Top 11 utisaka jeseni u Mozzart Bet Superligi

Dominira Crvena zvezda srpskim fudbalom još malo pa punu deceniju, ali kada su u pitanju jesenje počasti – večiti se već šest godina unazad smenjuju na tronu. Da je neko rekao, onomad, krajem juna, kad su crno-beli poraženi u Staroj Pazovi od ruskog drugoligaša Rodine, pa dve nedelje kasnije u Larnaki, u prvoj zvaničnoj utakmici u sezoni, ličili na grupu građana, da će prvi proći kroz cilj na kraju kalendarske godine u Mozzart Bet Superligi... slali bismo ga po stručnu pomoć.

Lane u ovo doba na minus 17, sada na plus jedan. Ima, naravno, mnogo do komšijskih kikseva – Partizan je, uostalom, izgubio večiti derbi na domaćem terenu – ali, zaista je ovo bila posebna jesen u Humskoj. Preživele su “bebe” ubrzano odrastanje, bolnu eliminaciju iz Evrope, krizni perod kada su ispale iz Kupa Srbije, promenu trenera, igrale pola sezone bez klasičnog levog beka, a sve vreme bez ijednog iskusnog defanzivca...

Postizale su golove duboko u sudijskoj nadoknadi u Pančevu, pa protiv Kragujevčana, vraćale se iz minusa u Ivanjici, sreća ih je mazila u Bačkoj Topoli... Ali su emitovali energiju, budili emociju, punili oči svojim navijačima.

Sve do pre neko veče u Loznici, kada su radili sve suprotno od gore opisanog i najlošijom partijom u sezoni pokvarili kompletan utisak, jer onaj poslednji je uvek najjači. Razlika između plus četiri i plus jedan u odnosu na najvećeg rivala, manje je bodovna, a više psihološka. Tu su najviše izgubili. 

Loptica je sada prebačena u dvorište uprave. Sve znamo, repovi su dugački, tuđi, što su vam ostali, samo ovaj prvi sledeći je 1.300.000 evra težak. Ali, u zimskom prelaznom roku, gospodo, vi ste na potezu!   

MARAKANA PALA POSLE 3.155 DANA

Zvezda protiv Vojvodine

Sva relativnost fudbala staje u aktuelni odnos Partizana i Crvene zvezde. Čaša je, čini se, na obe strane Topčiderskog brda polupuna. Ili poluprazna, ko kako želi da vidi.

Crno-beli na praznike formalno odlaze kao nekakvi slavljenici, prvi na tabeli. No, odavno su ispali i iz Evrope i iz domaćeg kupa, ne sačuvaju li presto u šampionatu, prašina će ostati nataložena na trofejnim vitrinama u klubu.

Crveno-beli su, na drugoj strani, u igri na sva tri fronta, u Evropi će sasvim izvesno igrati eliminacionu fazu takmičenja, ali opet su morali da prodrmaju svlačionicu ‘deža vi rokadom’ Milojević – Stanković.

Videli smo minule jeseni nešto što godinama unazad nismo kad je Zvezda u pitanju. Da u par nedelja osvoji ukupno jedan bod protiv dva dojučerašnja prvoligaša, da ne pobedi u Nišu, gde je imala redovnu mušteriju, da, naposletku, dva puta u 40 dana izgubi od Vojvodine. Poraz na “Rajku Mitiću” 7. decembra označio je kraj svetskog rekorda i osmoipogodišnje nepobedivosti Zvezde na svom stadionu u domaćem šampionatu.

Neka to bude i mali omaž novosadskim crveno-belima, koji nisu ove jeseni uradili ništa epohalno u rezultatskom smislu – to je toliko kvalitetan sastav da je treće mesto na tabeli najmanje što se od njega očekuje – ali, jesu napravili značajan karakterni iskorak, dostojan nekadašnjeg prvaka velike Jugoslavije.

Kad je počela sezona, dok su trajale kvalifikacije za Ligu šampiona, Zvezda je neke mečeve pobeđivala sa svojim, ne čak ni drugim, nego trećim timom. I zato, sa ovakvim odnosom u budžetima, nema nikakvog kadrovskog alibija za jesenje posrtanje. Dok je u Evropi ‘doktor Džekil’ pobeđivao Lil, FCSB, Šturm bez primljenog gola, na domaćoj sceni je letargični ‘gospodin Hajd’ za manje od dva meseca prosuo više bodova nego u bilo kojoj kompletnoj sezoni od prethodnih osam šampionskih.

A opet, čini se da i dalje baš niko ne veruje da će kruna na kraju promeniti vlasnika. Mnogi se ni ne libe da to javno poruče...

SUNCE TUĐEG NEBA

Jovan Milošević

Biće to večita dilema u fudbalskim raspravama u Srbiji. To, da li fudbaleri prerano odlaze u inostranstvo. Znate već ono o zlatnim kočijama koje samo jednom staju pred kapiju. O ponudi koja samo jednom dostigne određenu cifru, jer bogati su odavno spremni da kod nas odreše kesu isključivo za mladost i talenat.

Negde će se on momentalno primiti, kao u slučaju Veljka Milosavljevića, koji je iz aviona debitovao u Premijer ligi. Negde će mu trebati malo vremena da prilagođavanje, kao kod Mihajla Cvetkovića. Negde će čitava polusezona proteći u “bavljenju” projektom, od popravljanja ishrane do zuba, kao kod Andrije Maksimovića (uzeli smo za primer top tri letnja izlazna transfera). Ali, daleko je veći broj momaka što su odavde otišli kao nebrušeni biseri i izgubli su se na putu ka velikoj sceni.

Mnogi od njih morali su da se vrate i tek u drugom mandatu u srpskom fudbalu potvrde klasu i overe afirmaciju. Naizgled korak nazad, za dva napred (setimo se Luke Ilića u TSC-u pre dve sezone). Takav je ovosezonski primer Jovana Miloševića, ili dosta starijeg Slobodana Tedića, koji je eksplodirao jesenas na Banovom brdu, ili još starijeg Lazara Ranđelovića – doduše sa solidnim stažom na terenima po Grčkoj, Rusiji i Španiji – koji je tek u dresu Vojvodine zavredeo poziv u reprezentaciju. Uostalom, niko tako nadahnuto kao Aleksa Šantić nije pisao o razlici kojom greje ovdašnje i sunce tuđeg neba.

E sad, sav ovaj uvod, da bismo konstatovali ono što niko ko je makar i površno pratio jesen u Mozzart Bet Superligi ne bi smeo da ospori: Čast svima ostalima, ali igrač polusezone je Jovan Milošević! Bilo ako pogledate statistiku – samo na pet utakmica nije bio strelac ili asistent; bilo ako je u pitanju fudbalska estetika – ono kad se zaleteo sam protiv svih pa dao gol u Kruševcu ili “makazicama”, što bi mogle da se izdaju na recept u apoteci kao melem za oči, prelomio u Ivanjici; bilo da je u pitanju presudni uticaj na rezultate čitavog tima – sa njegovim povredama poklopili su se skoro svi krizni momenti Partizana u polusezoni (Mačva, Čukarički, IMT).

Biće atipična zvezda predstojećeg prelaznog roka. Jer, drugi se najviše pitaju.

SENZACIJA SA JUGA

Najpre smo mislili da je slučajnost. Ono kad su već u drugom kolu zgazili TSC (odnos šuteva 26:2, 10:1 u okvir), ali lopta nije htela u gol. Onda smo trljali oči kada su dve nedelje kasnije samleli Čukarički za poluvreme. Pa smo nepoverljivo konstatovali da će uz puno srce, džepovi na tabeli ipak ostati prazni, jer su nakon 12. kola zauzimali pretposlednju poziciju. 

Od tada – nisu nijednom izgubili! Da se tabela pravi samo na osnovu učinka u poslednjih osam jesenjih kola, znate li ko bi bio lider Mozzart Bet Superlige? Radnik iz Surdulice! Da čudo bude još veće – to je period koji se poklopio sa težom povredom prvog strelca ekipe, Vukašina Bogdanovića.

Nekada je bila kazna gledati utakmice po onoj oranici, danas je praznik za oči pratiti atomski fudbal sa terena na kojem lopta klizi kao na video igrici. Uzmimo samo utakmicu poslednjeg kola protiv Novog Pazara kao paradigmu. Onu uigranu akciju iz prekida, kada je udarac Pejovića odbranjen na gol-liniji. Siže za doktorat Marka Jakšića, tvorca ove senzacije. Ili, remek delo Daglasa Ovusua u sudijskoj nadoknadi, kao šlag na tortu i njegove, i klupske jesenje bajke. Biće to rekordna prodaja Radnika, možda već ove zime!

I još nešto. Nije to samo ova polusezona. Kalendarsku godinu Radnik je počeo kao peti u Mozzart Bet Prvoj ligi Srbije, da bi kroz cilj prošao prvi, sa 13 bodova više od trećeplasiranog. Ozbiljno su narušili ravnotežu u srpskom fudbalskom mikro kosmosu, jer na njih letos baš niko nije računao.

UN ITALIANO VERO

Domeniko Mesina

Godinama je to bio kancer srpskog fudbala. I zato, nema ko nije pozdravio angažovanje Domenika Mesine da zavede red na sudijskoj sceni.

Da li je bolje? Nema dileme! Nije bilo skandala kao prethodnih sezona, veliki su gubili od malih češće nego ikad pre.

Da li arbitri greše? Pa, nisu roboti. Neka u klubovima pođu od sopstvenih kikseva. Mada, ima onih s pravom nezadovoljnih, a svoju ljutnju najskuplje je platio Spartak – “milionče” za saopštenje.

Da li smo, ipak, očekivali više? Odgovor je i tu potvrdan...

Nije se Italijan previše eksponirao u javnosti. Pojavio se na utakmici prvog kola TSC – Radnički, pa u finišu polusezone u studiju TV Arena sport. Pisana saoštenja utorkom, umesto najepohalnijeg napretka, ispostavila su se kao najveće razočaranje. Skoro pa zamazivanje očiju. Objašnjenja samo za VAR situacije kod (ne)poništenih golova i (ne)dosuđenih penala. I ispada da niko nikad nije pogrešio. A, mimo toga, bezbroj spornih “detalja”, od presudnog značaja za konačan ishod.

Ideja je bila da ovih šest meseci bude svojevrsni grejs period za Mesinu, pre nego dodatno pročisti listu i na proleće još snažnije utisne sopstveni pečat na arbitražu na srpskim terenima. Ali, nakon dešavanja u poslednjem jesenjem kolu – indikativno delegiranje, sporan poništeni gol u Beogradu bez ijednog vraćanja usporenog snimka, protesti Javora na odluke u porazu od Vojvodine – ne možemo reći da nismo zabrinuti pred polusezonu u kojoj će tenzije dostići tačku ključanja. 

UGROŽENI VELIKI CENTRI I “TRAMVAJ” LIGA U NAJAVI

Stadion Spartaka u Subotici

Da se u ovom momentu okonča sezona u Mozzart Bet Super i Prvoj ligi, u elitnom rangu bi naredne godine, među 14 klubova, tačno polovina bila iz Beograda! Plus Pančevo, kao osmo.

Sa jedne strane, alarmantan podatak. Verovatno malo ko želi baš takvu ligu. Sa druge, ne može ništa veštački. Za to što već godinama tavore, ovi što su pri dnu tabele najviše su sami krivi.

Ako potegnemo argument publike – ko će da gleda “tramvaj” ligu? – kad im ne gostuju večiti, ni Kruševac, Subotica i Niš nemaju više od par stotina gledalaca u proseku. Tri grada sa zbirno preko 600.000 stanovnika! Tema za duboku analizu.

Napredak je stalni član elite od 2016. godine. Radnički od 2012. Spartak od 2009. Nije baš da su na istom stepenu ugroženosti – Kruševljani su skoro pa otpisani, dok su Nišlije bitno popravile svoju perspektivu pobedom u poslednjem jesenjem kolu. Subotičani su negde između, sa samo tri boda (bez pobede) u poslednjih osam jesenjih kola.

Nije baš ni da mogu svi u isti koš – dok je Napredak “srpski Atletik Bilbao”, u Spartaku se, recimo, obilato oslanjaju na strance sumnjivog kvaliteta. Ali, dok su finansije relativno stabilne, očito da svuda ozbiljno škripi u sportskom sektoru, a treneri lete kao konfete.

Radnički je još pre par nedelja promenio i startega i sportskog direktora. Napredak koketira sa novim sportskim operativcem, videćemo šta će preduzeti na severu Bačke. Da je dobro – nije!

POLA LIGE (NI)JE MENJALO TRENERA

Svih 14 klubova koji su kalendarsku godinu počeli i završili kao članovi elitnog ranga promenilo je trenera u 2025! Znamo šta ste pomislili, ali – greška. Ne, nije reč o Srbiji, već, nećete verovati – Belgiji!

Nije ovo onaj dečji izgovor kada se roditelji naljute zbog slabije ocene u školi: “Ali, mama, i Miša je dobio trojku.” Nije ni pokušaj da relativizujemo hronično gorući problem – dvocifren broj promena na klupi za jednu polusezonu svakako je previše.

I dalje je to čak pola lige, ali i duplo više klubova nego prošle godine, koji su celu polusezonu izgurali sa jednim stručnjakom na klupi (računamo tu i Vladana Milojevića, iako je već bivši na Marakani). Neka je i blagi, ali jeste pomak. I, ako je to nekome za nauk – od prvih devet na tabeli na polusezoni, njih sedam nije menjalo stratega ove jeseni.

A, kada je ta vrteška u pitanju, obeležili su je povratnici u svoje stare sredine. Nenad Lalatović se vratio u Lučane, Tomislav Sivić u Niš, Miloš Kruščić u Spartak, evo sada i Dejan Stanković u Zvezdu. Zoran Vasiljević je u istoj polusezoni otišao, pa se vratio u IMT...

Videli smo i neka nova lica – Aleksandar Luković, Nemanja Miljanović, Milan Nikolić, Nenad Stojaković, Marko Jakšić prvi put su se okušali sa srpskoj superligaškoj sceni. Odlazak Feđe Dudića najviše se osetio u medijskom prostoru, fale oni bombastični naslovi koje su nudile njegove pres konferencije, a dolazak Takisa Lemonisa, trofejnog grčkog startega sa debelim dosijeom vođenih utakmica u Ligi šampiona, značajno je obogatio kapacitet struke u elitnom srpskom fudbalskom takmičenju.  

OD “KONOBARA” DO “JAMALA” RAZDALJINA JE MALA

Aleksa Kuljanin

Još jedna tema za hroničnu diskusiju i neslaganje u srpskom fudbalu. Obavezni bonusi. Čak ni selektor Veljko Paunović, kada smo ga u Leskovcu direktno pitali, nije imao izričit odgovor. “Potrebno mi je vreme da razmislim o tome”, rekao je tada.

Neka je i veštački, ali jedan faktografski efekat je dalo – internacionalna opservatorija CIES izračunala je da je Mozzart Bet Superliga prva među svim ligama u svetu po minutaži igrača mlađih od 22 godine.

Talenat je kao voda, možda bi svakako pronašao svoj put, a možda treneri, na užarenim srpskim klupama, zaista ne bi verovali klincima, da nisu prinuđeni pravilima. Tek, pojavili su se, eto, i ove jeseni “neki” Vasilije Kostov, Stefan Bukinac, Filip Matijašević, Đorđe Petrović u Nišu – prototip desnog beka za budućnost... Vasilije Novičić već neko vreme igra kao mator, a 2008. je godišze. Otišao je Jovan Milosavljević za silne novce iz Pančeva u Malme. Skoro čitav tim Partizana čine dečaci, taj momak Andrej Milanović, što je crno-belima zagorčao život u subotu, ima 17 godina i te večeri je debitovao na seniorskoj sceni.

Pa ipak, kad govorimo o bonusima, jedno ime posebno je zasvetlucalo. Možda je ta priča o konobarisanju malo pretenciozna i služi da romantizuje čitavu stvar – kao da je u Inđiji moglo da se živi samo od fudbala. Možda reči trenera Radomira Kokovića, koji je njegov talenat stavio u istu ravan sa Laminom Jamalom, zvuče kao preterivanje. Ali, kompletan paket koji ide uz Aleksu Kuljanina zaista ima elemente filmske priče. Jer, pokazuje da fudbal nekad nudi scenario kakvom se ne biste nadali ni da upecate zlatnu ribicu. I šta sve može dobar skauting.

Zato od srca navijamo za otkrovenje jeseni u Mozzart Bet Superligi i momka koji je već na debiju za mladu reprezentaciju postigao prvenac u dresu Orlića.

ALHEMIČAR

Vladimir Gaćinović

Adem Ljajić je tamo bio sve! Puštao je kišu u Novom Pazaru. Uprtio je čitav tim na svoja leđa i izveo ga u Evropu. Opšti konsenzus je vladao da je najbolji fudbaler u ligi. A, onda je otišao.

Da je samo on... Rubežić, Mesarović, Adešina, Kurdić, Islamović, Džon Meri, Antvi, Mršić, Vidaković, Lakićević, Kovačević, Ziljkić, Zličić, Popović, Filimonović... Pa, ko bi to još mogao da izdrži? Pritom, ovi što su došli da ih zamene, uz dužno poštovanje, nisu baš neke fudbalske babaroge. 

I ko te sad pita za to što je Vladimir Gaćinović na utakmici četvrtog kola protiv Radničkog u Nišu, prvoj po odlasku Adema Ljajića, delovao kao čovek koji nije spreman da još dugo sedi na toj klupi. I što alternativna istorija kaže da možda ne bi, da njegovi izabranici nisu postigli dva gola nakon 90. minuta i preokrenuli na 3:2, dočekao kao trener Novog Pazara ni prvu sledeću utakmicu protiv Radnika kod kuće, a kamoli onu preksinoćnu u Surdulici, nakon što se okrenuo ceo krug u prvenstvu. 

To što Novi Pazar zimuje kao četvrti na tabeli možda je i veći podvig od prošlosezonskog plasmana u kvalifikacije za Ligu konferencije. Neki će se verovatno mrštiti, ali nama je dato pravo da to javno ustvrdimo: Vlada Gaćinović je trener godine u srpskom klupskom fudbalu!

KO ĆE KOME…

Ima toga na celoj fudbalskoj planeti. Mada, možda nešto češće u Srbiji, zato što je fluktuacija igrača ovde natprosečna. Nekome je to posebna emocija, nekome specijalna motivacija, tek, onu situaciju – loptu u mrežu, pa ruke uvis, viđali smo ove jeseni baš često.

Stefan Stanisavljević je četiri dana nakon što je od Vojvodine pozajmljen Novom Pazaru – presudio svom matičnom klubu. Milutin Vidosavljević prešao je iz Kragujevca u Novi Sad, pa zabio dva gola “svom” Radničkom. Zvezdinu nepobedivost na Marakani srušio je Njegoš Petrović. Nemanja Miletić u proseku postiže po gol na svakih 20 utakmica – dao ga je baš Partizanu i srušio mu svaku nadu da će izvući živu glavu na Banovom brdu.

Sava Petrov je petom pogodio mrežu Nišlija, pa podigao ruke u znak izvinjenja. Miloš Spasić je utakmicu sezone (dva gola i iznuđen penal) odigrao protiv Radnika, gde je godinama bio jedan od vodećih igrača. Jovan Milošević bio je jedini strelac u pobedi Partizana protiv Vojvodine, čiju mrežu je pogađao i Miloš Popović, sada adut Radnika. Lazar Nikolić postigao je spektakularan pogodak protiv Javora, Radomir Milosavljević zatresao je mrežu Mladosti, za koju je odigrao preko 220 utakmica...

Ko će kome...