Tri godine od tanga smrti: Samo Leonardo i Tavamba osvajali van Humske

Posle tanga smrti nikako šampionski hit da se zavrti. Plesalo se, pevalo i nije se ponovilo. Zasad...

Niti u Humskoj, niti van nje. Nijedan fudbaler Partizana, učesnik grandioznog slavlja 21. maja 2017, nije još jednom osetio kako izgleda biti prvak države. Iako rasuti po svetu, akteri poslednje titule, osvojene na današnji dan pre tri godine, čekaju da vrednost potvrde na drugoj adresi. Neki od njih su značajno napredovali, uspešni su kad je reč o kontinuitetu igara ili kvalitetu liga, neki su smisao pronašli u milionskim ugovorima, ima avanturista spremnih da se zapute na druge kontinente, samo nikom nije uspelo da osvoji trofej šampiona posle boravka u Beogradu. Niti Parnom valjku da taj podvig reprizira u Superligi.

Od igrača koji su na utakmici protiv lučanske Mladosti (5:0) overili zvanje najboljeg srpskog kluba u sezoni 2016/17, za crno-bele igra samo još Bojan Ostojić, dok se ostatak ekipe rasuo po raznim meridijanima, pojedinci čak završili karijere. Upravo je iskusni štoper među retkim laureatima postšampionske ere, posle dupe krune osvojio je još dva Kupa Srbije, zajedno sa penzionisanim saborcem iz defanzive Miroslavom Vulićevićem i legendarnim kapitenom Sašom Ilićem, malo ranije rešenim da okači kopačke o klin. Indikativno, van granica Srbije peharom mogu da se pohvale još samo Leonardo da Silva Soza i Leandre Tavamba. Brazilac je pogotkom u poslednjoj seriji penala doneo Al Vahdi iz Abu Dabija Superkup Ujedinjenih Arapskih Emirata 2018, a snažni Kamerunac golovima vodio Al Tavon do trona u Kupu kralja Saudijske Arabije i bio strelac odlučujućeg pogotka u finalu sa Al Itihadom 2018.

Ostali?

Kako ko. Od sjaja do očaja. Najviše je pokazao Nikola Milenković – uz Ostojića stub odbrane šampionskog tima – dokazan u Seriji A, čija vrednost ne zavisi od toga da li je u prilici da se bori za trofeje. I ta će se šansa jednog dana ukazati, ali za ove tri sezone Bleki je igrač koji je ubedljivo najviše pokazao van Humske, napredovao do statusa standardnog reprezentativca, cenjen je u italijanskom fudbalu, konstantno drži visoku tržišnu cenu (između 30.000.000 i 35.000.000 evra) i samo je pitanje trenutka kad će preći u jači klub od Fjorentine, dobiti šansu da se ustremi da napadne vrh.

Nikola Milenković i Bojan Ostojić

Milenkovićev primer može i da se posmatra kao izuzetak koji potvrđuje pravilo, od svih Partizanovih igrača iz sezone 2016/17 samo momak iz „klase 1997“ uspeo je u „ligama petice“. Primera radi, Everton Luiz i Marko Janković su takođe dobili šansu da se oprobaju u Seriji A, čak potpišu za isti klub, samo u odvojenim terminima, ali niti se Brazilac dokazao u SPAL-u (u međuvremenu se otisnuo u MLS ligu), niti u klubu iz Ferare crnogorski vezista dobija priliku da se razmahne. Uz Milenkovića u Fjorentini igra Dušan Vlahović, lane osvajač Kupa Italije za mlade timove, međutim, s obzirom da to nije seniorski, već omladinski fudbal i da je za crno-bele u pohodu na duplu krunu doprineo zbirno sa 130 minuta nije relevatan za ovu temu.

Sledeću kategoriju igrača čine momci koji su dobro unovčili period na Topčiderskom brdu. Nju čine pomenuti Leonardo da Silva Soza i Lenadre Tavamba, izabrali su da „mlate novac“ po arapskom svetu i zanemare takmičarski aspekt, priliku da se oprobaju u kvalitetnijem evropskom fudbalu. Što je, takođe, legitimno, međutim, sem po jednog pehara u Emiratima i Saudijskoj Arabiji do šampionskog znamenja nisu stigli. Nominalno treći, a suštinski, prvi - vođa navale te sezone, barjaktar uspeha, Uroš Đurđević takođe je ostvario višemilionski transfer, međutim, kad je shvatio da mu Olimpijakos zatvara vrata, preselio se u Sporting iz Hihona. Zavredeo je naklonost Španaca, dobio novi ugovor, ali koliko god bio kvalitetan potrebno je da se oproba u Primeri ili nekoj drugoj ligi kako bi opet se ustremio ka visinama.

Kad je reč o jakom takmičenju, onda je Marko Jevtović povukao dobar potez odlaskom u Konju, jer je manje-više redovan u šampionatu Turske, međutim, ni zadnji vezni, baš kao ni Đurđević, nije u prilici da napadne pehare. U rang ispod, ako se posmatra kvalitet liga u koji su otišli, spadaju: Nemanja Mihajlović (Holandija, pa Poljska), Nebojša Kosović (Kazahstan), Milan Radin (Kazahstan, pa Poljska), Saša Marjanović (Kazahstan, pa Kipar), Petar Đuričković (Grčka), Alen Stevanović (Japan, pa Poljska), Filip Kljajić (Druga liga Japana), dok je njegova zamena Nemanja Stevanović i dalje drugi golman Partizana.

Niko se osim Milenkovića nije dokazao u „ligama petice“, što je takođe tema za razmišljanje.

Od igrača koji su na polusezoni napustili klub, Gregor Balažic je potpisao za Ural (sad je na Kipru), Sedrik Gogua se šetao od Letonije, preko Kazahstana do Rusije da bi ga na kraju udomio CSKA, Nikola Đurđić posle Danske i Švedske završio u Kini, Valeri Božinov se iz Azije, preko Lozane, Rijeke i dva bugarska kluba vratio italijanskokm fudbalu (Peskara), a Miroslav Bogosavac posle dve i po sezone u Čukaričkom pozajmljen Ahmetu. 

Na kraju – trener. Primer Marka Nikolića pokazuje da je uspon Partizana do znamenja u sezoni 2016/17 zapravio veliki trijumf struke. Da ne zamere fudbaleri, od njih je napravio šampione. I sam postao prvak na drugoj adresi, dokazavši da to što je uradio u Humskoj 1 nije slučajno. Samo godinu dana kasnije pokorio je Mađarsku, naredne sezone sa Videotonom uzeo kup, tako da ispada da je, mimo Topčiderskog brda, jedino strateg nastavio nisku uspeha, pa nije ni čudo što je prirodnim putem dobio poziv da se oproba u Lokomotivi iz Moskve. 

P. S. Samo 12 dana pošto je Partizan osvojio titulu prvaka Srbije, Real je odbranio pehar Lige šampiona. Iz startnih 11 koji je u Kardifu tukao Juventus 4:1 danas su u Madridu čak devetorica igrača. Za crno-bele igra još samo jedan. I, kako onda da se zavrti ponovo tango smrti?