Tumbaković u Mozzartu: Dok sam gledao Srbiju, mislio sam se - eh, da su meni svi ovi igrači

Afera neće biti. Ni otpisanih. Ni uvređenih. Biće samo žestokog rada da se Srbija posle 20 godina plasira na Evropsko prvenstvo. I jednako važno, da se vrati dobra atmosfera u reprezentaciju i oko nje, da se oseća s tribina patriotski naboj koji će davati krila Orlovima u letu ka šampionatu kontinenta.

To je obećao Ljubiša Tumbaković, koji je početak svog prvog radnog dana na mestu selektora fudbalske reprezentacije Srbije proveo u kompaniji MOZZART, ekskluzivnog betting partnera Fudbalskog saveza Srbije. Bez trunke euforije, prejakih reči, potpuno smireno, s rečenicama iz kojih izbija sigurnost i koje kao pokriće imaju bogat minuli rad, Tumbaković je krenuo u najveći trenerski izazov u bogatoj karijeri.

Upravo ta hladnokrvnost i mirna glava su sada najpotrebnije Orlovima. Da ih izvuku iz kvalifikacionog vrtloga, a možda još više iz nekih turbulentnih voda u koje je zapao državni tim u poslednjih godinu dana. Tumbaković je priznao u startu da ne može da obeća rezultat jer lopta često ume da odleti po svojoj volji, ali obećava neke nove vetrove u taboru Srbije, kao podlogu za buduće uspehe.

Selektore, kakve su emocije dan posle promocije, posle dosta čekanja ostvaren vam je jedan trenerski san?
„Pitanje je koliko posle svih ovih godina emocija koja je pre 20 i kusur leta imala snagu može da bude jednaka danas. Kada sam prvi put bio kandidat za selektora, neke 1994-1995. imao sam ogromnu energiju, želju za dokazivanjem. I tada kada se ukazala šansa da postanem selektor, emocija je buknula. Sada, posle svih ovih godina i radnih zadataka i van Srbije, Jugoslavije, ne bukti tako, ali je ima u sasvim dovoljnoj meri. Ima i nešto drugo, kao kompenzacija, a to su iskustvo i mudrost kao posledica dosadašnjeg rada.“

„Večiti kandidat", kako ste sami sebe nazivali, najzad je postao selektor. Koliko puta ste zaista bili blizu preuzimanja reprezentacije?
„Koliko smo selektora imali, toliko sam puta bio kandidat. Naravno, u medijima samo... Dva puta sam istinski bio blizu, jednom tada 1994-95. godine, kada je trebalo da preuzmem reprezentaciju i drugi put 2011. Tada sam, ipak, imao jak važeći ugovor u Iranu i bio sam tek dva meseca tamo.“

Da li je, ipak, možda bolje što se sve desilo sada nego pre 25 godina, s obzirom na stečeno iskustvo, na pređeni put?
„Ne bih bio trener Partizana, pogotovo ne trofejni, da tada nisam imao izraženu želju za dokazivanjem, naravno, uz znanje. Ali rad svih ovih godina doneo je neku mudrost, iskustvo, što je mnogo značajan detalj u organizaciji rada i u pravljenu rezultata. Možda i jeste bolje što je ovako ispalo.“

Teži debi niste mogli ni da zamislite. Protiv evropskog prvaka Portugalije u Beogradu, u meču koji ne sme da se izgubi.
„Sve sme! Ne sme da se igra nedisciplinovano, neborbeno, ne smeš da se ponašaš nepatriotski, jer igraš za svoju zemlju. Igraćemo protiv prvaka Evrope, pobednika Lige nacija. Zato velika želja da se ode na prvenstvo, igra pred svojim navijačima, moraju da budu dodatni motiv, da se time kompenzuje kvalitet preko drugih elemenata.“

Reprezentacija Srbije – vrline i mane? Gde su plusevi, a gde minusi?
„Kada sam bio selektor Crne Gore i gledao Srbiju i kvalitet koji ima, govorio sam sebi, ’Eh da su mi ovi igrači, mogao bih mnogo toga da napravim’. Ipak je Crna Gora deset puta manja, ima deset puta manji protok igrača, a realno gledamo, fudbaleri iz Srbije nastupaju u mnogo boljim klubovima. Ali kada dođeš na mesto selektora, u poziciju da juriš rezultat, uvek ti nešto nedostaje. Mislim da Srbija ima korektnu reprezentaciju, dobar fond igrača, ali je potrebno napraviti miks koji mora da donese rezultat, što nije lako. Metodološki, sistem rada u klubovima i reprezentacijama je različit. Mi selektori vodimo igrače, ali ih ne treniramo.“

Da probamo ovako: Kada ste bili selektor Crne Gore, kako ste pravili taktiku za mečeve protiv Srbije? Gde ste videli svoju šansu, odnosno, nedostatke Orlova?
„Ja sam jedan od retkih trenera koji akcenat stavlja na kvalitete svoje ekipe. Ponašanje protivnika ne mogu da predvidim, ali uvek pokušavam da ono što je najbolje u mom timu podignem na najviši nivo. Svaki trener ima svoju prepoznatljivost, koja se odražava u igri njegovog tima. S Crnom Gorom protiv Srbije sam počeo opreznije u prvom poluvremenu, pa kada to nije prošlo, vratio sam se na ono što mi je trenerski bliže. Trebalo je da budem hrabriji, videlo se to u drugom poluvremenu. Dominirali smo i bez nekih najboljih igrača, a veliki je hendikep za Crnu Goru kada njih nema.“

Govorili ste o tome i na zvaničnoj promociji, ali javnost i dalje najviše „golica“ pitanje: da li će se vratiti u tim Milivojević, Nastasić, Grujić, Maksimović?
„Dva meseca je malo vremena da se obave svi zadaci koje sam planirao. Stručni štab i ja smo planirali da razgovaramo sa svim fudbalerima koji su u poslednje vreme nastupali za A i za mladu selekciju. Spisak igrača moramo da predamo 14 dana pre okupljanja pred meč s Portugalijom 7. septembra.“

Ali kada bi se, recimo, danas objavljivao spisak, da li bi ti igrači bili na njemu?
„Neću vam reći ništa konkretno. Ne sada, nego nikad, jer je takav moj princip rada više od 20 godina unazad. Strpite se, brzo će vreme proći.“

Možda planirate razgovore i sa nekim drugim igračima koji su nekako „stidljivo“ napustili reprezentaciju, kao, recimo, Bane Ivanović?
„Vešto pokušavate, ali nećete dobiti odgovor. Neću pominjati imena. To je moja trenerska intima više od dve decenije. I smatram da je to u interesu svih nas, reprezentacije i medija. Što se bolje budemo pripremali, medijski i sportski, biće bolji rezultati.“

Nekada je važio sinonim "Tumbaković – igra kratkih pasova“. Da li taj fudbalski stil važi i dalje za vas ili se godinama promenio?
„Fudbal doživljava evoluciju svakodnevno, ali ne možeš da pobegneš od sebe. Moje fudbalsko ubeđenje je da svaki klub mora da bude prepoznatljiv po načinu i stilu igre i da na osnovu toga bira igrače, ali i trenere. Takvo je moje opredeljenje još iz beogradskog Radničkog, s kojim sam preskočio dva ranga. Po dolasku u Partizan imao sam sreću da godinu dana radim sa Ivicom Osimom, da pratim njegov rad, kako mu igra ekipa i da se na osnovu toga i ja unapređujem. Za mene je taj pas kapitalan, iako su posle treće sezone u Partizanu, kada nismo ništa osvojili, počele kritike da je to prevaziđeno. Naravno da nije, to je način rada i razmišljanja Johana Krojfa, koji je utemeljio u Barseloni.“

Ima li Srbija igrače da se uklope u takav stil igre?
„To je najteže, da se napravi kompozicija ekipe tako da njihovi najveći kvaliteti dođu do izražaja. Bitna je i atmosfera koja se pravi, a onda ide piramidalno, od vrha FSS-a preko nas, do medija. Ako to napravimo, imamo veću šansu da napravimo rezultat.“

Kad smo već kod atmosfere: Redovno se govori o njoj, kako onoj unutar tima, tako i o onoj na tribinama. Podrška reprezentaciji danas nije kao, recimo, pred Mundijal u Južnoj Africi.
„Treba se baviti i tim delom posla. Ja mogu svojim brifinzima i intervjuima da povedem priču, da podignemo nivo patriotske svesti na najviši nivo. Mi nemamo taj kult navijanja kao u nekim drugim zemljama, kao što je Engleska. Moramo da probudimo tu svest, da nas utakmice reprezentacije ujedinjuju. Da i igrači to prepoznaju, da sve bude deo psihološke pripreme za utakmicu. Ako se to ne napravi, ako se u vazduhu bude osećala negativnost, onda se bojim da će sva priprema i koncentracija biti za jedan stepenik niži.“

Još malo o atmosferi: gotovo da nije bilo selektora i ciklusa da nije bilo i nezadovoljstava i afera sa nekim igračem ili više njih. Za vas se pak, iako dugo trajete, ne vezuje baš nijedna konfliktna situacija sa fudbalerima.
„Uvek sam se trudio da budem objektivan, pravičan i zato nikada nisam imao konflikt s igračima. Ali uvek govorim da za razliku od tog dela rezultat ne mogu da obećam. Fudbal je živa stvar. Recimo, jedna od najboljih utakmica koje sam vodio je Partizan protiv Bajerna ovde, izgubili smo sa 0:3, a utakmica je bila fantastična, bio sam prezadovoljan kako smo odigrali. A izgubili smo sa 0:3...“

Ali zato odnos prema dresu...
„Nikada, ali nikada nisam imao konflikt. Jesam radni kao, recimo, s Đanijem Ćurčićem na pripremama u Lepenskom viru, koji je bio naša stalna baza. Bila je tu pored hotela jedna mala diskoteka. Sedim, gledam, dok me zagovaraju iz stučnog štaba i vidim Đanija. Sedi u džemperu i pantalonama, ispred njega veliko pivo i – puši. Kao da me neko polio hladnom vodom! Na terenu posle, na treningu, okupio sam igrače, da priđu bliže da niko ne čuje osim nas, jer je to naša intima. Rekao sam Ćurčiću da sam kupi kartu za autobus, da ode kod direktora (Bjekovića, prim. aut.) i generalnog sekretara (Zečevića, prim. aut.) i da ga nikad više nisam video. On suze... Neko mi posle kuca na vrata od sobe – kapiten Pandurović i Bata Mirković. Kažu, imao je veliki probleme, pravdaju ga... Kaže Bata: Šefe, ja ću da ga bijem svakog dana! Bati sam kasnije krstio ćerku, Sale Ilić i dan-danas, sa svojih 40 godina, ispred mene neće da zapali cigaru. Kad sedi s društvom, a ja naiđem, on sklanja cigaretu...“

Reprezentacija nije igrala na Evropskom prvenstvu od 2000. godine. Da li bi plasman na šampionat kontinenta bio, onda i vaša lična pobeda?
„Ne. Vrlo često mi i moji prijatelji kažu da je to kruna karijere. Kruna bi bila da sam otišao u Real ili Mančester junajted. A ovo je nacionalni projekat, gde na prvo mesto stavljam naciju. Moj je deo posla koji moramo da uradimo zajedno, a sebe stavljam u drugi plan. Biću presrećan ako to uspemo da napravimo, ali ne mislim da je to deo moje priče. To je stvar potpuno kvalitetne organizacije i nacije. Ako uspemo, svi ćemo imati udeo u tome.“

Kako vam se čini rad Mladena Krstajića?
„Krleta sam trenirano četiri i po godine u Partizanu, sjajna je ličnost, napravio je fantastičnu karijeru i on je uspešan čovek. On je snagom svoje želje, energije, napravio karijeru, jer nije bio toliko talentovan. Ali bio je vredan, uporan, radan i napravio je sjajnu karijeru u jednoj od najjačih liga na svetu. Kada ga gledam kao kolegu trenera, smatram da je u trenerskom naponu, ali je pitanje koliko smo ga potrošili, zato što smo ga vrlo brzo i lagano ubacili u neku priču koja traži drugu dimenziju od one koja je njemu poznata. Ja sam bio jako iskusan trener kada sam postao selektor Crne Gore pre tri i po godine, a s metologijom rada kod selektorskog posla sam se prvi put tamo sreo. Da nisam imao ovakvo iskustvo, nikada se ne bih snašao! I zato razumem neke stvari ... Krstajić je sigurno talentovan trener, ali mu je nedostajalo vreme da ga izdefiniše kao trenera.“

Otišao je i Goran Đorović, selektor mlade reprezentacije. I njegov opus je ocenjen kao – neuspešan.
„Đorovića više poznajem iz igračkih dana, on je isto čovek koji je uporan, vredan, ambiciozan. To što je uradio, trebalo bi da gledamo iz drugog ugla: ipak je 12 najboljih ekipa došlo na Evropsko prvenstvo. Istina je da se tamo nismo pokazali u najboljem svetlu, ali kada se bude napravila analiza, videće se da je bilo mnogo razloga zašto je to tako.  Kraj je sezone, najbolji igrači su bili potpuno odsutni, jer se trenutak takmičenja poklopio sa nekim njihovim životnim opredeljenjima. Zato smo izgledali tako bledo, nismo imali potrebnu energiju.“

BATA MOŽE KAO JEDAN TRENER PARTIZANA...

Da li znamo definitivno, hoće li Zoran Mirković ponovo biti deo vašeg stručnog štaba?
„To je moja velika želja, jer smatram da je on veliko trenersko bogatstvo našeg fudbala. To sam prepoznao i pre nego što je počeo da radi. Naterao sam ga da počne u Sinđeliću, pa smo zajedno radili u Crnoj Gori, dokazao se i u Partizanu. Bata je zbog karakterne crte otišao jer nije mogao da prihvati da su neke stvari danas normalne. Žao mi je što je to napravio, prepoznao sam da on može da bude neko kao jedan njegov bivši trener u dužem peirodu u Partizanu. E sad ću da se potrudim da ga ubedim da mi je potreban kao podrška, meni i reprezentaciji.“

NEDOSTAJE NAM STRATEGIJA

Gde je, po vašem mišljenu, realno mesto, realni kvalitet reprezentacije Srbije danas u evropskom fudbalu?
„Postoje reprezentacije koje su odskočile, kao što su Francuska, Nemačka, Portugalija... One su se bavile dugoročnom strategijom i uspele su. Francuska je u jednom momentu potpuno pala, pa je krenula od nule, ulagala je u kadrove, u infrastrukturu i posle 10 godina je postala prvak Evrope i sveta. A Engleska je za koju godinu ispred svih njih i mi bi trebalo na nju da se ugledamo. Imamo talentovane igrače, ali još nismo postali tim, prava reprezentacija. Siguran sam da možemo mnogo više, ako se budemo bavili strategijom. Ubeđen sam da u tom slučaju možemo da napravimo ozbiljan iskorak. Mi smo i sada u ekspanziji, bili smo na Svetskom prvenstvu, osvojili grupu u Ligi nacija, malo nam fali i u ovim kvalifikacijama. Napravljen je ozbiljan pomak.“

S obzirom na to da ste potpisali ugovor do kraja 2021. godine, da li biste voleli da ostanete i duže, da radite na toj strategiji u FSS?
„Nemam ambiciju da budem funkcioner, nego je to samo moje razmišljanje kako da se unapredi nešto što je moj život, život nas trenera. Celu karijeru sam napravio na tri mesta: u Partizanu gde sam bio deset godina, u jednom klubu u Kini (Šandong Luneng, prim. aut.) šest godina i sada u Crnoj Gori tri i po godine, a verovatno bi bilo i duže da se nije ovako završilo. Kada uđem negde, želim da ostavim trag, da napravim rezultat. Ne plašim se smene, nikada se nisam plašio. Ako ne valja, brate, smenite me slobodno.“

JOŠ NE ZNAM ZAŠTO SAM SMENJEN 2002.

Jesen 2002. Partizan sa Tumbakovićem na klupi je izbacio Sporting iz Lisabona, u kojem su bili mladi lavovi Kristijano Ronaldo i Kvarežma. I u jeku velikog slavlja – pad. Okliznuo se Tumbaković van terena. Uvredio je novinara Nedeljka Kovinjala.
„A najviše smo mu pomogli Nenad Bjeković i ja kada je došao u Beograd. Utakmica u Lisabonu je bila odlična, pobedili smo kvalitetniju ekipu. Dođe potom utakmica protiv OFK u nedelju, pobedili smo 5:2, ali teško do pobede, tada kada sam pukao. Naseo sam na njegovu provokaciju. Moja žena je iz Dalmacije, iz jednog srpskog sela, kad se krene iz Biograda prema Benkovcu. Kada je počela Oluja, ja sam prihvatio između 50 i 100 ljudi, razmestio kod prijatelja i rodbine, neki su i dalje u mojoj kući. I izvređam ga na toj osnovi, a izbeglice su mi u kući. I tada kada sam smenjen 2002. još ne znam zašto sam smenjen. U junu smo bili prvaci, a u decembru smo imali 10 bodova više od Zvezde i – smene me. Samo su mi rekli: Moraš da ideš.“

Tako priča Ljubiša Tumbaković. Smireno, bez velikih obećanja. Deluje kao čovek koji je u pravom trenutku došao na mesto koje mu je nekoliko puta bilo namenjeno. Iza njega je već preko 40 godina trenerske karijere, a ispred, čini se, ono najvažnije.

Foto: STAR SPORT