Upoznajte najmlađeg fudbalskog trenera u Evropi... Vlada iz Republike Srpske

Na mlađima svet ostaje i to je nepobedivo. Biologija čini svoje, a sve više i celokupna tehnološka evolucija. U raznim sferama života, mlađima je čistiji put da zauzmu pozicije za koje bi nekada morali da stažiraju i duže nego što treba. Ni fudbal nije izuzetak. Mnogo se razlikuju današnji i onaj od pre 20 godina, a kamoli da govorimo o vremenima Pelea, Krojfa, Maradone...

Struka je ta koja je najviše evoluirala u 21. veku i morala da se prilagođava. Kada je Julijan Nagelsman sa 28 godina preuzeo Hofenhajm u Bundesligi i razbio tabu o neiskusnim trenerima bez igračkog iskustva, bio je to početak trenda čije rezultate vidimo poslednjih godina. Karlos Kuesta je letos preuzeo Parmu sa 29 godina i radi dobar posao. Fabijan Hirceler je sa 31 godinom seo na klupu Brajtona i vidimo kako radi. Vil Stil je imao 30 godina kada je bez licence seo na klupu Remsa. Još ranije, Murinjo i Gvardiola su osvajali velike trofeje sa nepunih 40 godina, Andre Viljas Boaš je sa 33 godine osvojio evropski trofej sa Portom, Ruben Amorim sa 35 rekonstruisao Sporting...

Treneri u trećoj ili četvrtoj deceniji života u velikim ligama nisu više nikakvo iznenađenje, a odnedavno status najmlađeg fudbalskog trenera u istoriji UEFA pripada Vladimiru Iliću iz Republike Srpske. Dovoljan povod da zavirimo u neobičnu fudbalsku i životnu priču momka koji je sa 27 godina stekao zvanje najmlađeg trenera sa pro licencom u evropskom fudbalu.

Koliko smo bili nepoverljivi jer je i nama čudno da pričamo sa 27-godišnjim trenerom, toliko smo posle inervjua ostali impresionirani Vladovim zrelim razmišljanjima, modernim pristupom fudbalskoj teoriji i rezonima koji odskaču od ovog podneblja. Još veće iznenađenje je što uopšte nije početnik i što već iza sebe ima nekoliko godina rada kao prvi trener i asistent u ozbiljnom takmičenju. I što je čak i tako mlad već stigao da na sopstvenoj koži oseti koliko trenerski posao sa sobom nosi stresa, nepravde i rizika.

Da li si uopšte znao da si najmlađi trener u Evropi sa PRO licencom?
„Jesam. Moj prijatelj Stefan i ja smo malo istraživali, pa sam se raspitao preko ljudi u Savezu i saznali smo da je do sada u BiH najmlađi bio Bašić, koji je nekada vodio Željezničar. Potom smo nastavili da se raspitujemo kroz ostale saveze i kod ljudi u UEFA i došli smo do informacije da sam definitivno najmlađi u Evropi, jer je prethodni rekorder bio Velšanin Stiv Kuper, koji sada vodi Brondbi“, počinje Vlado Ilić  intervju za Mozzart Sport.

Da li ti je ovaj neobičan rekord drag ili te obavezuje i stvara ti pritisak?
„Dobro je da te vežu za nešto što je, uslovno rečeno, jedinstveno i na neki način veliko. U tom momentu mi se sviđalo, ali posle sedam-osam dana mi je postalo i pomalo naporno. Svi te vezuju samo za to, kao da ništa drugo nisi napravio u životu.“

Sada nisi samo Vlado Ilić, već najmlađi trener sa UEFA PRO licencom?
„Ali, u redu, to je neka 'titula' koja je sama po sebi takva.“

Kada si uopšte počeo sa trenerskim školovanjem?
„Sa 20 godina, u momentu dok sam još igrao u Krupi. Poslednjih pola godine sam uporedo igrao i školovao se za trenera, jer sam znao da uskoro završavam igračku karijeru. Već sedam-osam meseci nisam igrao zbog povrede i znao sam da će mi trenerski posao biti životni poziv.“

Šta je bio okidač da se tako rano opredeliš za taj pravac?
„Dolazak Zorana Džimija Marića u Krupu. Bio je selektor mlađih kategorija u Srbiji, vodio Borac, Vojvodinu tri puta... Završio je špansku licencu, tamo se školovao, i preko njega sam shvatio da je fudbal mnogo kompleksniji od onoga što se nama ovde predstavlja i kako sam ga ja zamišljao. Počeo sam da mu pomažem u Krupi i mogu reći da mi je on trenerski otac. S obzirom na to da je španski đak i da je tamo radio kao trener i direktor, na neki način sam od njega dobio špansku ideju fudbalskog obrazovanja. Preneo mi je veliku energiju i znanje.“

Opet, čudno je da neko sa 20 godina već razmišlja o tome da bude trener... Neki igrači se tek tada probijaju u prvi tim.
„Iskreno, svi mi koji volimo fudbal u tom periodu života igramo Football Manager, bavimo se tim stvarima u virtuelnom svetu i ponekad maštamo da to radimo i u stvarnom životu. Uvek sam fudbal posmatrao na malo drugačiji način. I dok sam igrao, osećao sam se kao lider na terenu.“

"KAO IGRAČ SAM BIO DEFANZIVNO ORIJENTISAN I POPRILIČNO LIMITIRAN"

Kakva je bila ta kratka igračka karijera?
„Počeo sam u svojoj Krupi, gde su mi porodični koreni. Posle sam prešao u Borac, igrao nekoliko godina u mlađim kategorijama i vratio se u Krupu, gde sam dve godine igrao profesionalno u Premijer ligi BiH. Bili smo četvrti u ligi, igrali finale Kupa BiH i generalno vučem lepe uspomene i dobra poznanstva iz tog dela karijere. Jako je bitno da trener prođe kao igrač kroz taj deo svlačionice, shvati tamošnje odnose, pa i da vidi kako se igrači ponašaju kada neke stvari nisu kako treba i kako se upravlja tim situacijama. To je dragoceno iskustvo koje sam dobio kroz te dve-tri godine profesionalnog fudbala. U ovom momentu mi te stvari više znače nego sve što sam učio na terenu tokom igračke karijere.“

Kakav si bio igrač? Nešto smo se raspitali i kažu da bi te Arteta danas cenio...
„Defanzivno orijentisan, sa neupitnom željom da pružim sto odsto i poprilično limitiran kada su u pitanju fizičke predispozicije.“

Pitamo za Artetu jer kažu da si mogao daleko da baciš aut?
„Da, to bih mogao uzeti kao neku jaču stranu, ha-ha-ha...“

Šalu na stranu, danas je to ozbiljan segment igre, a nekada se verovatno banalno gledalo na to?
„I te kako ozbiljan. Bio sam pre neki dan na utakmici Udineze – Komo i shvatio da se kompletna Fabregasova ekipa postavi u 25 metara braneći aut Udinezea. Brane ga formacijski u 5-4-1 ili 4-4-2, u zavisnosti od momenta. U 16 metara imaju formacijsku odbranu kada je u pitanju aut. Sada taj segment igre ima mnogo više benefita nego kad sam ja igrao. Aut u današnjem fudbalu može da bude ozbiljan momenat igre i da stvori značajnu prednost. Naravno, ako imaš potencijal da to napraviš kako treba kroz same akcije ili kao skraćeni korner.“

Da se vratimo na početak i pomaganje Džimiju Mariću...
„Godinu i po dana sam mu bio asistent, a onda i pomoćnik njegovom nasledniku Velimiru Stojniću. On je tada imao neke porodične probleme i posle pet kola sezone nam je rekao da ne može da nastavi sa poslom u Krupi. U tom momentu smo bili poslednji u ligi. Ja sam pomoćnik, imam A licencu, a trener golmana Mrkobrada ima PRO licencu. Mi smo planirani kao neko prelazno rešenje do zimske pauze, nakon čega bi došao neki iskusniji trener da preuzme ekipu. Međutim, problem su bili rezultati Krupe. Poslednje mesto na tabeli je rizik za svakog trenera. I tako smo mi iz stručnog štaba preuzeli sve na sebe i u prvih nekoliko utakmica napravili značajan rezultat. Nismo gubili utakmice od direktnih rivala, a kao poslednjeplasirani smo savladali Željezničar sa Amarom Osimom, koji je tada bio drugi na tabeli. Tako smo otišli na polusezonu sa minus pet u odnosu na sigurnu zonu i sa dosta boljim šansama da se spasimo u drugom delu.“

OTAC KAO GAZDA

Da te ovde prekinemo i pitamo za neke privatne stvari... Koliko smo čuli ovde u Banjaluci, dolaziš iz imućne porodice koja je tih godina finansirala Krupu, brat ti je političar... Praktično su ti stric i otac dali posao?
„Nije nikakva tajna da sam imao logističku i finansijsku podršku porodice.“

Kako je to išlo i kako si se izborio sa teretom ’tatinog sina’? Koliko je proces tvoje trenerske karijere bio brži zahvaljujući toj podršci?
„Specifično je to... Još od dana kada smo igrali. Brat je bio talentovaniji od mene i sa većim šansama da napravi ozbiljnu karijeru, a otac je tada govorio trenerima da ga ne stavljaju na gol?! Svakom treneru koji bi došao rekao bi da ne stavlja Mladena da brani, baš zbog tog psihološkog tereta. Mi smo svi svesni kako se ovde dolazi do reprezentacije u omladinskim kategorijama. Ja tu reprezentaciju nikad nisam zaslužio, možda nije ni brat, ali nije bilo nikakve protekcije iako je možda moglo da je bude. Meni je danas drago zbog toga jer sam čist i mogu o tome da pričam. Imao sam čistu klupsku karijeru.“

Kako ste odlučili da baš ti u tim godinama budeš prvi trener?
„Nisam ja tu 'krivac'. Stric je tada odlučio da neće dovoditi nikoga od trenera koji su tražili po 8.000, 9.000 ili 10.000 maraka mesečno, jer mi nemamo taj novac. Ovi 'normalniji', koji su bili jeftiniji, nisu smeli. Niko ne želi da se kocka i da 'pogine' sa timom kojem svi predviđaju sigurno ispadanje. Krupa je dve godine ranije već ispala iz Premijer lige, pa se vratila... Bukvalno niko tada nije želeo da preuzme klub koji je bio daleko od opstanka. Otac tada uopšte nije imao ideju da ja budem trenersko rešenje i otvoreno mi je rekao: 'Ne želim taj stres i pritisak. Imam dosta posla i ovako, ne želim još i tebe na glavi'. Direktor Krupe tada je bio Miodrag Morača i on je ocu i stricu objasnio da je ekipa sa nama, kao privremenim stručnim štabom, napravila ozbiljan iskorak u tih četiri-pet mečeva koje smo vodili do zime. Osvojili smo više bodova nego za ceo prvi deo polusezone, ali smo u smislu načina igre napravili još pozitivniji pomak. On je seo sa njima i izgurao tu ideju da ostanem kao trajno rešenje u drugom delu sezone.“

Kako je to leglo ocu?     
„Teško... On je tip koji ne voli tu vrstu pritiska. Ali nije mogao ni da kaže 'niste vi za to' kada smo osvojili toliko bodova za tako kratak period. I dobio sam njegovu podršku. Naravno da je moj proces trenerskog napretka bio mnogo brži zbog te podrške, ali je isto tako bio i opterećenje svoje vrste. Kad sam postao trener kao prelazno rešenje, za tih mesec i po dana sam izgubio devet kilograma od stresa. Imaš svoj sportski pritisak, a onda i pritisak porodice. Direktno od tebe zavisi raspoloženje porodice u narednih par dana, jer nas je fudbal sve okupljao i samo se o njemu pričalo. Nemaš beg od fudbala u porodični život kao ostali. Na primer, mi izgubimo utakmicu, dođe stric i kaže: 'Ma, gotovi smo, nema šta...'. Onda sretnem brata koji se bavi politikom i on me savetuje da uzmem da radim nešto konkretno i da se manem fudbala. Generalno, mi smo porodica kao i sve druge na ovim prostorima. Kad izgubiš utakmicu, ništa ne valja. Kad pobediš, najbolji si na svetu.“

Kako izgleda tvoj prvi ulazak u svlačionicu kao glavnog trenera u tim godinama?
„Generalno, mnogo mi je značilo što sam do tada već učestvovao u radu stručnog štaba i vodio sam mnogo tih analiza oko pripreme za protivnike. Sama činjenica da sam unutar klupskog sistema već tri godine i da poznajem igrače mi je bila od pomoći. Naravno, došao sam iz neke druge vrste posla, gde ne vodiš samostalno 20 ljudi koje treba da ubediš u neku ideju, ali javni nastup mi nikad nije bio problematičan. Naravno da je bilo teže, ali mislim da mi je to neka dobra strana.“

U šta si ih prvo ubeđivao kad si održao prvi samostalni trening u toj, naizgled, bezizlaznoj situaciji?
„Smatrao sam da imamo kvalitet za nešto više od dotadašnjih rezultata i da moramo da počnemo prvo od sebe. Da treniramo na način na koji treba da treniramo i da moramo sebe više da dajemo. Počevši od mene - da dolazim ranije, ostajem kasnije od svih igrača, a da oni profesionalnije gledaju na svoj odnos prema klubu i svojim obavezama. U tom slučaju, i te kako možemo da ostanemo u ligi i ništa nije izgubljeno.“

Šta znači profesionalniji odnos? Život van fudbala?
„Kad si pomoćni trener, blizak si sa igračima i znaš mnogo više o njima: šta su radili, kad su izlazili, do kad su ostali... I ja nemam problem sa tim da se izađe, ali postoje momenti kada treba da presečeš, da se uozbiljiš i kažeš: ’Ej, narednih pola godine sam fokusiran samo na to’. Pa, meni su u tom momentu 22-23 godine, naravno da se i meni izlazi u grad, u provod... Ali, od momenta kada sam imenovan za glavnog trenera, nisam nijednom izašao u noćni provod. Nije mi priličilo, s obzirom na funkciju i situaciju.“

NEPRAVDA BROJ 1: REFLEKTORI I TREBINJE

I, šta si ti to odmah promenio kada si postao glavni trener?
„Pre svega, igrački kadar. Doneo sam na polusezoni spisak sa desetak igrača za koje sam verovao da nam ne mogu biti od pomoći. Mahom se radilo o starijim igračima. Znate dobro kako se ovde pravi ekipa koja se bori za opstanak... Ne dovedeš nikoga na leto jer su skupi, a onda u septembru potpišeš trojicu starijih koji nisu našli klub i to ti je to. Ja nisam imao ništa lično protiv tih desetak igrača, mogao sam da ih treniram, ali sam smatrao da nam neće biti od pomoći i da moramo ubaciti svežu energiju u svlačionicu. Doveli smo neke mlađe i zdravije momke, napravili dobru ekipu i nastavili zajedno.“

Dobro, najlakše je menjati igrače, ali šta si konkretno promenio na treninzima?
„Prva stvar u bh. fudbalu na koju možeš da utičeš, a time posledično i na rezultat, jeste reakcija po izgubljenoj lopti. Ta reakcija kod naših igrača bila je na jako niskom nivou, a ja sam smatrao da to može da okrene sezonu. Ako treniraš na višem nivou, ako pokazuješ veću želju, onda na utakmici jako brzo opet ulaziš u dominaciju kroz posed ili direktan napad. To smo prvo promenili, a igrači su to odmah usvojili jer sam imao dobar odnos sa njima. Pogotovo sa nekim starijim igračima poput Miloša Karišika, iza kojeg je bilo ozbiljno iskustvo u Češkoj i Slovačkoj. On je držao svlačionicu, verovao u to što radim i poistovetio svoj raniji rad sa ovim što smo mi počeli u Krupi. Bio je siguran da će nam taj moderan način rada doneti rezultat i preneo je to na ostale.“

Šta si još promenio u metodologiji rada?
„Okružio sam se u stručnom štabu ljudima koji su u svojim sferama bolji od mene. Izdvojio bih profesora Željka Sekulića sa Fakulteta za sport, koji je naučnik. Kod njega sam video koliko je bitno implementirati nauku u trenažni proces i koliko ti ona može pomoći tako što ćeš monitoring ili snagu igrača pratiti na mnogo višem nivou. Ili tako što ćeš koristiti foto-ćelije unutar samog treninga. On nas je doveo u situaciju da smo fizički bolji, potentniji, spremniji... Doveo sam i pomoćnog trenera koji je imao vrhunske odnose sa igračima i koji je mogao da 'hendluje' svaku situaciju. Marko Mazalica, koji je u tom momentu imao marginalnu ulogu, dobio je tada najveću odgovornost u karijeri – da vodi kompletan trenažni proces kada je u pitanju opterećenje i sve ostalo. Moja energija i moje viđenje fudbala su nas promenili. Uz Zrinjski i Velež, bili smo jedina ekipa u ligi koja se usuđivala da igra visoki presing. To je bila najveća taktička promena u odnosu na raniji period. Nismo imali rezultatski kapital i luksuz da kalkulišemo, već smo morali da pobeđujemo. Ako hoćeš da pobeđuješ, moraš da napadaš visoko. Ne možeš da čekaš svoju šansu iz tranzicije, jer ti onda ostaje premalo mogućnosti da pobediš.“

I, uspeli ste?
„Drugu polusezonu smo imali fenomenalnu igru, pobedili smo sve direktne rivale kod kuće i u poslednjem kolu ostali u ligi. Iako nam je to potom oduzeto.“

Kako?!
„Iz pravnih razloga... To mi je jako teško palo, jer nam je oteto nešto što smo zaslužili. Zvanični razlog su bili reflektori, koje tada nismo imali. Naše mesto je zauzeo Leotar iz Trebinja, koji to nije ostvario kroz rezultat. Možete da pretpostavite šta je stajalo iza svega... Daš sebe, pogineš za to što radiš i onda dođe neko i kaže da ’to nije to’. U tom momentu se zapitaš da li uopšte ima smisla raditi i baviti se ovim.“

Nezvanično, niste bili miljenik fudbalskog saveza?
„Politički razlog je bio da se na silu ubace Trebinjci i da se pokuša fudbalsko oživljavanje tog dela Republike Srpske.“

I kako ste to pregurali?
„Nastavili smo u Prvoj ligi Republike Srpske, a klub su napustili svi igrači. Ostao nam je samo jedan fudbaler pod ugovorom. Ubeđivao sam ga da ostane sa nama, da ćemo opet napraviti ekipu, iako ni ja u tom momentu nisam imao pojma kako ćemo to izvesti jer se budžet smanjivao. Ako se u Premijer ligi BiH trošilo 60.000–70.000 maraka mesečno, u Prvoj ligi RS smo pali na 10.000 mesečno. Tada sam shvatio da opet sve pada na mene. Šta ću napraviti sa tim budžetom? PozvaO sam prijatelje iz generacije u kojoj sam igrao, jer oni su još u dobrim godinama, imaju po 24-25 godina... Da razjasnim, to su igrači koji su već igrali Prvu ligu RS, nisu to neki momci iz četvrtog ranga... I tako napravimo ekipu uz još sedam-osam juniora iz tima koji je te godine jedva ostao u ligi.“

Sve iz početka?
„Dolazim na prvi trening, pokušavam da napravim neku vežbu koja je funkcionisala odlično na nivou Premijer lige i shvatam da to ovde uopšte ne prolazi. Znači, morao sam prvo da promenim sebe ako sam hteo da to ide srazmerno očekivanjima. Tih prvih mesec dana su bili prilično šokantni. Igrali smo 0:0 prijateljsku protiv Crnog vrha i 'dušebrižnici' su nam tada govorili da ćemo biti 18. na kraju sezone. I stvarno je na pripremama delovalo da ćemo biti 15, 16. ili 17... Ali znao sam da smo opterećeni treninzima i da ti igrači još nisu na tom nivou. Stručni štab sam otprilike zadržao, iako sam iz finansijskih razloga morao da napravim određene korekcije. Sezona je počela sa očekivanjima da budemo među prvih osam i da se stabilizujemo, a mi smo pobedili devet puta u prvih devet kola! Na kraju polusezone smo neočekivano bili prvi.“

NEPRAVDA BROJ 2: REFLEKTORI I DOBOJ

Koji ste bili na kraju sezone?
„Prvi. Sloga iz Doboja je završila kao druga i ušla u ligu umesto nas. Stigao nam je zvanični dopis da je Doboj u tom momentu izgradio stadion, a da mi nemamo reflektore. Naravno, u pitanju je bila politika, jer je Doboj glavno mesto odlučivanja svih političkih bitaka u RS.“

Opet je zvanično obrazloženje bilo – reflektori?
„Što je najgore, napravili smo ih pre Doboja.“

Pa, kako onda oni mogu u ligu bez reflektora, a vi ne možete?
„Postoji pravilo po kojem klub koji se prvi put kvalifikuje za određenu ligu ima rok od godinu dana da počne sa izgradnjom reflektora.“

Znači, dve sezone zaredom vam birokratijom otimaju ono što ste izborili na terenu?!
„Da, i bilo je to mnogo teško 'svariti'. Ali nismo odustajali... Još“.

Šta je bilo u trećoj sezoni?
„Opet smo bili prvi, izborili plasman u Premijer ligu BiH na terenu i opet nam nisu dali...“

NEPRAVDA BROJ 3: ZAMENSKI STADION I STANIŠIĆI

Sad već ostajemo bez pitanja... Pričaj.
„Još uoči početka sezone, Zvijezda 09 je, pojačana Lukom Jovićem u upravi, najavila kandidaturu za plasman u Premijer ligu i ušla u projekt sa ozbiljnim sredstvima. Boris Stanišić je tada poručio da svi ostali mogu da se bore za drugo mesto i da će Zvijezda 09 biti prva. Ja tada kažem: Super! Na polusezoni smo imali 17 bodova više u odnosu na drugoplasiranog... Nadogradili smo ekipu koja je sezonu ranije na terenu izborila prvo mesto i bili smo još jači. Progutali smo to prvo otimanje, ušli u izgradnju reflektora i spremali se za Premijer ligu. U tom momentu smo imali četiri, pet ozbiljnih premijerligaških igrača. Mislili smo da konačno idemo u Premijer ligu...“

I onda?
„Mi smo već u procesu izgradnje reflektora, ali stiže novi dopis iz Saveza koji glasi: FK Krupa mora da ima zamenski stadion na nivou svoje opštine koji ispunjava standarde igranja Premijer lige. To znači da taj drugi stadion ima reflektore. Zvijezda 09 je aplicirala i dobila pomenute uslove od Radnika, mi smo aplicirali i nismo dobili saglasnost od Borca. Tada smo svi odustali i Krupa je otišla u četvrtu ligu. Gradiš nešto 10, 12 godina, ulažeš svoj novac, energiju, ljude, da bi neko došao i rekao: ’Ti ne možeš’. Shvatio sam da više nema poente i da teren ništa ne odlučuje.“

Da li si razmišljao tada da odustaneš od trenerskog posla?
„Nipošto! Još tokom prve sezone sam, zahvaljujući Džimiju Mariću, Miodragu Morači i njihovim kontaktima, dobio priliku da idem desetak dana na stažiranje i usavršavanje kod Milana Rastavca u grčki Asteras Tripolis. Gledao sam treninge, učio... U finišu druge sezone u Prvoj ligi RS, kada smo već bili prvaci, Rastavac je došao na meč protiv Radnika u Bijeljini i pitao me da mu budem asistent. Već sam se lomio, a odluka Saveza mi je pokazala put. Shvatio sam da je to najbolje za moju karijeru. Iskreno, to mi je bio jedini izlaz jer tada nisam imao ni licencu da radim u višem rangu od Prve lige RS. Mogao sam samo da odem kao pomoćnik i desila se ta Grčka.“

GRČKE LEKCIJE KOD MILANA RASTAVCA

Kako je izgledao početak u Grčkoj?
„Za mene je to vanserijska liga. Precrtao sam ovdašnji fudbal i krenuo svojim putem. Bilo mi je čudno prvih mesec dana jer sam dve i po godine bio prvi trener koji odlučuje. Sada to nisam radio, iako sam bio prvi pomoćnik i najbliži saradnik Rastavcu. Ali, drugi je mentalitet, način rada, treniraš bolje igrače u boljim uslovima... Vrlo brzo sam se adaptirao. Sama činjenica da smo ostali godinu i po na jednom mestu u grčkom fudbalu, koji je nestabilan za trenere, dovoljno govori.“

Kako ti izgleda grčki fudbal generalno?
„Tamošnji klubovi se dele na velike, gde su Oli, AEK, PAO, PAOK, sada i Aris; srednje, gde su Asteras, Atromitos i OFI; i manje, od kojih iskoči poneko poput Volosa ili Levadijakosa. Ja sam došao u klub srednjeg ranga, što se pokazalo na kraju sezone koju smo završili na sedmom mestu. To i jeste neko činjenično stanje tog kluba. Bilo je malo čudno jer sam se s Krupom borio za prvo mesto, a onda dođeš u klub koji nema najviše ambicije. Ali, uslovi su odlični, klub je privatan, plate redovne... Sve je na nivou osim tih sportskih ambicija. Njihov cilj je da budu šesti, sedmi, osmi, da probaju da iznenade u Kupu Grčke i to je otprilike to. I to je sasvim u redu, ali je bitno da se u tom ambijentu ne zadržavaš previše ako želiš napred.“

Kako si se navikao na rad u takvom ambijentu kod Rastavca, koji važi za rigidnog i defanzivnog trenera?
„Prijalo mi je. Do tada sam fudbal posmatrao iz jednog ugla, a onda sam došao kod trenera koji ga posmatra na malo drugačiji način. Mnogo sam naučio od njega što se tiče defanzive i kako se vodi računa o svakom detalju i svakom metru terena. Bavio se on i ofanzivom, ali ta njegova defanzivna metodologija mi je najviše prijala jer se njom nisam toliko bavio do tada. Bio sam dominantan s Krupom, bavio se ofanzivnim stvarima, ulaskom u igru, organizacijom, završnicom napada, prevencijom od protivničkog napada... Onda dođeš u situaciju da tvoj tim dosta vremena provodi u srednjoj ili niskoj zoni. Moraš da igraš na tranziciju, totalno suprotno od onog što sam ja radio, i smatram da me je to unapredilo kao trenera. Kompletniji sam nego što sam bio pre toga.“

Karlo Anćeloti kaže da ne želi da ima svoj stil i identitet igre jer bi ga to činilo trenerom užih shvatanja. Da li si pristalica različitih stilova?
„Svaki trener radi i očekuje od ekipe ono što je njemu blisko i gde se on oseća komforno i dobro. To je poenta svega. Neko je Gvardiola i voli da kontroliše utakmicu jer se on oseća tako i u tome je komforan. Neko poput Simeonea voli da provodi dosta vremena u srednjoj zoni, da se brani i prija mu žrtvovanje. Ja generalno više pripadam španskoj školi koja gaji posed i kontrolu utakmice, ali sam svestan da fudbal u tom smislu napreduje i da je nemoguće bazirati se samo na jednu stvar.“

Iz Asterasa ste otišli zajedno u OFI.
„Nisam znao šta nas očekuje tamo, a ispostavilo se kao vrhunska odluka.”

Za život sigurno...
„Ha-ha-ha... Za život je fenomenalno. Nigde nisam bolje jeo, lepše živeo i uživao. Život na Kritu je fantazija i drago mi je da su i neki meni bliski ljudi imali priliku da to osete kada su me posećivali.“

A fudbal?
„Napravili smo ozbiljan rezultat. Plasirali smo se u plej-of i posle 38 godina u finale Kupa Grčke. Izgubili smo u finalu od Olimpijakosa, ali oni su zaista bili dominantni prošle sezone i pobedili su nas 2:0. OFI je bio vredno iskustvo jer ljudi na ostrvu drugačije doživljavaju fudbal. Mnogo je sve opuštenije, akcenat je na ambijentu, što je malo drugačije u odnosu na Asteras. Sa ljudima sa ostrva moraš da budeš malo fleksibilniji. Bili smo tamo od novembra do novembra jer smo loše otvorili ovu sezonu. Uticali su na to i prelazni rok i selidba sa stadiona koji je poput Grbavice na olimpijski stadion sa atletskom stazom. Sve su to detalji, ali generalno i mi u stručnom štabu treba da preuzmemo odgovornost jer smo imali selekciju igrača koja nije bila na dobrom nivou. Promenilo se i rukovodstvo, direktor Minas je otišao u AEK... Milan se posle toga vratio u Asteras, a ja nisam otišao sa njim jer sam imao obaveze oko polaganja PRO licence. Smatrao sam neprofesionalnim da preskačem utakmice zbog licence, ali isto tako sam smatrao da povratak nije dobar jer taj klub nije navikao da se bori za opstanak i ne zna da se ponaša u takvom ambijentu.“

"ŠKOLOVANJE TRENERA JE OVDE NAJVEĆI PROBLEM: U GRČKOJ TE SPREMAJU I ZA NOVINARE POSLE 0:3"

Gde sebe vidiš sada sa PRO licencom? Kao glavnog trenera ili asistenta nekom većem imenu?
„Na momente poželim da se vratim i vodim tim. To je prirodno i znam da ću se vratiti tome. Kada sledeći put postanem glavni trener, nema više vraćanja na mesto pomoćnika. Ali, u ovom momentu je za mene najbolje da budem pomoćnik još godinu, dve ili tri, i da onda napravim svoj štab sa ljudima sa kojima sam sarađivao, pa da krenem u taj projekat glavnog trenera. Verovatno ću to raditi u nekim ligama u okruženju, a do tada ima još lekcija i iskustava koja treba da naučim i sakupim. Bitno je da čovek napravi dobre konekcije, da se usavršava i da dođe na nivo na kom je potpuno spreman.“

Da li si imao poziva do sada?
„Bilo je razgovora za glavnog trenera unutar BiH i to je bilo realno. Ali, nakon svega što sam doživeo, stvarno ne vidim sebe ovde. Nikad ne reci nikad, jer ne možeš da znaš šta donosi sutra, ali u ovom momentu je inostranstvo prioritet.“

Koliko privatno ulažeš u sebe, usavršavanje i učenje?
„Jako puno. Obilazim sve i svašta, ulažem u sebe. Baš mi je Marko Bakić nedavno pisao u šali da me više košta gorivo nego licence. Naučio sam tri strana jezika u ovom procesu, pa sada pored engleskog govorim španski i nemački. Kada sam došao u Grčku, imao sam osam Španaca i sedam Argentinaca u ekipi. Krenuo sam odmah sa privatnim časovima španskog i to traje dan-danas. Upravo sam dobio materijale sa njihove PRO licence koje preslušavam, pokušavam da razumem i prevodim nekim kolegama s kojima to analiziram. Ulaganje u sebe je svakodnevno kroz kontakte, putovanja... Bio sam u Legiji iz Varšave, u Ferencvarošu, u AEK-u kod Marka Nikolića... Obilazim klubove u zavisnosti od uslova koje imam, s obzirom na to da sada nemam posao. Upoznao sam trenere poput Jakirovića, Bjelice i Nikolića, koji su protagonisti trenerskih ideja i rezultata na našim prostorima. Nije mi teško da putujem sedam sati da bih otišao na ručak s nekim i upoznao se“.

Spomenuo si da si bio kod Marka Nikolića. Srbija ima veliki problem sa strukom i on je jedini trener iz Srbije koji radi u nekom ozbiljnom klubu i ozbiljnoj ligi. Kakav je utisak ostavio na tebe?
„To što sad kažeš je bila prva tema o kojoj smo pričali u njegovoj kancelariji. Položaj srpskih trenera, odnosno balkanskih trenera. I Hrvati su u ozbiljnom padu. Osim Jakirovića i Kovača... I saglasani smo da je glavni problem školovanje trenera. Način na koji se radi na ovim prostorima i u ozbiljnim zemljama. Kad imaš pristup tim podacima, vidi se velika razlika. Zanemarimo lokalne licence gde stičeš radnu etiku. Kada se spremaš za pro licencu, spremaš se za izazove koji te očekuju na pro nivou: da menadžeriš odnose unutar ekipe, imaš odnos sa medijima, sa direktorima klubova, prelaznim rokovima... Sve to su stvari kojima se bave glavni treneri. Nije to samo trening i vođenje treninga“.

Ilić u dahu navodi praktičan primer...
„Gledao sam AEK. Markov prvi pomoćnik Radoje, koji je sa njim 15 godina, puno više učestvuje u trenažnom procesu od samog Marka. To su realne stvari u ozbiljnom fudbalu. On mi je rekao ključnu stvar: Simulacija trenerskog posla na licenci je ključ svega. Naprimer, imaš simulaciju pres konferencije pred 15 novinara posle 3:0 ili 0:3 i oni te ’peglaju’ 45 minuta. Kroz to te spremaju za realnu pres konferenciju. Neće te dobar trening pripremiti za pres konferenciju ili za situaciju sa četiri, pet sportskih direktora unutar Bosne i Hercegovine. Ali, to treba savez da donese ključnu odluku i da kaže: ’Ti kao direktor Borca, Sloge ili Širokog Brijega imaš obavezu da dođeš jednom godišnje ili triput godišnje u Sarajevo i da budeš u simulaciji razgovara sa trenerom kako ti vidiš prelazni rok’. Tako učiš kako da se ponašaš kada ti prodaju ili dovedu najbolje igrače i ono što te čeka u realnom svetu. Mi kao polaznici UEFA Pro licence - u Srbiji je isto tako - nemamo priviligiju za tako nešto. I onda pogledam špansku pro licencu na kojoj predaju Gvardiola, Emeri, Mičel ili direktor Saveza čije predavanje traje po sat i 15 minuta. I tu naučiš neke stvari. Oni te zaista spremaju za realne situacije. Ne možeš da završiš prvu licencu u bilo kojoj državi, a da ne položiš engleski sa nivoom A2 ili A1. Ne možeš danas da vodiš tim u Prvoj ligi Republike Srpske ako ne govoriš engleski. Evo, ja sam vodio ekipu koja je imala dva stranca. Ili da završiš prvu licencu, a da ne znaš da se služiš laptopom“.  

E, tu smo...
„Da, da znam. Ta banalizacija starijih prema mlađim generacijama i teorija o ’laptop trenerima’. Naravno da moraš da imaš granicu i u jednom i drugom. Nisam neko ko obožava laptop i non-stop je na njemu. Ali, generalno, moraš da znaš da radiš te stvari. Ne možeš da dođeš i da ne znaš da radiš u programu. Sad kad sam bio kod Marka u AEK-u... Svaki trener tamo ume da radi u svim programima. Da li su to programi za sečenje video materijala, data programi koje prate podatke... Da li će glavni trener raditi u tome? Neće, jer ima pet analitičara koji to rade. Ali, on mora da zna šta hoće od tih analitičara i koliko vremena njima treba za tako nešto. To je poenta“.

"NE MOŽE TRENER DA SE BAVI RAZOJEM OMLADINSKOG FUDBALA, A DAŠ MU PLATU 700 MARAKA"

Spomenuo su malopre sportske direktore. Da li je njima potrebna nekakva licenca ili škola ovde?
„Sportski direktor može da postane svako. Autoritet uvek dolazi sa znanjem, ali problem je što taj direktor često nije prošao stvari koje si ti prošao i ne razume tvoje potrebe. Znaš li koliko klubova u Premijer ligi BiH plaća licencu za Wyscout, koji je ključna platforma za praćenje svega u fudbalu? Ni 30 odsto... Mi ne biramo prioritete po ispravnim rezonima. Umesto da učiš, sarađuješ i napreduješ, tebi je prioritet da na tri meseca dovedeš igrača od 34 godine i daš mu 15.000 evra mesečno. A, licenca za Wyscout te košta 5.000 evra...“

Da li će rezultat reprezentacije BiH da sve to zamaskira ili će uticati na neke pozitivne promene?
„Moramo biti realni i reći da gro ove reprezentacije čine deca iseljenika iz BiH koja su fudbalski školovana u drugačijim sistemima. Ali, moramo biti realni i reći i da je ovaj Savez imao razumevanja za selektora i njegove ljude. Sergej Barbarez je dugi niz godina bio legitimna želja nacije. I svaka čast na rezultatu i svemu napravljenom, ali generalno imamo mnogo ozbiljnih problema kada su u pitanju sistem i stvaranje igrača u BiH. Znam da će ljudi sada pomisliti: ’Evo, ovaj je najpametniji, on zna sve’... Ali, trenerska struka mora biti prioritet i mora se krenuti od nje. Dece ima, ali fali trenera. Savez mora da bude garant trenerima koji rade sa decom za prosek od jedne ili jedne i po prosečne plate, kako bi ti treneri mogli da se fokusiraju na svoj razvoj, rad i bavljenje strukom. Nemoguće je da se neki trener bavi razvojem omladinskog fudbala sa platom od 700 maraka, jer mu je to onda tek drugi ili treći posao. Kako onda očekuješ od njega da bude produktivan i maksimalno posvećen? Trener mora imati garantovanu platu, zdravstveno i socijalno osiguranje, pomoć u usavršavanju... Nakon ovog plasmana reprezentacije na SP i novca koji dolazi, Savez može da postavi sistem na neke zdrave noge.“

Kojeg je trenera izbacio bh. fudbal?
„Jedini trener kojeg je izbacila Premijer liga od početka procesa je Feđa Dudić. Treba pomenuti i Sergeja Jakirovića, koji nije bh. trener, ali mu je Zrinjski bio najveća odskočna daska.“

"MARKO NIKOLIĆ ĆE DA ZAVRŠI U LIGAMA PETICE, TO JE NEMINOVNO"

Čiji fudbal najviše voliš da gledaš?
„Moji lični afiniteti su da napravim miks Gvardioline dominacije sa jasnim pozicijama, idejama i rasporedom unutar igre, sa nemačkom školom direktnog fudbala u momentu osvajanja lopte i što ranijeg dolaska iza leđa protivničke odbrane. Ne mogu da se poistovetim sa sterilnim posedom lopte i dominacijom iz koje imaš šest ili sedam opasnih napada, već više volim da kontrolišem tok utakmice kroz posed i jasna kretanja unutar samih pozicija. Dok sam radio u Krupi, u tih šezdeset i nešto utakmica dali smo preko 170 golova. Sama ideja jeste napadački fudbal i protežiram ga, ali sa jasnom zamisli i načinom kako doći do toga.“

Ko te je najviše impresionirao od trenera čiji rad si uživo gledao?
„Marko Nikolić. Doneo je u AEK drugačiji nivo organizacije stručnog štaba, samih ljudi koji rade unutar njega i pristupa koji imaju. On je najbitniji kod koga sam do sada bio. Ima autoritet samom pojavom. Nije slučajno što pravi rezultate gde god se pojavi. Zaslužuje da bude baš tu gde je trenutno. On je za mene najbolji srpski trener koji radi na najvišem nivou, sa apsolutnom tendencijom da ode na još viši nivo.“

Da li ga vidiš u „ligama petice“?
„Apsolutno. Pričali smo na tu temu i dosta je smisleno kako on doživljava ’lige petice’. Generalno, imao je ponuda iz tih liga, tako da je neminovno da ode tamo. Koliko je posvećen svom poslu govori detalj kada je završavao ugovor u Mađarskoj i potpisao predugovor sa Lokomotivom u novembru ili decembru... U junu dolazi u Lokomotivu i istog momenta on i ceo njegov ’staf’ govore ruski jezik. To mnogo dosta o nivou na kojem se on sprema. Tako se pravi razlika. Čim je došao, upoznao je kulturu i istoriju, govorio je ruski... Čim sam došao kod njega u Atinu, upoznao me je sa kulturno-istorijskim nasleđem AEK-a i održao mi lekciju dok smo prolazili kroz klupski muzej. Na primer, znam da sada uči španski jer i ja učim, pa smo pričali o tome. Ne kažem da će otići u Španiju jer govori i italijanski, engleski... Čovek se ozbiljno sprema i radi na sebi“.

Pratiš li domaći fudbal u Srbiji i ko ti je najviše skrenuo pažnju?
„Generalno, mislim da ne postoji čovek u Republici Srpskoj koji pročita više tekstova na Mozzart Sportu od mene. Sigurno pročitam po 50 tekstova dnevno, sve kolumne, analize od Darjana Nedeljkovića pa nadalje...Porodicu i devojku iritira kad jedem i čitam Mozzart Sport na telefonu. To mi je omiljena stvar ujutro. Naravno da tako pratim i srpski fudbal i Superligu. Ako stavimo na stranu Zvezdu koja je priča za sebe, mislim da je pobednik ove sezone Želja Pančevo sa trenerom, načinom igre i odabirom igrača. Stvorili su mnogo lepih stvari od kojih će profitirati u budućem periodu. Ajde, OK, Vojvodina ima dobru generaciju igrača i dobro rade, Radnik je iznenađenje za sve sa plasmanom u plej-of...“