bože moj, kako ćemo nas dvojica zajedno ako smo potpuno isti tip igrača?' Žuninjo je bio skup, mlađi i morao je da igra. Te treće sezone sam opasno patio, sedeo na klupi, izgubio formu. Trebalo je da odem posle druge sezone i sve bi ostalo savršeno.“

I danas se njegovo ime pominje. Nedavno je Atletiko promovisao Stazu legendi kako bi odao priznanje najboljim fudbalerima od postanka kluba. Izabrao ih je 18 i u tom društvu je i – Milinko Pantić.

„Iako sam u Atletiku odigrao praktično dve i po sezone, navijači Atletika su me na zvaničnom glasanju izabrali među najveće legende u istoriji kluba. To je izazvalo ogromne emocije u mojoj kući, supruga i ćerke su plakale. Ja ne gostujem po TV emisijama, nemam društvene mreže, ne reklamiram se. Da te klinci od 18 godina i ljudi koji te nikada nisu videli uživo izglasaju za legendu – to je za mene najveće priznanje u životu. Na svakoj utakmici Atletika, gospođa Margarita (koja dolazi iz Talavere) stavlja buket svežeg cveća na ugao terena. To je od 1995. omaž mojim kornerima! Navijači su u moje vreme svaki korner slavili kao da je penal.“

Priča sa bistom u klupskom muzeju je posebna.

„Pokojni predsednik Hesus Hil je insistirao da mi napravi bistu. Ja sam se prestravio, nisam hteo po cenu života, jer sam uvek bio timski igrač i nisam želeo da se izdvajam od saigrača. Vajar koji je radio biste pozvao me je jednog dana i rekao: 'Milinko, molim te kao Boga, dođi, Hil će me ubiti ako ne napravim tvoju bistu!' Odem i čovek napravi četiri biste: jednu imam u kući, jednu ima Antićeva porodica, jednu Hilovi, a četvrta stoji u muzeju na stadionu.“

Posle Madrida, Pantić nikada nije uspeo da se vrati na nekadašnji nivo.

„Kada je u Atletiko stigao Arigo Saki, video sam da ne računa na mene. Imamo sam 31 godinu i fantastičnu ponudu Rasing Santandera da ostanem u Španiji. Pošto sam teški emotivac, rekao sam: 'U Španiji mogu da igram samo za Atletiko Madrid i ni za koga više!' Supruga je plakala, jer je obožavala Španiju, ali otišao sam u Avr u Francusku. Tamo sam uvideo da to nije klub za mene, pa sam se vratio u Grčku i u Panatinaikosu završio karijeru. Celog života sam bio izuzetno profesionalan, u 23 sata sam bio u krevetu, nikada u životu nisam kročio u diskoteku. Uvek sam prvi ulazio u svlačionicu, glancao kopačke, bez noćnih izlazaka i alkohola. Bilo mi je najvažnije da po završetku karijere ćerkama obezbedim vrhunsko obrazovanje. Starija je danas doktor medicine, a mlađa advokat.“

Kao trener vodio je mlađe kategorije Atletika, radio u Azerbejdžanu i Kini, beležio vrlo dobre i odlične rezultate, ali već deset godina ga nema na klupi.

„U današnjem fudbalu ako nisi u krugu menadžera, ako ne izlaziš po restoranima sa čudnim tipovima i ne praviš kombinacije, teško dobijaš šansu. Ja sam čovek terena i rada. I danas trčim tri, četiri puta nedeljno po desetak kilometara, igram padel sa bivšim saigračima i takmičim se. Voleo bih da pre nego što umrem dobijem pravu priliku i osvojim trofej kao glavni trener. Fudbal je moj život“, zaključio je na emotivan način gostovanje u podkastu Offsiders nenadmašni Milinko Pantić.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Velika ispovest Milinka Pantića: Nisam za kombinacije! Danas glume, a ja zvao moje - živ sam!

Uživo

Fudbal

Tenis

Kosarka

Najava mečeva