U. JovičićUsamljeni kofer Mladena Žižovića
Vreme čitanja: 5min | uto. 04.11.25. | 10:58
U 41. minutu, 49 minuta prerano i ko zna koliko godina prerano, sudija je svirao kraj...
"A šta ti je ovo?", upitao je carinik na prelazu Šepak.
"Fudbalski magazin, čitam da ubijem vreme do Banjaluke", dobio je dupli odgovor, kako bismo preskočili nepotrebna pitanja kuda se krećem.
Prelistao je tek iz štamparske prese izašao primerak 56. broja magazina "The Blizzard" i čitajući sadržaj pogledao nekoliko puta u predat pasoš. Ime iz pasoša se poklapalo sa potpisom teksta na 81. strani.
"Jesi l' ti to novinar", digao je obrve, pa se lupio po čelu. "Banjaluka. Pa ideš da pišeš o Borcu". Posle je sve bilo mnogo lakše.
Izabrane vesti
U istom tom sadržaju pospani carinik pročitao je i preleteo, sasvim sigurno, naslov poglavlja Eho večnosti (Echo of Eternity) i u tom poglavlju priču Krisa Lepkovskog "Poslednja utakmica" (The Last Game). Bila je to priča o Džoku Stajnu, legendarnom selektoru reprezentacije Škotske koji je preminuo usred utakmice kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Brazilu. Priča koju bi trebalo predavati mladim novinarima kao lekciju na temu - kako započeti tekst. Lepkovski je svoju priču o Stajnu uzemljio već prvom rečenicom.
"Usamljeni kofer vukao se kroz čitav aerodrom pokretnom trakom za prtljag, svi su već odavno otišli".
Do kraja uvoda čak i nepažljivi čitalac mogao je da shvati da je u tom odrpanom koferu bila jedna knjiga, nekoliko pilula i recept kardiologa i flaša belog vina i da je baš taj kofer pripadao Džoku Stajnu, jedinom čoveku koji te noći nije sleteo na aerodrom u Edinburgu. Pažljivi čitalac, sa druge strane, mogao je u tom uvodu prepoznati da je taj odrpani kofer samo metafora onoga što ostane od sećanja kada nastupi šok zbog nečijeg neočekivanog odlaska.
"Banjaluka je stroga čaršija", pričao nam je tih dana kada se u Platonovoj čekao duel sa bečkim Rapidom, najdugovečniji član Borca Stojan Malbašić. "Onda kad od tebe ne očekuje ništa i kada joj doneseš pobedu, slavi te kao heroja. A kada porastu očekivanja i shvati da ima pravo da se nada, onda lako postaneš meta".
Govorio je o sebi, govorio je o timu, govorio je o treneru ekipe Mladenu Žižoviću, o svima onima koji su prethodne jeseni i tog ranog proleća Banjaluci doneli nenadanu fudbalsku radost svojim evropskim pobedama. Istovremeno postavivši sebe pod lupu očekivanja. Svako se sa tim novim okolnostima nosio na svoj način, a Mladen Žižović uvek je imao svoj.
Te prohladne banjalučke noći stajao je između Lešinara i gola koji je branio Filip Manojlović i posmatrao utakmicu sa malim odmakom, kažnjen zbog burne reakcije posle izbacivanja Olimpije u Ljubljani.
"Takav je Žiža", objasnili su njegovi saradnici. "On fudbal shvata lično. Odavno ga je primio k srcu. Tako priprema utakmice. Tako radi sa ekipom. Tako slavi i pobede."
Burno. Saznali smo tada, u razgovorima iz kojih su nastali neki drugi tekstovi, da je Mladen Žižović voleo da primeni mentalitet opsadnog stanja, koji je u fudbalu prvi u tolikoj meri implementirao Žoze Murinjo. Svi su protiv nas i svaka pobeda je lična svečanost. U to "svi" mogli su ući i protivnici, njihova svečana loža, njihov trener koji je dao neprimerenu izjavu, čak i članovi stručnog štaba kada se previše uljuljkaju.
Žižović je stajao iza gola i gledao kako njegovi izabranici gube, pa dolaze do izjednačenja i kako u Platonovoj nastaje još jedna fudbalska storija koja će se prepričavati.
Niko od nas nije imao pojma da će pola godine kasnije biti ispisana i ova. Priča o odlasku Mladena Žižovića.
Retke su takve smrti. Kao kad stari violinista u legendarnim skadarlijskim noćima sedne za sto, naruči pesmu i uz ćemane samo zauvek spusti čelo na karirani stolnjak. Retke su takve smrti u fudbalu. Da trenerima srce stane na klupi, uz aut-liniju, granicu stvarnog i sveta nestvarnog. Zbog toga se o takvim slučajevima pišu priče kakve je napisao Kris Lepkovski. A onda su u ponedeljak - proklet bio ko je izmislio da se fudbal igde i ikada igra ponedeljkom - iz Lučana stigle užasne vesti.
Prvo užasne vesti. Potom i užasni snimci za one koji ne provode ponedeljke uz utakmice koje se igraju tamo negde u Lučanima. Mladen Žižović, taj čovek koji je fudbal shvatao lično i koji ga je odavno primio k srcu, srušio se pored klupe u 22. minutu, a u 41. sudija je prerano - 49 minuta prerano i ko zna koliko godina prerano - svirao kraj. Mladen Žižović je preminuo.
Posle vesti i snimaka, čitav region ostao je u neverici. Mladen Žižović bio je mlad, rečeno tankim jezikom ljudske mere koji određuje kad je čemu vreme. Mladen Žižović bio je otac, sin, brat, kum, prijatelj, šef, saradnik, poznanik, bio je sve ono što život - i fudbal tek usput - donese jednom ljudskom biću. U oproštajima i reakcijama koje kruže društvenim mrežama saznali smo da je bio dobar prijatelj i čovek koji je, kada se na terenu okončaju sve borbe, odbijao da ih vodi van njega, okružen ljudima koje voli. Da je voleo život. Iako život, očigledno, nije želeo da mu uzvrati dugom ljubavlju.
Mladen Žižović bio je dobar trener, rečeno tankim jezikom ljudske mere koji oštro sudi ko je koliko dobar i na osnovu jednog poraza može doneti teške presude. Jer je Banjaluka samo jedan od naših gradova - naših, fudbalskih - u kojima je čovek danas heroj, a već sutra je pod lupom. Žižović je u svojoj evropskoj odiseji sa Borcem pokazao da jeste dobar trener. Jer je umeo da preseče. Jer je umeo da posluša kad je trebalo. Jer je umeo da zakuva kada su stvari bile suviše mirne po njegovom ukusu.
I upravo to nalazi se u usamljenom koferu, koji od ponedeljka uveče u Lučanima ne luta pustom pokretnom trakom za prtljag, nego mislima svih nas koji smo ostali šokirani. U tom otrcanom koferu, koji ostane iza svakoga, Mladen Žižović je ljudima sa kojima je živeo, sa kojima je radio i koje je voleo ostavio uspomene. A svima nama po jednu skriptu - bolju od Murinjovih o opsadnom stanju - kako da fudbal ne primamo suviše k srcu.
Ona priča koja je prekratila jednu noćnu vožnju do Banjaluke završava se najčuvenijim Stajnovim citatom: "Svi smo mi jučerašnji ljudi u ovom poslu. Veoma brzo nas zaborave".
Ni on, ni Mladen Žižović koga je smrt zatekla na istom mestu kao legendarnog škotskog selektora, neće biti zaboravljeni.
.jpg.webp.webp.webp.webp)