To nije rivalstvo, već neprijateljstvo: Za Mađare smo „arogantni Srbi“! Ili – najbolja reprezentacija u grupi

Godinama smo se merili i(li) upoređivali sa drugima, a izgleda da smo rivalstvo izgradili sa Mađarima. Sreli smo se najpre u Ligi nacija (0:1, 1:1), pa u prijateljskom duelu marta prošle godine kad smo planirali veliki skok na Mundijalu (što je i jedina pobeda u međusobnim okršajima pod imenom Srbija), onda i u aktuelnim kvalifikacijama za Prvenstvo Evrope, gde su nas dvaput tukli po 2:1.

Iz perspektive severnih suseda – bolji su. Tačka gledišta našeg selektora je drugačija, uz napomenu da su makar tri detalja iz susreta na Puškaš areni skrojila sliku o neprijateljskom ambijentu i rađanju novog odnosa snaga. S tim je nekad u granicama dobrog ukusa, čisto sportski, a nekad, Bogami, preteraju. Što bi Englezi rekli, way over the line.

Ako se plasiramo na EP: U drugi šešir više ne možemo, porasle šanse da padnemo u četvrti

Nije to ni izgovor, niti želja da se skrene pažnja sa još jedne neuverljive igre naše reprezentacije, već samo da konstatujemo. Primer prvi: ono kad se navijači u crnim košuljama (!?) svađaju sa Aleksandrom Mitrovićem, a on im odgovara. U redu, sportski, čak i poželjno u eri sterlinih atmosfera, raznih tipova što ne gledaju fudbal, već vrte ajfonom. Ono kad se Mitrović hvata za međunožje kao Dušan Vlahović protiv Švajcarske, ne ide. Nismo to mi. Ili mislimo da nismo. Ili bismo želeli da nismo. Samo, nešto nas je nateralo da tako reagujemo.

Primer drugi: plastične čaše oko Dušana Tadića izgledale su kao da se kapiten Srbije nalazi ispred lokalne birtije u Pešti, a ne kraj korner zastavice u nameri da izvede prekid. Opet, počinje da se navikava na tako nešto pošto igra u Istanbulu, ali u zemlji koja sebe zove Evropom to nije prosto, nego prostački. Uličarski. Skopčano sa kućnim vaspitanjem. Ako hoćete i nejednakosti pred UEFA, jer budite sigurni da bi nas za takve detalje rigorozno kaznili, kao što možete da budete sigurni da Mađare neće.

Primer treći: stalo im je da izazovu kavgu, kao što je Žolt Kalmar, u nadoknadi, pošto je Dragan Stojković već čestitao Marku Rosiju, najpre gurnuo s leđa Nemanju Gudelja, a onda se posvađao sa Vanjom Milinković Savićem. I zbog tog gesta – pocrveneo.

„Desilo se u žaru borbe, maltene posle utakmice“, pokušao je da se pravda vezista Fehervara, ali se na osnovu kasnjih reči lako moglo zaključiti da je rivalstvo Mađarske i Srbije preraslo u neprijateljstvo. „Ne znam šta bi trebalo da uradimo kako bismo dobili poštovanje od ovakvih timova. U nama je proradio inat: čitali smo šta su rekli kad su dolazili u Budimpeštu. Stigli su ovde arogantni, a vratili su se kući bez bodova“.

Pojam koji koristi Žolt Kalmar verovatno je skopčan sa najavom naših reprezentativaca da su otišli po revanš iz septembarskog ciklusa. Desilo se ono što nije smelo. Probudili smo inat u Mađarima i platili skupo.

„Ne bih rekao da smo ostvarili cilj. Bar ne još. Bitno je da i dalje sami odlučujemo o našoj sudbini. Nema kod nas velikih tajni. Naš tim se bori srcem i poniznošću. Očekivali smo da patimo usled fizičke nadmoći protivnika, ali smo trijumfovali srcem. Igrači su nadmašili sopstvene mogućnosti. Sa tehničko-taktičke strane, i dalje smatra da je Srbija najjača reprezenatcija u grupi, ali mi imamo srce i ispravan stav. Uz malo sreće to nas je dovelo do pobede“, mirno je konstatovao selektor Mađarske, Marko Rosi.