Tri godine tuge u Humskoj

Beše dužih pauza. Beše i veća država. Jedino što otkako se raspala stara Jugoslavija Humska 1 ovako nešto nije doživela. Tri godine bez titule mogle su da se podnesu u jakoj ligi, oličenoj u „velikoj četvorci“, međutim, dugačak post u duopolnom prvenstvu sugeriše da nešto u Partizanu ne funkcioniše. Pošto postoje samo dva ozbiljna kandidata za šampionski naslov i ako je njihova snaga dokazana činjenicom da su u poslednje tri decenije osvajali trofej (Obilić 1998. smatra se izuzetkom koji potvrđuje pravilo) onda bi još jedna sezona bez velikog slavlja morala da uplali alarm na crno-beloj strani Topčiderskog brda. Ako je nekom stalo do boljitka.

Nije da su se u Partizanu iznenadili ishodom takmičenja, trener Savo Milošević priznao je da bi Crvena zvezda bila prvak i da se igrao plej-of, fokus je odavno prebačen na Kup Srbije, no posle minulog vikenda, kad je zvanično potvrđeno da šampionski trofej (opet) ne menja vlasnika, u oči upada činjenica da je sušni period (2018, 2019, 2020) najduži za Parni valjak raspada SFRJ. Ranije je umeo da čeka na titulu i po 11 ili deset godina, da bi poslednji veliki prazan hod zabeležio u periodu od 1987. do 1993, s tim da je dominaciju Crvene zvezde (četiri pehara, i to u vreme kada je postala šampion Evrope) presekla Vojvodina (1989). Kasnije, u ligi s Crnogorcima, bilo da se država zvala Jugoslavija ili Srbija i Crna Gora, Partizan ne samo da nije pravio ovako duge pauze, nego je triput vezao po dve titule (1993, 1994, zatim 1996, 1997, te 2002. i 2003), da bi otkako se igra Superliga uspeo u jednom cugu da veže čak šest godina na tronu (2008-2013). Zato ga aktuelni trenutak toliko boli, peče, nervira...

Umeo je u međuvremenu dvaput da obraduje navijače plasmanom u grupnu fazu Lige Evrope (jednom čak i da prezimi), da im kao utešnu nagradu servira kup (četiri zaredom), ali Grobari kao da poručuju „kad nema titule, džaba sve ostalo“. Deluje da je taj rezon ispravan, jer prvak države uživa pogodnosti prilikom prohodnosti u UEFA takmičenja, atraktivniji je u pogledu igrača koji žele da promene sredinu, bolje je pozicioniran na tržištu, a na sve to ostaje ona nemerljiva kategorija oličena u zvanju - šampion.

Kao što je bio slučaj sa Partizanom 2017. Posle odlaska Marka Nikolića i rasprodaje vedeta šampionskog tima sedeli su na klupi još Miroslav Đukić, Zoran Mirković i Savo Milošević. Niko od njih nije bio ni blizu prvog mesta. Od titule se Partizan u svakoj od poslednje tri sezone opraštao polovinom oktobra, dotad bi razlika u odnosu na Crvenu zvezdu postala maltene nedostižna. Ukupni zaostatak u odnosu na komšije u periodu od leta 2017. do danas iznosi 44 boda ako se gledaju redovne tabele (s matematikom polovljenja bodova pred plej-of) ili neverovatnih 65 bodova obračuna li se ukupna razlika, bez krajcovanja poena. Najveća zamerka crno-belima od stručne javnosti i(li) njihovih pristalica je u tome da su se rano predavali, da nisu uspevali da naprave veliku seriju pobeda. Primer radi, Đukiću i Miloševiću najduži niz prvenstvenih slavlja je šest, Mirkoviću pet. A Nikoliću fantastičnih 13! Kad je tako, obično stigne nagrada...

© MN Press, Detalj sa večitog derbija

Indikativan je i podatak da je između dve utakmice sa Mladosti iz Lučana – one na kojoj je overio poslednju titulu 2017. i ove subotnje prilikom restarta sezone – Partizan odigrao 52 prvenstvena meča na svom stadionu. I pobedio samo 35 puta. Samo, jer je za klub šampionskih ambicija nedopustivo da u tri sezone zabeleži 17 kikseva kao domaćin. Kad je već o omaškama reč, u sezoni 2017/18. imao ih je 14 ukupno (računajući i gostovanja). U narednoj čak 17!? Kako s tolikim brojem „grešaka u koracima“ da se nada prvom mestu? Ruku na srce, Milošević je koliko-toliko ublažio pad, na dosadašnih 27 susreta zakazo je „samo“ osam puta, ali je i to više nego zbirnih sedam kikseva koliko su u šampionskoj 2016/17. nakupili Ivan Tomić i Marko Nikolić.

Kako se osvajaju titule, crno-beli su pokazali u već pomenutom periodu 2008-2013, sa šest vezanih slavlja, kad su greške sveli na minimum. Nijednom nisu zabeležili dvocifren broj kikseva, sezone su završavali na prvom mestu sa najviše devet utakmica bez pobede (2007/08), da bi taj broj opadao (osam, dvaput po šest, četiri) sve do poslednje (sedam).

To znači da bi Partizan pod Miroslavom Đukićem i Zoranom Mirkovićem u zamišljenom scenariju svakako bio iza Partizana Slaviše Jokanovića, Aleksandra Stanojevića, Avrama Granta i Vuka Rašovića. Miloševićev bi se pak u nekim sezonama borio za titulu...

Doduše, da je Partizan u minule tri godine „pao“ na malim utakmicama, može se zaključiti na osnovu činjenice da je, iako je sve vreme gledao u leđa večitom rivalu, mečeve s Crvenom zvezdom igrao više nego korektno. Tu je „na nuli“, pa ako pitate ljude u Humskoj kazaće vam kako razlika nije realna. Od duple krune maja 2017. sreli su se večiti rivali našeg fudbala devet puta (osam u ligi, jednom u kupu), a skor je izjednačen. Oba tima imaju po dve pobede, uz čak pet remija.

Od poslednje titule do danas crno-beli su angažovali iz inostranstva ili Superlige 36 igrača (na ovom spisku nisu fudbaleri prekomandovani iz mlađih kategorija u prvi tim) i mada su neki stvarno opravdali potpise, utisak je da im u poslednje vreme selekcija tima nije odgovarala ambicijama kluba. Da je podbacio onaj deo zadužen za dovođenje novajlija. Čak i da su svi ostali – a nisu, jer ih je 16 otišlo - kontinuitet igračkog kadra i(li) struke ne bi garantovao titulu. Videlo se to na primeru šestogodišnje dominacije srpskim fudbalom, jednako kao i danas, menjali su se igrači i treneri, maltene se u svaku sezonu ulazilo na novim snagama, pa je Partizan bivao prvak. I to tako što su mu odlazili po pravilu ponajbolji igrači (Stevan Jovetić, Zoran Tošić, Adem Lajić, Kleo, Mladen Krstajić, Stefan Savić, Zvonimir Vukić). Po pravilu, za veliki novac. Što ukazuje da problem nije samo na terenu.

© MN Press

Odlaze i sad najbolji ili tržišno najvredniji, samo nema odgovarajućih zamena. Nema ni jasnog opredeljenja rukovodilaca u kom pravcu bi klub trebalo da se kreće. Čini se da je tu glavni problem, jer se luta bez jasnog cilja. Na početku sezone označi se titula kao prioritet, sredinom jeseni planovi se prekroje, čas kao pokrivalica služi učešće u Ligi Evrope, čas napad na kup, čas višemilionske zarade od transfera. Klub je pretvoren u neku vrstu preduzeća. U njemu stalno ima robe na lageru, ali nema nagrade u vidu šampionskog naslova. Označio je poslovanje kao primarni, a rezultat kao sekundarni cilj. Ponekad se čini da se više računa vodi o kasi nego o terenu. Što je suprotno logici sporta. Cilj bi, valjda, trebalo da bude prvo mesto, tek posledično njemu prodaje (videti pod „Ivan Tomić 2008-2010“). Ne transferi kao pokazatelj da li je uspešan ili ne. Klub možda živi od novca iz transakcija, ali navijač živi od titula. I za titule.

Njihovo osvajanje trebalo bi po svaku cenu da postane prioritet Partizana. Samo one donose benfite. Rezultatske, ekonomske, emocionalne. Kup jeste lep, Liga Evrope zanimljiva, ali jedino titula predstavlja mernu jedinicu uspešnosti.

Ako planira da bude uspešan...