Vazura hoće da sruši sve rekorde

Do ove sezone uprava Partizana u odbranu pozicija mogla je da koristi činjenicu kako je svaki put takmičarsku godinu završavala bar sa jednim trofejom. Titula 2015, dupla kruna 2017, pride kupovi 2016, 2018. i 2019. U međuvremenu je za vreme njenog mandata (2017/18) ponovljen uspeh iz 2005. kad je Parni valjak poslednji put prezimio na evropskoj sceni. U rezimeu učinjenog rukovodioci će pokazati na obnovnu infrastrukture na stadionu i Sportskom centru „Zemunelo“, stanje u klupskoj kasi stablizovano transferom Strahinje Pavlovića u Monako, ali kad pričaju o dostignućima u Humskoj 1 kažu da imaju nedovršena posla i da tek ciljaju velike stvari.

Kako se može čuti, generalni direktor crno-belih Miloš Vazura ima ideju da sruši sve rekorde ne samo Partizana, već i srpskog fudbala kad su u pitanju „izlazni“ transferi i da ostane upamćen kao rukovodilac koji je najviše novca uneo u kasu od prodaja jednog fudbalera. Između ostalog i kroz tu prizmu valja tumačiti najave da klub sa Topčiderskog brda neće pustiti Umara Sadika za manje od 15.000.000 evra i da sličnu sumu zahteva u poslu vezanom za prodaju Filipa Stevanovića. Naravno, teško je očekivati da oba transfera budu realizovana ovog leta, međutim, ako samo jednog igrača Partizna proda po ceni koju je odredio još zimus čelnici će moći da se pohvale kako su napravili dobar ekonomski posao. Pitanje je da li i fudbalski.

Vazura je još posle prodaje Strahinje Pavlovića Monaku za 10.000.000 evra – eventualno još 3.000.000 u vidu bonusa – predočio saradnicima kako naredni veliki transfer Partizana mora da nadmaši tu sumu. I to je plan kog se drži u predstojećem prelaznom roku. Ne pod obavezno, jer je prodaja štopera donela finansijski mir crno-belima, međutim, ako ponude budu kakve u klubu očekuju, iz kategorije onih koje se ne odbijaju, izvesno je da će neko od najvrednijih igrača na tržištu promeniti sredinu. Stevanović najviše vredi od domaćih, Sadik od stranih igrača i sve ukazuje da među njima dvojicom valja tražiti naredni veliki bum u Humskoj 1.

Trenutno, za najskupljeg igrača u istoriji Partizana slovi Mateja Kežman. Nekadašnjeg golgetera reprezentativnog formata crno-beli su pre tačno dve decenije prodali PSV-u iz Ajndhovena za tadašnjih 28.000.000 markara. Kad se iznos pretvori u evre dolazi se do sume od 14.000.000 evra i to je suma koju Vazura, kao čovek koji upravlja finansijama, želi da nadmaši. U novije vreme, za vreme rukovođenja klubom Dragana Đurića, najveći transfer predstavljao je odlazak Stefana Savića u Mančester Siti, zaveden na 12.000.000 evra. Treće mesto na toj listi drži Pavlovićev potpis za Monako. Sve to sadašji rukovodioci vide kao potencijalnu metu, lestvicu koju valja preskočiti, kako bi ostali zapisani da su baš oni ostvarili najveću dobit za klub.

Još nešto: Vazura je za pet i po godina na čelu kluba od značajnijih transfera ostvario prodaju Nikole Milenkovića u Fjorentinu (5.100.000 evra), Leonarda da Silve Soze u saudijski Al Ahli (4.000.000), Petra Škuletića u Lokomotivu (3.200.000), Rikarda Gomeša u Al Šaržu (3.000.000), da bi zimskim potpisom Strahinje Pavlovića za Monako (10.000.000) napravio skok. Bitan za Partizan, a opet nedovoljan da ugrozi najveći transfer srpskog fudbala u poslednjih pet godina, oličen u prodaji Nemanje Radonjića Marselju za 12.000.000 evra. Taj detalj takođe u Humskoj 1 posmatraju kao motiv, želju da budu na poslovnom planu bolji od večitog rivala, da naredni transfer nadmaši taj koji je leta 2018. ostvario krilni fudbaler Crvene zvezde.

Na taj način, Partizan bi verovatno u potpunosti sredio finansije. Mogao bi da se pohvali konsolidacijiom stanja u kasi, međutim, odlazak jednog fudbalera izuzetne vrednosti povlači pitanje ambicija za narednu sezonu. Trener Savo Milošević je rekao da ima oformljen tim, jasno je da bi svaka prodaja – a ona nije nužna posle odlaska Pavlovića – uticala na slabljenje ekipe. Što je najmanje potrebno stručnom štabu u osvit početka priprema za narednu sezonu. Ako ostane bez Sadika moraće ne samo da traži već i uigrava novog špica. Ode li Stevanović ostaće kako bez bisera, tako i bez jednog od bonus fudbalera, mlađeg od 21 godine, koji bi prema novim propisima Fudbalskog saveza Srbij morao da počne svaku utakmicu.

Na kraju krajeva, navijače ne interesuje toliko stanje u kasi, koliko – titula. A ona tri godine zaobilazi Humsku. Ne bi bilo dobro da se Partizan pretvori isključivo u firmu za pravljenje novca, a da zanemari takmičarski aspekt. Jer, fudbal se ipak igra zbog trofeja. Stabilne finansije predstavljaju dobar temelj za napad na šampionsku krunu, međutim, sama titula povećava i vrednost igrača, donosi boljitak na svim nivoima, obezbeđuje lakši prolaz do grupne faze UEFA takmičenja i jedino se njoj Grobari istinski raduju.