U inat gramzivima: Nije sve u milionima - sudbina je bila dužna i selo je ušlo u finale

(Od dopisnice iz Madrida)

“Selo je ušlo u finale“, kroz suze je rekao Pau Tores, danas najvredniji igrač Žute podmornice koji je rođen u ovom gradiću i celi život je proveo igrajući za njegov tim. “Ne mogu baš svi biti Englezi“, dodao je predsednik Viljareala, Fernando Roć, usred sveopštog slavlja.

Ove dve rečenice na neki način rezimiraju mnoge nedavne događaje u svetu evropskog i španskog fudbala. Plasman Viljareala u finale Lige Evrope je poruka za sve one koji od fudbala žele da naprave nedostižni elitni i reklamni spektakl (konkretno za tvorce Superlige) i predstavlja neizmerno zadovoljstvo za brojne ljubitelje fudbala, jer se ipak sve ne svodi na milionske sume. Jedini tim koji je osvetlao obraz Španiji u ovoj sezoni do pre par decenija nije ni nastupao na evropskoj sceni. A kada su najveći timovi upali u teške finansijske i fudbalske probleme, ispostavio se kao jedan od retkih primera pozitivnog poslovanja, pametnih kupoprodajnih poteza i lepe igre.

Dakle, počnimo od početka, jer Viljareal definitivno zaslužuje dostojno predstavljanje.

Možda će iznenaditi činjenica da je klub osnovan još davne 1923. i da od te iste godine igra na istom stadionu - danas poznatom kao La Seramika. Mesto iz kojeg potiču je također mnogima nepoznato, mada se radi o starom španskom gradu, utvrđenju Haimea I - čak iz XIII veka, pa otud i ime Vila-real ili kraljevski grad. Pripada Valensijskoj regiji i broji oko 50.000 stanovnika, od kojih 11.000 poseduje članske karte kluba. Stadion prima 23.500 posetilaca, dakle polovinu ovog gradića koji živi od keramičke industrije i uzgoja agruma. Viljareal nosi nadimak “Žuta podmornica“ zbog slavlja priređenog pri usponu u treću ligu uz ovu poznatu pesmu Bitlsa. Uzgred budi rečeno, radilo se o ne tako davnoj 1967. godini.

“Keramičari“ su prvi put zaigrali u Primeri u sezoni 1998/1999. Najveći uspeh im je nesumnjivo bio dolazak do polufinala Lige šampiona 2005/2006., pod vodstvom Manuela Pelegrinija. Tada su izbacili Glasgov Rendžerse, a zatim i moćni Inter, i proglašeni su najboljim debitantom ovog evropskog takmičenja. A u polufinalu su izgubili upravo od Arsenala. Pominjanje ove utakmice bilo je neizbežno, pa je jedan od protagonista slavlja bio i Markos Sena, tadašnji igrač Viljareala i reprezentativac Španije, koji je sa tribina, sada kao jedan od rukovodilaca kluba, grickajuči nokte čekao da sudija odsvira kraj. “Istorija nam je ostala dužna“, izjavio je Sena, sećajući se meča u kojem je promašeni penal Huana Romana Rikelmea zapečatio nesretnu sudbinu španskog tima.

Nakon tog neverovatnog uspeha, Viljareal je sezonu 2007/2008. okončao kao viceprvak na tabeli španske lige i od tada se manje više održava pri vrhu, s prilično redovnim plasmanima u Ligi Evrope (do sada su odigrali 88 utakmica, pobedivši u 49), a ponekad i u Ligu šampiona.

Sve je ovo bilo moguće zahvaljujući, sada već najdugovečnijem klupskom predsedniku u Primeri, Fernandu Roću, koji se već 25 godina nalazi na čelu Žute podmornice. Ovaj preduzetnik, vlasnik grupe za proizvodnju keramike Pamesa, prema magazinu Forbs nalazi se među 30 najbogatijih Španaca, a poseduje i akcije u španskom distribucionom gigantu Merkadona koji pripada njegovom bratu Huanu. Viljareal je preuzeo 1997. godine, i od tada je preuredio stadion, sagradio dva velika trening kompleksa sa 13 igrališta, školu i rezidenciju za buduće fudbalere, a pod njegovom upravom momčad je prvi puta dobila službenu himnu (do tada je pevana samo “Yellow Submarine“). Tekst himne počinje upravo pomenom industrijskih i poljoprivrednih radnika ovog gradića.

Đerard Moreno (©Reuters)

Što se tiče “miliona“, Viljareal prema podacima Transfermarkta vredi 247.700.000 (šesti po redu klub La Lige). Najskuplji transferi do sada su bili Pako Alkaser koji je stigao u sezoni 2019/2020 za 23.000.000 evra i Đerard Moreno, koji je godinu ranije plaćen 20.000.000. Radi se o ciframa koje ne trpe poređenje sa španskim moćnicima, ali nam daju uvid u isplative i promišljene poteze kupovine igrača. Đerard Moreno je, sa 78 golova, drugi na listi najboljih strelaca u istoriji kluba, a sigurno će biti jedna od poslastica letnjeg prelaznog roka. Slična je situacija i sa štoperom Pau Toresom koji je ujedno i najvredniji igrač tima sa cenom od 50.000.000 (za njim idu Moreno, Alkaser i Nigerijac Samkuel Čukueze). Pau Tores i Đerard Moreno su postali nezamenjivi i za Luisa Enrikea u španskoj reprezentaciji. A uz sve to, u klubu se nikada ne zaboravljaju vlastiti, mladi igrači.

Pred sam start ove sezone, Viljareal je privukao pažnju fudbalske javnosti pre svega zbog dva poteza. U junu 2020, nakon Pari Sen Žermena i Arsenala u španski fudbal je vratio Unaja Emerija (podsetimo, on se od istog oprostio 2016, nakon dve vrlo uspešne godine u Sevilji). Taj potez je već jasno ukazao da Viljareal cilja ka vrhu, ali i da za to ima potrebna finansijska sredstva, te da sportski rukovodioci ne sede skrštenih ruku. Zatim su počeli da preuzimaju igrače komšije i istorijskog rivala – Valensije, koja je, kao potpuno suprotan primer, krenula vrtoglavim silaznim putem pod lošom upravom Petera Lima. Fransis Kokelan je kupljen za 6.500.000 (trenutno mu je vrednost više nego dvostruka), a sam kapiten Valensije, Dani Pareho, je stigao besplatno, zahvaljujući Limovoj opsesiji ravnotežom bilansa kluba. Kupljen je također i Pervis Estupinjan, uz nekih sedam ili osam igrača koji su se vratili s pozajmica.

Trenutno se nalaze na šestom mestu na tabeli Primere. Prvu polovinu sezone su odigrali solidno. Dosta je dobro funkcionisala strategija igre s Vienteom Iborom u vezi uz Manua Trigerosa i Pareha, sa Đerardom Morenom po desnom krilu i Pakom Alkaserom u špicu napada. Međutim povrede i odsutnost više igrača poremetili su ovaj sistem, pa je došlo do bitnog rezultatskog pada početkom godine. Posle poraza na Mestalji od 5. marta, ponovo su se vratili na pravi put. Moreno na poziciji drugog špica koji se slobodno kreće pokazao se kao ključni potez za uspeh, odigravši u svakom slučaju svoju do sada najbolju sezonu.

Unaj Emeri i Fernando Roć (©AFP)

Uopšteno su vrlo efikasni u napadu. Nakon Barselone, drugi su po redu španski tim po broju golova kad se saberu sva tri takmičenja (prvenstvo, Liga Evrope i Kup kralja). Postigli su ukupno 90 golova u 52 utakmice, dakle 1,73 po susretu. Premda su se u revanšu protiv Arsenala poprilično namučili, Viljareal je tradicionalno ekipa koja drži loptu, napada, i uvek ju je zadovoljstvo gledati.

“Zadovoljan sam“, nedavno je izjavio Unaj Emeri. “Namera nam je da stvorimo sebi mesto u Evropi, da se približimo titulama koji su nam do sad odolevale, i da pokušamo napraviti korak dalje“.

Trener Viljareala je veliki stručnjak za Ligu Evrope i od srca hvali ovo takmičenje, ističući kako je svake godine sve kvalitetnije. Ovo mu je peto po redu finale: prethodno je vodio tri na klupi Sevilje i jedno sa samim Arsenalom. Baskijski trener je bio i ostao prvi adut Keramičara u ovom takmičenju, i još jednom je pokazao da uspesi njegovih timova nisu slučajnost. Ligu Evrope opisuje kao uživanje u svakom koraku: u pripremi utakmica, u samim mečevima i naravno u uspesima, kao dodatak i nagradu trudu i radu ekipe i turnir koji treba proživeti kao slavlje fudbala.

U finalu 26. maja u Gdanjsku, Mančester će sasvim sigurno biti favorit za osvajanje titule. Ali ovaj Viljareal je sasvim sposoban da napravi čudo. I to ne na krilima iznenadne motivacije koja s vremena na vreme vodi male klubove do uspeha. Kontinuitet, kredibilitet i stabilnost su vrednosti koje neprestano ističe Emeri, koje karakterišu razvoj kluba od trenutka kada ga je preuzeo Roć i koje iz dana u dan potvrđuje Žuta podmornica.

“Ovo nije kraj, ispisaćemo pravu istoriju“, uvereno je izjavio Pau Tores nakon polufinala.

Piše: Ognjenka MARIĆ