Tragična sudbina Mihaila Načevića, dugoprugaša koji nije istrčao počasni krug

Fudbalski hleb nekom izgleda savršen, bez kore, a nekom kao robijaški - sa devet kora. Ova priča je o čoveku koji je fudbalu dao sve, a fudbal njemu ništa. Ovo je podsećanje na to koliko je i nekada novac bio važan u životima sasvim običnih ljudi. Mada Mihailo Načević baš i nije bio toliko običan...

Načevićeva storija počinje 8.11.1903. godine u Beogradu, a završava se tragično 8.6.1939. u istom gradu, kada je umro od tada neizlečive tuberkuloze pluća. Bio je pouzdan half (igrač sredine terena) “crvenih“ u doba njenih najvećih uspeha. Učestovao je u osvajanju obe titule prvaka Kraljevine SHS, kada je SK Jugoslavija verovatno imala i najbolji tim u svojoj istoriji. Osim toga bio je dobar rutiner i takođe atletičar. Učestvovao je u trčanju na dugim prugama. U vreme uspeha 1924. i 1925. godine zabeležio je po dva nastupa za reprezentaciju države i postigao je dva gola (protiv selekcije Južne Normandije), a u najvišem rangu je odigrao ukupno sedam utakmica, ali je ta brojka mala samo zbog formata takmičenja.

Posle SK Jugoslavije sredinom dvadesetih godina 20. veka odlazi u Sarajevu gde postaje jedan od najboljih igrača SK Slavije. Međutim, tamo je i navukao opaku bolest, mada sigurno nije pomoglo ni to što je po povratku u Beograd radoi vrlo teške i zahtevne fizičke poslove. To će mu doći glave. Na početku smo spomenuli upravo taj famozni fudbalski hleb, ali kad čovek, uz to neko ko je ostavio trag na ''velikim'' terenima, ostane bez njega i dođe u situaciju da moli druge da mu pomognu, javno, bez ustezanja i sramote, onda znajte koliko mu je teško. Kad muka natera, ni poniženje nije ništa.  Upravo to je poznati half bio prinuđen da učini dve godine pre svoje smrti.

Adresa na koju se obratio poznati stanovnik Cerske ulice u Beogradu bila je redakcija ''Politike''. Kratka ali potresna vest popunila je stubac 13. stranice uglednog dnevnika. Računao je na pomoć, nadao se, pokušavao da probudi savest bivših saigrača, funkcionera koji su mu se s poštovanjem obraćali dok je bio aktivan.

Mizerni prilozi pristigli iz tabora ''crvenih'' više su bili nešto zbog čega je trebalo da crvene pred njim tako nemoćnim i bolesnim, dok su ljudi iz nacionalne fudbalske organizacije zaslužili jak moralni šamar. Ni Beogradski loptački (fudbalski) podzavez se nije predario.

Novinari su bili na visini zadatka, više redakcija je pokrenulo akciju prikupljanja pomoći, najistaknutiji su bili iz redakcije lista 'Vreme''. Vapaj mesecima nepokretnog Mihaila posebno je pogodio Dušana Petkovića, saradnika ovog lista koji je, na njegovu nesreću, dobio zadatak da bolesniku uruči prilog i uveri se u sav teret situacije, obriše suze dvema malim ljudskim figurama koje su obigravale oko svog oca detinje se nadajući da će njihov životni uzor ponovo potrčati za njima.

Otišao je tiho, ispratilo ga je jedva desetak ljudi, najvernijih drugova. Niko od igrača družine čiji je bio deo, SK Jugoslavije. O rukovodstvu da ne govorimo. Nije bilo ni onih koji su mu klicali dok je briljirao na terenu. Vreme radosti je ostalo u daljini , pa više nikom nije bio bitan.

Za kraj, kao podsećenje, citiraćemo samo još članak iz lista Vreme od 10.6.1939. godine: "Mihailo Načević bio je amater. Tek sada uviđamo koliko imaju pravo naši futbaleri što više ne žele da budu amateri. Tek sada vidimo kako bednu nagradu dobija jedno nesebično požtrvovanje koje je dalo mnogo za napredak našeg futbalskog sporta".

PIŠU: Nebojša Jakovljević, Dragan Stojić;
Detaljne podatke o istoriji fudbala na prostorima bivše Jugoslavije između dva svetska rata možete pronaći na sajtu exyufudbal.in.rs.