Velika ispovest Lazara Markovića: Kao da sam pre 40 godina igrao za reprezentaciju, Buvač je sve radio Klopu

Bilo je to pre deset meseci. Crvena zvezda je kao i sada imala dominantnu sezonu. Partizan je ponovo krenuo u rekonstrukciju tima, a odluka rukovodstva crno-belih da uu Humsku vrate Lazara Markovića podigla je radnu temperaturu među Grobarima. Tačno je da je iza njega bio težak period u karijeri, ali svakako se očekivalo da znanjem i urođenim kvalitetima napravi razliku na domaćim terenima.

Ove sezone odigrao je 27 utakmica, postigao 11 golova, ali je bio nekako tih u mečevima sa najvećim ulogom, uključujući i prolećne večite derbije. Ima onih koji su jako nezadovoljni izdanjima nekada natalentovanijeg srpskog igrača i člana Liverpula.

U opširnom intervju za portal „24sedam“ brzonogi krilni fudbaler je pričao o svim bitnim detaljima bogate karijere. Iskustvu uu Engleskoj, Klopu, Željku Buvaču, Feneru, ali i ocenama da se vratio u Humsku jer nije imao gde.

„Uvek će biti tih priča. Kako god igrao, dobro ili loše, ja volim ovaj klub i spreman sam za njega da uradim šta god je potrebno. Uvek bude loših i dobrih trenutaka. Svakakvih priča ima, da li sam sad došao u Partizan ili se vratio na kraju karijere… Vratio sam se sa 25 godina, a verovatno ću opet otići negde“, rekao je Lazar Marković za 24sedam.rs

I ove sezone kao u većem delu karijere pratila ga je loša sreća povreda.

„Imao sam problema sa povredama, što mehaničkim, što mišićnim, ali na to nisam mogao da utičem. Ovo je prvih šest meseci da, posle dužeg vremena, odigram u kontinuitetu. Ne mogu da kažem da nisam imao sreće, u fudbalu i životu se te stvari dešavaju, čas si gore, čas dole. Te povrede sam imao konstantno i često, ali bože moj… Trudim se da budem profesionalac i da što duže budem bez njih“.

I pored razočaravajuće sezone bez trofeja, popularni Markec je zadovoljan zbog saradnje sa Aleksandrom Stanojevićem.

„On mi je najdraži trener s kojim sam dosad radio. Lansirao me je u prvi tim i naravno da mi prija rad s njim. Sale je veliki partizanovac, veliki trener… Ali, i Savo je bio super. Neke stvari se s njim nisu poklopile. Znam šta Sale traži i znam da je veliki pobednik. Imali smo toliko pobeda u kontinuitetu, ali eto… Zvezda je ove i prošle godine bila bolja, čestitamo im“.

Govorio je Marković i o mentalitetu navijača Partizana, koji važi i za fanove ostalih klubova. Osetio je Lazar idealizovanje, ali i onu drugu stranu.

„Verovatno publika od nas očekuje više nego što očekuje od drugih. Evo i sad, kada sam rekao šta sam imao povodom Asanovog odlaska, mene su navijači napali da stojim uz nekoga. Ne, ja samo stojim uz svoj klub, a odmah je bilo priče Markec ovo, Markec ono… Ali toga će uvek biti, ja sam Partizanovo dete i šta god da se desi ja ću biti uz Partizan kao klub i sportsko društvo. A navikao sam da ljudi svašta pričaju o meni“, rekao je napadač crno-belih, i pokušao da približi kako se prema mladim fudbalerima navijači odnose u inostranstvu.

„Znam kako je u Engleskoj, Turskoj i Portugaliji, i kako je ovde. Svaka zemlja je drugačija, drugačija je kultura, ljudi… Ne bih to upoređivao, ali Englezi imaju mnogo više poštovanja, razumevanja. Slično je i u Portugaliji, dok kod nas ljudi mnogo više očekuju od domaćih igrača nego od stranaca. Ali to nije tako pet godina unazad, tako je celog života, i verovatno će tako uvek biti“.

"OVAKAV PRITISAK NE POSTOJI NIGDE NA SVETU"

Tvrdi da je najveći pritisak osetio u Partizanu.

„To je takav pritisak, to nema nigde na svetu… Kažu ljudi, ti si ostvario sve, vratio si se, a to je još veći pritisak. I što sam sebi nametneš i što ti nametnu drugi, plus klub, Partizan kakav jeste, sad i to što nismo osvojili titulu koliko dugo. Ne znam da li sam imao veći pritisak u karijeri nego sad, a sve sam to znao kada sam se vraćao… „

Turbulentnu internacionalnu karijeru počeo je sa samo 19 godina. Srećom, uz sebe je imao celu familiju, koja mu je znatno olakšala prvu godinu u inostranstvu. 

„U Benfiki je tada bilo puno Srba, nas sedam-osam, i osećao sam se kao da sam kod kuće. Pričam naš jezik, lepo su me prihvatili, a i ja sam se lepo privikao tamo. Došlo je sve na svoje, kockice su se poklopile i prilagodio sam se tome veoma dobro. Sigurno je pomoglo i to što je cela porodica bila sa mnom. Kada si tako mlad igrač, uz njih je sve mnogo lakše, imaš kod kuće nekog da te posavetuje, možeš da se lepo odmoriš. To je nešto što ne može da se uporedi sa situacijom kad odeš sam u inostranstvo“.

Pokušao je Lazar da objasni koji je to trenutak kada je njegova karijera krenula nešto drugačijom linijom od one koju su mu predviđali najveći evropski stručnjaci.

„Kada vratim film, možda mi je na fudbalskom planu bila greška to što sam otišao iz Liverpula u Fenerbahče. Fudbalski, to nije bio neki potez, ali privatno sam mnogo toga naučio u Turskoj za tih godinu dana. Tamo sam zadobio najviše povreda i mislim da sam u Istanbulu odrastao“.

POGREŠIO SAM ŠTO SAM OTIŠAO U ISTANBUL

Možda bi sve bilo drugačije da nije otišao u Liverpul.

„Kada te zove Liverpul i kada dolazi trener kod tebe nekoliko puta u kuću, ne možeš da kažeš da je pogrešan potez to što si prihvatio ponudu, ali da sam mlad otišao u Englesku, jesam. Ipak, sa ove tačke gledišta, ne kajem se. Retko ko bi to odbio, Liverpul je jedan od najvećih klubova. Englezi su malo hladniji, i u prvih nekoliko meseci nisam mogao ni da se uklopim, što je i normalno. Posle sam otišao na pozajmicu, a čim odeš više to nije to. Ne gledaju te istim očima, koliko god ja dobro ili loše igrao, i teško ćeš da se vratiš. To je moje iskustvo i mislim da je to tako. Retko ko se vratio u klub posle pozajmice i bio nosilac“.

Na Enfild je stigao na poziv Brendana Rodžersa, ali ni kod njega, a kasnije ni kod Jirgena Klopa, nije dobio odgovarajuću priliku. A Fenerbahče se još jednom “provukao” kroz priču…

„Da mi je Rodžers rekao: „Lazare, trebaš mi, nemoj da ideš“, ja bih ostao, ali ni u jednom momentu to nije spomenuo i ja sam osetio da treba da odem iz kluba. S Klopom sam imao korektan odnos, iako me nije stavljao da igram. Tu sam bio, trenirao, nismo imali nikakvih međusobnih problema. Imao je svoje planove. Kada sam bio u Feneru zvao me je da se vratim na polusezoni, ali me Turci nisu pustili, i mislim da se od tad preokrenula priča. Razgovarao sam nekoliko puta s njim, ali nisam dobio nikakav konkretan odgovor. Verovatno je to bio razlog zbog kojeg ni kasnije nisam dobio priliku, ne znam koji bi drugi bio. Na pripremama sam radio dobro, u prvenstvu nisam dobijao šansu“.

Marković je tokom boravka u Liverpulu imao priliku da sarađuje i sa Željkom Buvačem, dugogodišnim prvim asistentom nemačkog stratega kojeg su zvali „Klopov mozak“.

„Buvač mu je bio bukvalno sve. Nisam siguran da li mu je sastavljao ekipu, ali treninzi, prekidi, igra, formacija, sve je bilo njegovo. Kada je otišao mislio sam da će biti haos, da Klop neće moći bez njega, ali osvojio je Premijer ligu, Ligu šampiona i vratio Livepul tamo gde mu je mesto. U fudbalu je sve moguće i bez svakog se može, što se potvrdilo. O Željku se baš malo zna, ne voli mnogo da priča, ne voli da se pojavljuje u javnosti. Fudbal ima u malom prstu i baš je fanatik, kao i Klop. Inače je prijatan tip, gospodin, mogu sve najlepše da kažem o njemu. Nije neko ko priča mnogo, sklon je tome da ti pokaže šta i kako, a onda ti svojom glavom razmisli gde i šta, složi sam kockice“.

 Iako je sa samo 26 godina prošao ono što mnogi ne bi za dve karijere, Lazar još ima želju i ambiciju na travnatom terenu.

„Naravno da se nisam zasitio fudbala… Čujem svakakve priče, ali ne obazirem se na to. Da sam se zasitio ne bih igrao, tako da… Čujem priče „Markec ovo, Markec ono“, ali ok… Ja to razumem, neka priča ko šta hoće. Imao sam puno povreda i svega, ali neću uopšte da se „vadim“ na to. Mislim da mogu još što šta da pružim i ovde i u inostranstvu. Ako me ne želi Partizan ovde otići ću preko i to je to…“.

Iako je važio za jednog od najtalentovanijih srpskih fudbalera, u dresu sa nacionalnim grbom Lazar nije ostvario ono što su i on, a verovatno i vodeći ljudi srpskog fudbala u prethodnom periodu očekivali.

„Davno je bilo kada sam poslednji put pozvan… Kao da ima 40 godina… Mislim da je prošlo četiri godine, ili pet… Kada sam bio u Liverpulu i kada nisam igrao pričali su „On je u Livepulu i ne igra“, pa me nije bilo u reprezentaciji. Kada sam otišao po minute, pričali su „On je na pozajmici“… Svašta je tu nešto bilo, ali Bože moj… Ja sam svim srcem uz reprezentaciju, gledam, i, iskreno, ne nadam se pozivu. Igram za Partizan, tu sam, ako igram dobro možda će me pozvati, možda neće, ako igram loše naravno da neće… To je sasvim OK, ima boljih igrača. Sve je stvar na selektoru, tako je bilo ranije, tako je i sad…“.

Kompletan intervju sa Lazarom Markovićem pročitajte na portalu 24sedam.rs