Uspon i pad Ilije Stolice

Kad bi vremenskom mašinom Grobari mogli da se vrate u 2017. vest o imenovanju Ilije Stolice za novog šefa stručnog štaba Partizana bi ih mahom obradovala. Pet godina kasnije prva reakcija navijača je iznenađenje sa primesama zabrinutosti. Što sugeriše da nije okasnio trener, već – uprava!

Da je u naponu snage, posle pobede nad Crvenom zvezdom tokom plej-ofa u Superligi 2016/17, Stolica seo na klupu, kao što je predlagao tada odlazeći Marko Nikolić, imalo bi više logike. U tom trenutku nekadašnji špic je važio za jednog od simbola mlađe trenerske garde, spreman da otvoreno govori i rešava problema ovdašnjeg fudbala, neguje dopadljiv, takmičarski fudbal, promoviše talente i ideja o njegovom ustoličenju je delovala smisleno. Posebno što je samo nekoliko meseci kasnije u direktnom duelu uzeo meru čoveku koji je pre njega dobio šansu, savladavši ekipu Miroslava Đukića i to u Humskoj.

Krajem jednog i početkom drugog prvenstva Stolica je savladao večite, Voždovac predstavljao hit, a način igre Zmajeva model koji se sviđao pritalicama Parnog valjka.

„Meni malo smeta kada se kaže da smo mi uzeli Partizanu ili Zvezdi bodove. Nismo ih mi nikome uzeli, nisu to njihovi bodovi. Mi smo ih osvojili“, crtao je tada Ilija Stolica model ponašanja kojim odudara od ambijenta ovdašnjeg fudbala.

Partizan izabrao trenera: Ilija Stolica vodi crno-bele

Pogotovo što je prema statističkim pokazateljima njegova ekipa imala najveći posed lopte u Superligi, razvijala najviše napadačkih akcija, ostvarila najviše tačnih pasova, po broju šuteva bila u vrhu. Takvo opredeljenje je možda najpribližnije onome što Partizan zahteva i zbog čega je Ilija cenjen u esnafskim krugovima. Ponašanje, retorikom, manirima...

Druga strana medalje su problemi srpskog sporta – ne samo fudbala – urušena struka, takmičenje srozano do nivoa da su večiti prvenstvo završili sa više od 50 bodova razlike u odnosu na Vojvodinu, koja bi trebalo da bude treći klub u državi. Da maltene ne gube utakmice. O anomalijama Superlige, kojima nije uspeo da se odupre, govorio je kad je završio misiju na krovu Tržnog centra „Stadion“.

„Imao sam želju da završim sezonu sa Voždovcem, ali sam shvatio da nemamo fer takmičenje. Želeo sam da izađemo u Evropu. Sa igrama, momcima koje imamo, mogli smo da to i ostvarimo, ali sa drugim, moćnijim stvarima od nas, nismo mogli da se izborimo. Da sam ostao sve bi to bila velika frustracija, a ja bih bio balast momcima i klubu“.

Sa Sašom Ilićem (© Star sport)

Period u Voždovcu je najbolji u samostalnoj karijeri Ilije Stolice. Njegov uspon, najviša tačka na koju se popeo. Sve ostalo predstavljalo je nizbrdicu i to je razlog što ljudi bliski Partizana imaju dozu rezerve. Počev od perioda u Vojvodini. Stigao je u Novi Sad verujući da može da razmrda ekipu, napravi pomak, unapred i izvede Lale u Evropu. Suočio se sa obećanjima i sve je na početku delovalo bajkovito, što je uticalo na promenu sredine.

„Glavni razlozi su potpuna autonomija i samostalnost u radu, što je najvažnije u sportskom sektoru. Dobio sam čvrsto uverenje da će uskoro doći do finansijske stabilizacije kluba, a kao treće, to je sinergija svih ljudi u klubu, odnosno verovanje da se u Vojvodini nikada neće dogoditi, kao što sam imao priliku da doživim u Voždovcu, da igraču budu uplakani. Izborićemo se sa anomalijama u srpskom fudbalu i ja imam obavezu da budem pored terena, a ne da se povučem”, govorio je Stolica na promociji decembra 2017.

Razočarao se samo dva meseca kasnije. Najpre odnosom prema Voši.

„Ovo što vidite iza nas je blato koje ne dopušta da se igra normalan fudbal, ali ne mislim samo na blato na terenu. Blato je i metafora za ovaj naš fudbal“, bio je ironičan februara 2018. posle duela sa Mačvom i arbitraže Novice Anđelovskog. „Mnogi igrači su izgubili posao, ali samo za jedne, za te izvršioce (sudije, prim.aut) posao je zagarantovan. Uvek su kritike upućene na istu adresu i niko ne reaguje. Nadam se da ćemo izvući pouke iz svega, jer mnoge stvari polako gube smisao. Vrtimo se u krug, zaboravljamo za koga se igra ovaj fudbal“.

Novi izgled stručnog štaba Partizana: Luka Jevtović trenira Marka Jevtovića

Utisak da je Stolica na „Karađorđu“ nije mogao da podnese nepravdu, još manje bude svedok unutrašnjih previranja koja su dovela do sukoba na svim nivoima i (pre)čestih kadrovskih promena. Zato je već u aprilu 2018. rešio da se povuče. Jedva je izdržao osam utakmica kao trener Vojvodine, a na njima ostvario tek dve pobede. Mada, imajući i vidu ambijent i i to je puna kapa.

„Suština leži tome da ne mogu da radim u sredini koja nije ujedinjena, već je sasvim podeljena. U takvim okolnostima nije moguće napraviti dobru i pobedničku atmosferu, kao ni ozbiljniji rezultat. Prihvatio sam poziv da sednem na klupu Vojvodine sa najboljom namerom, kako bih pokušao da nađem put izlaska iz velike krize u koju je klub upao. Da napravimo evropsku Vojvodinu. Želeo sam napredak i dobro klubu i u tom smislu prvi moj zahtev po dolasku u Novi Sad bio je da se sva dugovanja radnoj zajednici i igračima izmire u potpunosti“.

Kao trener Vojvodine (© Star sport)

Problemi u igri predstavljali su refleksiju onih van terena.

„Kap koja je prelila čašu bio je dolazak grupe navijača na poslednji trening, traživši razgovor sa igračima. Stvari nisu tekle brzinom kojom bih želeo i to sam mogao da razumem i tolerišem, ali nisam mogao da dozvolim da pojedine grupe ljudi vređaju dostojanstvo igrača i sporta. Imali smo velike opstrukcije od jedne grupe navijača Vojvodine koji su bili instruisani da potkopavaju sve što smo naumili da učinimo, kako bi ostvarili svoje interese. A većina navijača koji su iskreni prema Vojvodini, shvatili su šta smo želeli da uradimo za prosperitet kluba“.

Razlaz je bio neminovan. Na naredni angažman nije dugo čekao. U Ljubljani su prepoznali njegov način rada, rešili da mu pruže šansu, a tadašnji gazda Milan Mandarić rešio da mu pruži šansu. Sredinom juna promovisan je u šefa stručnog štaba Olimpiije, ali je potrajao još krađe nego u Vojvodini. Svega pet utakmica. Najpre je eliminisan od Karabaga u kvalifikacijama za Ligu šampiona, potom savladao irski Kruseders u nadmetanju za Ligu Evrope, dok je u tek započetom prvenstvu Slovenije dve utakmice završio bez postignutog gola

„Prioritet je da zaštitim ovu grupu fudbalera od raznih savetnika, menadžera i satelita koji ne žele dobro klubu. Znam da pravi navijači Olimpije žele isto što i ja“, govorio je tokom kratkog boravka u nekadašnoj SFRJ republici.

Poslednji posao Ilije Stolice bio je u mladoj reprezentaciji Srbije. Pristupio mu je sa ogromnim entuzijazmom, motivisan da Orlićima raširi krila posle ne baš dobrog početka kvalifikacija za Prvenstvo Evrope pod komandom Nenada Milovanović. Čak imao zanimljive i poučne opservacije, na predstavljanju spiska govorio o „Putu šampiona“ po uzoru na kolegu Veljka Paunovića.  Samo, videlo se i tad da nije toliko do selektora, koliko do skromne ekipe koja je završila tek četvrta iza Rusije, Poljske, čak i Bugarske i ostala je bez plasmana na završnu smotru. Ilija je dobio novu šansu u narednom ciklusu, vodio prve četiri utakmice sa – po opštem mišljenju, najmanje kvalitetnim timom za uzrast do 21 godine u poslednjoj deceniji – da bi posle jedne pobede smenjen (potpuno nelogično, ako je već dobio poverenje) i na njegovo mesto je najpre doveden Aleksandar Rogić, potom i Goran Stevanović.

Klub bez trenera, pojačanja i vremena

Iza Stolice je 14 utakmica u ulozi selektora i ideja da se kroz pedagoški pristup podigne svest igrača da budu veliki. Na terenu i van njega. Da poštuju igru, protivnika, navijače, medije. Očvrsnu na svakom planu pre nego što izađu na veliku scenu. Nešto čega nema ili bar ne u dovoljnoj meri ni u srpksomm fudbalu, kamoli u Superligi. U teoriji dobro zamišljeno, u praksi baš i ne ostvarivo, jer je bilo problema, kratkog spoja sa pojedincima, čak i sada velikim zvezdama, kao što je Dušan Vlahović, koji u jednom trenutku nije ni bio na spisku mladih.

Kroz taj pristup, da se formira sistem koji će funkcionisati apersonalno i trajati godinama, bez obzira ko je selektor, vidi se želja Ilije Stolice da nešto menja. Sličan proces ga čeka u Partizanu, veliko spremanje na svim poljima, počev od izbora kadra, preko vizije tima, načina igre, ponašanja. Oni koji ga dobro poznaju uveravaju da je takmičar, posvećen, studiozan i da je u vreme dok je predstavljao desnu ruku Zorana Milinkovića u pohodu na šampionski naslov 2015. upravo on završavao veliki deo posla u pripremi utakmica.

„Uvek sam na strani struke, igrača i verujte mi da tu ima mnogo kvaliteta. Problem je na drugim nivoima i na to ne možemo da utičemo. Ali možemo da uradimo ono što je do nas. Da tim igračima usadimo osećaj da i ovde mogu da uz jasan plan i zahteve napreduju kao igrači i grade te svoje karijere. Jednom rečju, da stvorimo mikrokosmos u kome oni mogu da se osećaju kao sportisti“, jedna je od ideja vodilja novog trenera crno-belih.

Koliko primenjiva?

Pogotovo što je ovo njemu šansa karijere. Najveći izazov dosad. Da pokaže vrede li komplimenti Marka Nikolića i da zastajkivanja na prethodna tri posla nisu posledica struke već nesređenih odnosa u klubovima i(li) oko njih. Ujedno da se takmiči. Ne da pravi igrače za sezonu 2023/24, već rezultat u predstojećoj na čijem će koncu prvak Srbije direktno u grupnu fazu Lige šampiona.