Vasilije Adžić - statistička greška iz lige koju Evropa ne registruje i pobeda fudbala nad logikom

Postoje statistike koje ne lažu i brojke koje se ne mogu zaobići. Crna Gora, Andora i San Marino su jedine tri zemlje u Evropi koje nikada nisu imale klub u grupnoj, odnosno ligaškoj fazi nekog UEFA takmičenja. Od kada je uvedena Liga konferencije, vrata Evrope su se širom otvorila i za zemlje koje su decenijama bile u mraku, od Farskih Ostrva, preko Gibraltara, pa do Malte, Velsa i Severne Irske, svi su makar jednom dobili svoje predstavnike u „pravom“ evropskom fudbalu. Svi, osim ove tri države.

Baš zato je ono što je uradio Vasilije Adžić toliko neverovatno. Igrač iz jedne od liga koje Evropa bukvalno ne registruje, iz šampionata u kojem je vrhunac internacionalnog iskustva kvalifikacioni dvomeč u julu i avgustu, uspeo je da se za dve godine od mečeva protiv Arsenala iz Tivta i Jezera iz Plava vine do toga da rešava Derbi Italije u nadoknadi vremena.

Prošlog leta Juventus je za njega izdvojio 5.300.000 evra, što je za crnogorske prilike izgledalo kao transfer sa druge planete. Na pripremama je odmah oduševio, ali ga je povreda izbacila iz ritma. Dobio je tek dvadesetak minuta u Seriji A, debitovao i u Ligi šampiona, a onda pao u zapećak, igrao za Juventus B u Seriji C, gde je na osam utakmica postigao četiri gola i upisao dve asistencije. Tada je i Dejan Savićević upozorio: Adžić gubi vreme u trećoj ligi, prerastao je to. Potrebno mu je da igra prvoligaški fudbal.

I bio je u pravu. Sinoć je Adžić u trenutku koji menja karijere i možda istoriju fudbala u jednoj zemlji, pokazao da fudbal i dalje ima moć da pobedi logiku. Da neko iz jedne od najslabijih liga u Evropi, iz zemlje čiji klubovi nikada nisu osetili miris grupne faze, može da postane junak Juventusa i Italije. Ovo je zato mnogo više od gola. To je statistička greška koja menja sve, anomalija koja nas podseća da fudbal, koliko god bila 2025. godina, nije samo industrija, već i bajka. Da i iz najmanjih, nevidljivih liga mogu da niknu junaci. Od Tivta, Plava, Petrovca i igranja po mestima koja su poznata kao prelepe turističke destinacije stigao je bivši član podgoričke Budućnosti do San Sira i Torina. Vasilije Adžić je, jednostavno rečeno, prešao put koji ne staje u tabele i modele.

I dok se još prepričavao gol koji je srušio Inter, evropski mediji su se utrkivali u naslovima.
„Adžićeva magija je rešila Derbi Italije“, naglasio je Skaj. Posebno euforičan bio je torinski Tutosport: Adžić je biser. Negovo remek-delo vraća Juventusu vođstvo samo nekoliko minuta pre kraja“, Korijere delo Sport nije štedeo reči: Bio je Tudorov kec iz rukava, iako je trener Juventusa isprva sve na stadionu ostavio bez reči jer je Džonatana Dejvida tada još držao na klupi. Ali onda je iznenadio sve. Svetla pozornice bila su usmerena ka mladom fudbaleru Juventusa“. I sam klub je na društvenim mrežama imao jasnu poruku: „Zapamtite ime – Vasilije Adžić“. Euforija nije ostala u granicama Italije. Madridski As ga je nazvao „Crnogorac, vladar haosa“.

Posle utakmice, Adžić je seo pred novinare i govorio mirno, gotovo stidljivo, kao da ni sam još nije svestan da je postao heroj Juventusa.
„San je igrati za Juventus i postići pobedonosni gol u tako važnoj utakmici. Srećan sam, želim da se zahvalim svim saigračima i stručnom štabu, verovali su mi“, rekao je 19-godišnjak.
Otkrio je i detalj koji govori koliko mu znači podrška starijih kolega, između ostalih i dvojice srpskih reprezentativaca.
„Vlahović mi je rekao ‘Magiko’ pedeset puta. On i Filip (Kostić) su dva sjajna prijatelja. Želim da im se zahvalim. Uvek razgovaramo, često na istom jeziku i to je važno.“

©Reuters

Nije poenta da se potcene klubovi i ljudi koji rade u Crnoj Gori, Andori ili San Marinu. Naprotiv, upravo zato što se zna koliko se radi u skromnim uslovima, jasno je koliki je podvig doći do minuta u utakmici Juventus–Inter. Težina dolazi iz sistema, a ne iz nedostatka talenta. Problem je što te lige gotovo i nemaju izlog za Evropu. Klubovi rano ispadaju iz kvalifikacija i samim tim skauti i analitičari imaju vrlo malo uzoraka da procene igrače protiv ozbiljnih rivala. To automatski spušta početnu verovatnoću da neko iz takvih sredina dospe na radar velikih klubova.

Na to se nadovezuje i stigmatizujući UEFA koeficijent. Kada dolaziš iz šampionata koji je van radara, moraš da budeš drastično bolji od proseka da bi probio filter. Manji budžeti znače i skromnije terene, teretane, rehabilitacione centre, nedostatak analitičkih alata, čak i nutricionističke ili medicinske podrške. To ne umanjuje trud i rad, ali pravi veliku razliku u brzini razvoja. Ni ritam igre nije isti, prelazak iz sporijeg tempa i manje automatizovanih sistema u okruženje sa visokim presingom i bržim odlukama liči na prelazak iz osnovne škole direktno na univerzitetski nivo, bez srednje škole.

Uobičajeni put vodi preko razvojnih liga kao što su Srbija (i naravno da se mnogi čude što beogradski "Večiti" nisu ugrabili Adžića), Hrvatska, Slovenija, Austrija, Belgija ili Holandija, a tek potom prema top pet liga. Preskočiti taj put i direktno se probiti u Juventus svrstava se u najređe moguće scenarije. Goran Pandev je možda jedan od najsličnijih primera, svojevremeno preko Belasice i Strumice direktno došao u Inter, ali tamo nije stigao da debituje za prvi tim, već je večito slat na pozajmice, a tek se kasnije probio do zvezde Serije A, tako da je kod Adžića stvar drugačija. Kod velikih trenera dodatni problem je poverenje. U klubovima gde je svaka greška skupa, prirodno postoji konzervativnost kada je reč o tinejdžerima bez ozbiljnog iskustva. Probiti tu barijeru poverenja jedan je od najtežih zadataka.

Postoje i birokratske prepreke, kvote za strane igrače, komplikovane registracije. Sve to je ogroman teret za 18-godišnjaka koji zna da mu se svaki minut meri pod lupom. Uz to, tržište vođeno agentima favorizuje igrače iz zemalja koje redovno igraju završnice omladinskih turnira i samim tim dobijaju globalnu reklamu, dok oni iz manjih sredina ostaju nevidljivi. I, kao u svemu u životu, presudan je i faktor sreće i tajminga: biti zdrav u pravom trenutku, dočekati trenera koji veruje, ući u roster baš kada se otvori rupa i pogoditi utakmicu u kojoj sve klikne. Bez tog spleta okolnosti i najveći talenti lako skliznu u čekanje.

Priče kao što je Adžićeva menjaju percepciju skauta, otvaraju vrata onima koji dolaze posle i pomeraju način na koji se gledaju male fudbalske sredine. I tu se krug zatvara: njegov gol protiv Intera nije bio samo gol za 4:3, već pukotina u matrici, priča koja dokazuje da kvalitet može da nadjača koeficijent, da rad i karakter mogu da prežive manjak izloga i da fudbal, čak i u 2025. godini, i dalje ume da napiše bajku. Vasilije Adžić je tome dao lice i prezime makar na dan.