Varljiva jesen ‘25

Niški Radnički je možda i najslikovitiji primer nikad veće ujednačenosti klubova u Mozzart bet Superligi. I pored svih kikseva i propuštenih šansi, ispuštenog vođstva od 2:1 u 90. minutu protiv Novog Pazara (gosti na kraju slavili sa 2:3), čak četiri uzastopna poraza na strani, od kojih poslednja tri golom razlike protiv direktnih konkurenata, opet je na tabeli van zone ispadanja. Samo jednu od pobrojanih utakmica da su dobile Nišlije, reprezentativnu pauzu provodile bi u zoni plej-ofa!

Na nju su svakako otišle sa uzdahom olakšanja, posle pobede u vrlo neobičnoj utakmici protiv Radnika (4:2), svoje tek druge na poslednjih deset mečeva koji su dolazili pred dvonedeljni odmor zbog okupljanja nacionalnog tima. Pa, dok broje već četvrti dan svojevrsnog produženog vikenda (igrali su u petak, trening imaju tek u sredu, dok dan kasnije ponovo odlaze u Bansko na mini pripreme), pravi je trenutak za presek urađenog u prethodna tri meseca.

DVA LICA I TRI PORAZA ‘NA JEDNU LOPTU’

I, prvi utisak zbilja jesu dijametralno suprotna izdanja kod kuće i u gostima. Da ne beše onog pomračenja u sudijskoj nadoknadi protiv Pazaraca, Radniči bi maltene imao perfektan skor na domaćem terenu (uz tri pobede, čak ni Partizan nije slavio na Čairu), ali da ne beše i onog boda protiv Čukaričkog u Pančevu, štrpnutog u petom minutu sudijske nadoknade, učinak na strani bio bi mizeran – bukvalno na nuli.

Nišlije su od dolaska Tomislava Sivića nanizale četiri poraza u gostima. Ako onaj prvi (0:3) od Železničara ostavimo po strani – jer, desio se svega nekolio dana nakon promene trenera – istina je da nijedan od naredna tri nisu zaslužile. U Kragujevcu su gol primile iz nespretno skrivljenog penala, a pogodile prečku u sudijskoj nadoknadi. Od IMT-a u Loznici kapitulirale su iz doslovno jedinog šuta rivala u okvir gola, pošto je njihov prethodno poništen nakon intervencije iz VAR sobe. Dok se ista u Ivanjici nije oglasila posle očiglednog igranja rukom fudbalera Javora pri vođstvu njegovog tima 1:0 u poslednjem minutu prvog poluvremena.

Sudijska komisija je tu odluku podržala sa obrazloženjem da je “ruka pratila pokret tela“, iako bukvalno svake večeri imamo primere da se takve situacije sankcionišu najstrožom kaznom (samo par dana kasnije, penal za Atletiko Madrid protiv Ajntrahta u Ligi šampiona, i to pri rezultatu 4:1). Ali, da završimo sa ovom digresijom, igranje rukom u kaznenom prostoru je ionako postalo siva zona fudbala, gde više niko ne zna šta je penal, a šta ne i svaka sudijska odluka se na kraju može odbraniti...

Tomislav Sivić (@StarSport)

Elem, to, da jedan detalj presudi u korist protivnika, može da se desi jednom, pa hajde i dvaput, ali već triput zaredom, onda baš i nema veze sa slučajnošću. Ako Radnički nije zaslužio da izgubi nijednu od pobrojane tri utakmice, prikazanom igrom svakako nije zaslužio niti jednu od njih ni da dobije. Golove je primao na bizaran način, protiv IMT-a i Javora u trenucima svoje najveće dominacije, ostavlajući kratere iza leđa, na sopstvenoj polovini terena. Sitničari bi pronašli zamerke čak i u partijama u pobedama nad Napretkom (protivnik igrao, Radnički davao golove) i Radnikom (sve pogotke Nišlije postigle posle kardinalnih grešaka rivala), ali nakon sedam datih golova u ta dva meča, to bi ipak bilo maliciozno.

Podvoditi sve probleme kluba i ekipe pod “sindrom naplatne rampe” o kojem smo već pisali, bilo bi suviše banalno. Ako Siviću zasmeta poneka argumentovana kritika, to je ljudski, ali skor od samo dve pobede na 14 utakmica u dva mandata u Radničkom baš i nije preterano impresivan, a za sve to vreme bilo je i dosta pohvalnih tonova, pa je pitanje da li je primerena reakcija na sve to sarkastičan komentar na poslednjoj pres konferenciji.

STALNE ROKADE U TIMU

Neuobičajeno mnogo rotacija u ekipi je bilo u prethodnih sedam kola, u svim linijama tima. Doduše, mnoge su bile iznuđene, što zbog ubrzanog upoznavanja ekipe preuzete u sred sezone, što zbog povreda i kartona. Ali, fakat je da Radnički ni danas nema standardnu jedanaestorku. Na gol je Sivić već posle Pančeva umesto Stanivukovića vratio Manojlovića i, ispostavilo se, povukao pravi potez. Formacija sa trojicom štopera protiv Železničara bila je eksperiment, a nakon toga u tandemu su najpre igrali Vitas i Pavlović, pa onda Jamkam i Mićević, na kraju, protiv Radnika, Pavlović i Mićević. Kroz poziciju desnog beka prodefilovali su i Petrović, i Pavlović, na kraju i Aškovski (Marko Petković jedini iz čitavog rostera nije proveo ni minut na terenu od Sivićevog dolaska), a na mestima zadnjih veznih tek poslednje dve utakmice odigrao je isti tandem Milosavljević-Nišić. Neretko su tu bili prekomandovani defanzivci, a kuriozitet je da su utakmicu protiv IMT-a, na raznim pozicijama u timu, počela petorica klasičnih štopera.

I u špicu je bilo stalnih rokada, tri meča kao najistureniji je odigrao Spasić, po dva Bosić i Babakar, a treba priznati da je Sivić stalno morao da manevriše i zbog ne baš prevelikog izbora “bonus” fudbalera. U tom kontekstu, vađenje Mateje Radonjića iz “prašnjavog podruma” je takođe bio pohvaljen potez.

(@FK Radnički)

Indikativno je, međutim, da su maltene istu rečenicu izgovorili i Slavko Matić na, ispostaviće se, oproštajnoj konferenciji za medije nakon poraza od Novog Pazara i Tomislav Sivić posle pobede nad Radnikom pre nekoliko dana.

“Videli ste i sami, imamo nove igrače, imamo pojačanja koja treba da donesu nešto kad uđu. Ja ne volim da pričam o imenima igrača u negativnom kontekstu, nikad to nisam radio, niti ću, ali videli ste šta su izmene donele Pazaru, a šta nama. Kada dobiješ šansu, treba da je iskoristiš na najbolji mogući način” – poručio je onomad Matić, a sada Sivić, između ostalog i između redova, sledeće:

“Imali smo punu kontrolu 60 minuta, pad u igri se osetio posle izmena koje su ušle i koje nisu donele ništa.”

POJAČANJA KOJA TO NISU

I kao što Siviću niko ne može da ospori da je jedan od zaštitnih znakova Mozzart bet Superlige, spasivši od ispadanja četiri različita kluba u prethodne četiri sezone, tako ni rukovodstvu Radničkog niko ne može da ospori finansijsku stabilnost, za koju trenutno ne postoji alternativa. Tvrditi suprotno, koliko god da je popularno, bilo bi neprincipijelno i neistinito. Dovoljno je setiti se besparice i svako malo štrajkova igrača i radne zajednice zbog neisplaćenih zarada u prvih deceniju i po ovog veka. Dovoljno je pogledati gde se trenutno nalaze ostali niški fudbalski klubovi (hint: nećete nijedan naći iznad dna tabele Srpske lige Istok). Ali, dovoljno je uzeti i samo mali uzorak – ovoletošnji prelazni rok, sa rekordnim izlaznim transferom i formiranom, po nezvaničnim podacima, najskupljom ekipom u istoriji Radničkog.

Međutim, za rezultatski iskorak to, očito, nije dovoljno. Već godinama se sportski deo priče vodi bez sistema i dugoročne strategije, treneri se prečesto vrte u krug (ako, primera radi, Slavko Matić dođe 9. juna, a ode već 11. avgusta, po logici stvari, makar jedan od ta dva poteza bila je greška), igrači se u dvocifrenom broju menjaju u svakom prelaznom roku bez ikakve igračke i ljudske selekcije. Radničkom nedostaje autoritativna i autonomna figura u sportskom sektoru koja bi se bavila tim stvarima i koja bi probala da svlačionicu zaštiti od tenzičnog, neki bi rekli često i toksičnog uticaja iz kancelarija podno oronule istočne tribine Čaira.