U zemlji Ronalda, budi Rui Kosta

(Povodom 50. rođendana fudbalskog umetnika, izvukli smo iz arhive tekst našeg kolumniste)

Ovaj tekst, upozoreni ste na vreme, neće biti nimalo novinarski. Da bi to bio, morao bi da ispuni makar dva uslova: da ima povod, bilo kakav, makar i dozlaboga nategnut, makar i „pa stvarno ne znam kako si to povezao“, barem neku vest koja bi objekat pisanja vratila u žižu javnosti.

I drugo, nimalo nevažnije, svaki novinarski tekst, ako novinar, pa nazivao on sebe i kolumnistom, ne želi da izgubi svoj mukom sticani kredibilitet, ako želi da mu čitaoci iole veruju - tek u to da pomalo poznaje ono o čemu piše - treba da prati istraživanje, podsećanje, pretresanje biografskih podataka i starih intervjua, kako bi se osoba o kojoj piše predstavila onakvom kakva je bila i(li) jeste.

Što se prvog postulata tiče, možda mogu da se prošvercujem na lokaciju, i na tek usputne opservacije, mada znam da čistuncima neće biti dovoljno: u Lisabonu, na glavnoj džadi, postoji mnogo prodavnica sa dresovima i inim sportskim suvenirima, jedni preko drugih su Ronaldo, Mesi, Nejmar (da, u zemlji Ronalda, u zemlji evropskih prvaka, ima dece što nose Mesijeve dresove), ali samo onaj crveni, Benfikin, na kojem piše "Rui Costa" iznad desetke, samo on stoji sam.

Nešto dalje, Benfikin kafić ima stolice sa dresovima heroja tog kluba i proveo sam dobrih sat-dva u njegovoj okolini, i niko, verujte, niko se nije usudio da sedne na "njegovu" stolicu.

Kao što niko, doći ćemo do toga, ne bi trebalo bez vreće samopouzdanja i prikolice strahopoštovanja da uđe u njegovu "desetku": nju je trebalo povući iz upotrebe kada je jednog dana Manuel Rui Kosta, taj Saramago i Pesoa svetskog fudbala, taj sveznalac, obznanio da mu je dosta deljenja magije i poslednji put prodao rabonu...

I ne, nije samo Benfika trebalo da je penzioniše, već je na svakom stadionu na svetu trebalo da se podigne pod svodove taj crveni ili ljubičasti ili crveno-crni dres sa brojem deset.

Nisam ni u mogućnosti, na putu, bez ikakvog valjanog elektronskog uređaja, da ispunim ni drugi preduslov Ozbiljnog Teksta, da ponudim hronologiju, statističke i druge podatke, datum rođenja, puno ime i prezime, trenutnu emotivnu, finansijsku i porodičnu situaciju, poslednje pojavljivanje u javnosti, tekuća pitanja u Benfiki, Fjorentini, Milanu, čuje li se još s Batistutom i kako su mu kolena i koji im je najdraži gol koji su njih dvojica podarili čovečanstvu; i da znate, baš me i briga da budem u mogućnosti: zar tekst o čoveku koji nam je pokazao kako se improvizuje fudbal, kako u devedeset minuta ili u jedan let lopte može da se spakuje Mlečni put, i sme da bude išta drugo nego improvizacija?

Ovo, dakle, nije tekst, a najmanje novinarski tekst, o momku sa desetkom na leđima; ovo su skupljena sećanja, flešbekovi, fragmenti memorije koji su isplivali iz sive mase nošeni mirisom okeana u Lisabonu, priča o jednom gradu i njegovom sinu, čoveku koji je igrao kao niko pre njega i kao što niko posle njega neće, to nam je, valjda, za skoro deceniju bez spuštenih štucni, skroz postalo jasno?

Sve počinje, znamo i to, sa Euzebiovim blagoslovom - toliko je, predugo, nacija koja je u Brazil presadila jezik, a odatle pokupila ljubav ka fudbalu i ka "žoga bonito", čekala na princa čečerave kose - sa onih nekoliko sezona u Benfiki, no nismo ga tada gledali, imali smo ranih devedesetih, makar na Balkanu, pametnija posla, valjalo se tući i ratovati, ko bi trošio "Dnevnikov dodatak" samo da saopšti da je On stigao, i ko se bude bavio Portugalcem, taj će spasti svoju dušu...

Pamtimo ga, najpre i najviše, po Firenci, gledamo njegovu senku kako se proteže na popodnevnom nedeljnom žaropeku igrališta "Artemio Franki", da se odmah zaboravi na onog odbeglog momka sa repićem...

Kao senke nad Apeninima bi se njih dvojica, jing i jang, Betmen i Robin (mada se ne bi moglo reći da je jedan vredniji od drugog), Portugalija i Italija, Argentina i Brazil, pričinili i defanzivcima, kada bi sevnuo dribling, pa pas iz mesta, iz kolena, pa bi se Batigol osmehnuo i pre no što se lopta koprcne u mreži. Čeki Gori je imao najbolji tandem u Evropi, i niko više nikada, čak ni kada budu menjali imena i kada ih proteraju u četvrte lige, niko više nikada neće moći da Fjorentinu nazove malom.

Ako te samo na trenutak svojim prisustvom, a kamoli ljubavlju, počastio "fantazista" koji je kao dirigent, kao trbuhozborac, kao gospodar lutaka, kao sa džojstikom u ruci, upravljao terenom - ne samo svojim saigračima, nego i publikom, pa svima nama koji smo bili usisani pred televizor u prenapetom iščekivanju šta će sledeće uraditi - ti si morao da budeš veliki; morao si da odrasteš, a da u isto vreme ostaneš zaigrano dete, jer je sve bila igra, čak i kad se pobeđivalo, i posebno kada se gubilo.

Tu su, u ovom kolažu u umu čoveka koji se formirao kao muškarac i kao ljubitelj fudbala - a to mu se svodi na isto - kada je Rui Kosta bio na vrhuncu potentnosti, tu su i sve lopte koje veselo skakuću nakon što ih je pomazio, i onaj selotejp ispod kolena, i čarape do članka, i majica koja nehajno ispada iz šortsa, i dobro nauljena kosa kao što se nosilo u Italiji devedesetih, pa smo je svi tako nosili, kao što smo svi, pa čak i mi beskrajno antitalentovani za fudbal, izvlačili majicu iz šortsa... 

Ne sećam se, dakle, samo jednog gola ni driblinga zbog kojeg bi se u Firenci usijali telefoni: to nisu zvali samo dosadni najbogatiji ljudi na svetu što su tih godina od Serije A napravili igralište za svoju dušu i za srca svih nas, ne, jednog bi dana, siguran sam u to koliko sam siguran u to da je Lisabon na svom mestu, zvao upravnik "Boljšog teatra" da preklinje, moli i kumi za kratkoročnu pozajmicu, neka dođe taj dugokosi genije, da postidi sve moje izvikane pulene, neka crknu od besa i muke, neka mu sipaju istucano staklo u kopačke od zavisti, samo neka vidi svet da je fudbal umetnost kada ga stvaraju umetnici.

Ne sećam se samo jednog, a sećam se svakog, ne zato što su svi isti nego jer nijedan nije ličio na bilo šta drugo i jer je Rui Kosta dao gol možda i sam, možda i instinktivno, no i tada bi činio da izgleda kao da je taj gol postigao ceo tim, uključujući i rezervnog golmana što pod ćebetom gricka semenke na klupi, toliko je štitio druge od sebe.

Ne sećam se zato nijednog skandala, frke, problema, tabloidnog naslova, ali moguće je da je to bilo jer se nije ni desilo. Pa da, Rui Kosta je bio jedna od poslednjih nespornih vrednosti poznog 20. i ranog 21. veka: nije bilo nikoga ko je mogao da ga ne voli, niti mu je bilo potrebno da se krevelji na televiziji, da se hvali kako je spavao sa najlepšim Italijankama, taj je bio džentlmen i van terena koliko i na njemu...

Znam i da je Firenca plakala kada je i on morao - a morao je, jer je toliko voleo Fjorentinu - da ode, znam i da mu nije bilo samo do trofeja koje će najzad osvojiti sa Milanom (beše li neki Kup Italije ili dva sa Fjorentinom, i ništa više, sem one jedne-dve sezone kada je izgledalo da mogu do skudeta?), tek da ne više ne deluje kao ambasador one neuhvatljive portugalske emocije "saudade".

Znam da ga je Berluskoni više doveo kao trofej, kao neosvojivu tvrđavu nego što mu je stvarno trebao, znam da je ne samo ćutke, nego s ponosom i sa klimanjem glave, ustupio u prvoj postavi Rosonera svoje mesto dečku po imenu Riki Kaka, u čijim je pokretima video mnogo sebe i kojeg je ohrabrivao da zauvek priča samo na terenu.

Znam, i ne treba da budem u Lisabonu to da znam, da je mogao, sa Figom i Žoaom Pintom, do titule Evropskog prvaka mnogo pre Kristijana Ronalda i drugova, ali grčki bogovi i germansko božanstvo mislili su drugačije, i sećam se suza genijalnog igrača posle poslednjeg zvižduka te 2004.

Ali ga niko neće pamtiti po suzama, kao što ga jedan nenovinarski tekst, ponukan lokacijom i praznom stolicom na kojoj je okačena njegova mitska "desetka", neće pamtiti po jednom golu, driblingu ili zagrljaju s Batistutom. Jer novinar, bili ste upozoreni na vreme, nije uradio svoj posao, novinar je improvizovao, u stotom, hiljaditom neuspešnom pokušaju da, kao nekad kad je stavljao ulje na dugu kosu i izvlačio majicu iz šortsa i spuštao čarape, da bude makar malo kao Manuel Rui Kosta.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;