Ubilački instinkt Luke Jovića

“Igrač kad ne igra - stagnira. Evo, sad smo baš imali u reprezentaciji problem pošto je mnogo igrača dolazilo iz neigranja. I onda su momci koji ne igraju mesec-dva pričali kako im je nezgodno. A, kažem im: Ja ne igram šest godina! Zamislite kako je tek meni“.

Ovako je Luka Jović govorio u intervjuu za Mozzart Sport u aprilu kad je brojao poslednje dane u Milanu. Tog istog meseca odigrao je neke dobre utakmice, dao dva gola Interu za pobedu u polufinalu Kupa Italije, proglašen za klupskog igrača godine i pokazao da je ozbiljan kad kaže da mu se klupa smučila. Na leto je odbio ponude da se preseli u Meksiko, pa i Ovijedo Veljka Paunovića, pošto je među prvima shvatio da uprava kluba mnogo priča, a malo radi na stvaranju ekipe koja bi bila konkurentna u La Ligi (poslednje mesto na tabeli govori da je napravio dobru procenu).

Izabrao je AEK i oni što ga ne poznaju ili barem nisu imali prilike da iz prve ruke čuju kako govori naivno su pomislili da je Luka u onom madridskom vrtlogu izgubio najviše ambicije. Da se pomirio sa porazom, sa uglednom momka koji je mogao da napravi svetsku karijeru, a zadovoljio se s mnogo manjim delom kolača. Maliciozni su se možda i sladili kada je početkom sezone postalo jasno da je van takmičarskog ritma. Onda onaj pogodak protiv Arisa u kvalifikacijama za Ligu konferencije tek da probudi nadu, da bi od oktobra golovi počeli da stižu na redovnoj bazi. A sad već postali nešto sasvim uobičajeno, čak i kad su to partije nezabeležene u istoriji grčkog fudbala.

Protiv Panatinaikosa sinoć četiri komada. Sedam u dva okršaja sa atinskim Zelenima. Ove sezone ukupno 15, pa možemo već da govorimo o tome da je ugrožen Jovićev rekord od onih 27 komada u dresu Ajntrahta što su ga 2019. i poslali u Real u transferu teškom 63.000.000 evra. Uostalom, na poslednjih šest utakmica u prvenstvu, Jović je dao 10 golova.
“Od dolaska u AEK verovao sam da je ovo klub u kojem mogu da napravim nešto značajno, nešto veliko, nešto što će se pamtiti i biti deo istorije. Imao sam u karijeri mnogo izuzetnih utakmica. Ovo je sigurno jedna od njih, jedna od onih koja se ne zaboravlja i na koje moraš da budeš specijalno ponosan – četiri gola u derbiju, pobeda koja govori dovoljno sama za sebe“, zadovoljan je Jović posle meča.

Zadovoljni su naravno i navijači, a i brojni skauti su opet počeli da ponavljaju njegovo ime u planovima za leto. Ali ono ne bi smelo da bude tema. Ne još. Jer Marko Nikolić je u Joviću raspalio onaj iskonski ubilački instinkt. Taj osećaj za prostor, da se uvek nađeš na pravom mestu u pravo vreme – pa makar i okružen s nekolicinom čuvara koji se pitaju otkud ti tu – to je nešto s čim se rađa, to se ne uči.

Real, u manjoj meri Fjorentina, a posle i Milan, svojski su se trudili da zatrpaju vatru u Lukinim nogama.  Atina je razgorela žar. I AEK je na deobi prvog mesta na tabeli prvenstva Grčke, bodovno poravnat sa PAOK-om Andrije Živkovića, dva stepenika ispred aktuelnog šampiona Olimpijakosa koga će Jović napasti na Aja Sofiju stadionu u velikom derbiju kroz dve nedelje. Između ta dva meča uguraće se i okršaj sa Asterasom, ali i ti naizgled mali sudari umeju da budu neugodni, videlo se to i prošle nedelje kada je AEK u četvrtfinalu Kupa neočekivano ispao od OFI-ja sa Krita, rivala kojeg je prethodno dobio već tri puta ove sezone. Dve nedelje nakon Olimpijakosa opet derbi – PAOK u Solunu. I prilika da se AEK revanšira jedinim timovima koji su ga ove sezone savladali u šampionatu Grčke.

Jović je već najavio – on milosti neće imati. Ovaj Luka nije onaj što se miri sa statusom drugog špica iza Karima Benzeme. Ovaj nije mogao da istrpi Santjaga Himenesa ispred sebe. Ovaj je ljut, gladan, ovaj hoće trofeje, ne samo postolje na kojem je bio i u Ligi šampiona i italijanskom Superkupu, mada više kao posmatrač nego kao učesnik, on hoće da bude taj koji će da ispali smrtonosan hitac.

Ume on to. U krvi mu je. Samo je sad namestio i glavu i stopala. I ne prašta.