Tik-tak Kilijane, biološki sat otkucava: Kralj se poznaje po kruni, a ne po propuštenim vozovima

Mnogo je zvukova mogao da čuje Kilijan Embape po završetku sinoćnog revanša četvrtfinala Lige šampiona protiv Bajerna. Mogao je Kilijan da čuje oduševljene uzvike protivničkih navijača, poslednji zvižduk sudije Slavka Vinčića, proteste svog trenera Alvara Arbeloe, ali za Kilijana Embapea, nakon minhenske eliminacije, najglasnije odzvanja onaj za koji bi retko ko pomislio da bi jedan od najvećih superstarova današnjice mogao da čuje, a to je zvuk otkucaja njegovog biološkog sata.

Nije ovo više proleće 2017. godine, nije to više onaj 19-godišnjak koji je Monako vodio do titule prvaka Francuske i polufinala Lige šampiona (ispostaviće se da je tad protiv Juventusa bio njegov jedini gol do dana današnjeg u polufinalu Lige šampiona, finale igrao samo 2020. protiv Bajerna). To više nije onaj tihi, pozadinski šum talenta koji ima sve vreme ovog sveta pred sobom. Ovo sada postaje agresivno kucanje koje podseća da će Embape uskoro ući u 29. godinu. Za igrača takvog kalibra, ta cifra je zabrinjavajuća. Embapeovi direktni istorijski ekvivalenti iz drugih era (po igračkom renomeu) u tim godinama već su slagali treće ili četvrte zlatne medalje Lige šampiona u svoje vitrine, a Kilijanova je još uvek prazna do te mere da u njoj, nema zlatnih medalja, već samo jedne srebrne medalje. Činjenično je stanje da će Embape 29. godinu dočekati sa francuskom Ligom 1 kao najvećim klupskim trofejom koji je osvojio.

Niko ne osporava da je Embape igrački monstrum, klasa koja se rađa jednom u generaciji, ali talenat bez onog najvažnijeg kupa u rukama polako postaje tragična priča o propuštenim vozovima. Došao je u Madrid da zaustavi vreme i pokori Evropu, a umesto toga, svaka ovakva noć samo pojačava pritisak kazaljke koja neumoljivo klizi ka tridesetoj. Realnost je surova i kaže da biološki sat ne poznaje kraljevski' pedigre, a Kilijan Embape opasno rizikuje da postane najveći igrač svoje ere koji je ostao zarobljen u nekoj vrsti čekaonice večnosti.

Kada se pre devet godina, baš tog proleća 2017. kada je eksplodirao povela debata o tome ko će sesti na upražnjeni presto Lionela Mesija i Kristijana Ronalda, ime Kilijana Embapea bilo je jedini logičan odgovor. Projektovan je kao prirodni naslednik, mašina koja će nastaviti tamo gde su oni stali. Iako se u golgeterskom smislu može govoriti da je stao tamo gde su Argentinac i Portugalac, ipak, Francuz kamerunsko-marokanskog porekla polako troši najbolje godine svoje karijere, a surova statistika ga ne svrstava uz njih, već ga od njih udaljava.

Poređenja radi, a Embapeov kvalitet zaslužuje poređenje samo sa najvećima, u Kilijanovim godinama Mesi je već imao četiri podignuta pehara Lige šampiona i pet Zlatnih lopti. Ronaldo je u istom životnom dobu slavio svoju treću evropsku titulu i imao isto toliko Zlatnih lopti. Kilijan Embape, s druge strane, će u svojoj 29. godini i dalje čekati na svoj prvi klupski diplomski rad van granica Francuske.

Tragedija nije u tome što Embape nije dovoljno dobar, najčešće je najbolji na terenu, već u tome što vreme počinje da mu oduzima status koji se ne dobija golovima protiv, na primer, Lorijena ili Majorke (mada, videli smo da se nije ni tu baš toliko proslavio pre desetak dana kada je Real izgubio krucijalnu utakmicu baš na Balearima). Embape je došao u Real Madrid da bi prestao da bude princ i postao kralj, ali u Madridu se kraljevi prepoznaju po krunama, a nje nema. Ako se ovaj trend nastavi, Embape rizikuje da završi u onoj tužnoj fioci fudbalske istorije pored Ronalda Nazarija, Zlatana Ibrahimovića ili Đanluiđija Bufona, igrača čija se veličina nikada nije dovodila u pitanje, ali čije su vitrine ostale bez onog najsjajnijeg, najtežeg i najvažnijeg klupskog srebra.

Opasnost koja se nadvila nad Embapeovom karijerom nije gubitak brzine ili tehnike. Godinama se verovalo da je njegov susret sa krunom Evrope samo pitanje biologije, desiće se prirodno, jer je najbolji (i jednom će se verovatno i desiti, ali već sada je teško očekivati da će se desiti četiri, pet ili više puta, što je delovalo sigurnim do skoro). Opet se pokazuje da fudbal ne funkcioniše po automatizmu. Embape nastavlja da čeka svoj red, dok su generacije koje su dolazile posle njega, poput onih predvođenih dve godine mlađim Erlingom Halandom ili Vinisijusom Žuniorom (dok mu Kilijan nije postao saigrač), već osetile težinu tog trofeja.

Ono što najviše brine navijače u Madridu, a verovatno i samog Kilijana posle besane minhenske noći, jeste osećaj da on više ne juri istoriju, već da istorija počinje da ga zaobilazi. Granica između legende koja je obeležila epohu i "samo" vrhunskog strelca je tanka, a iscrtana je upravo u onim noćima kada se lomi sezona. Embape je u Madrid stigao posle višegodišnje bombastične sage, kao poslednji delić slagalice koji će Kraljevski klub učiniti nedodirljivim, još nedodirljivijim na međunarodnoj sceni nego ranije. Umesto toga, on polako postaje simbol tima koji ima sve, osim onog starog, surovog instinkta da preživi i pobedi čak i kada nije bolji na terenu. Jeste to sinoć pokazao u velikom delu utakmice, ali je epilog bio takav da je na kraju, okreni-obrni, dvomeč izgubljen.

Možemo do sutra da analiziramo Kilijanovu kretnju, njegove procente realizacije ili činjenicu da je sinoć na momente podsećao na nezaustavljivu verziju sebe primera radi iz katarskog finala 2022. Na kraju dana, semafor u Minhenu i prazan prostor u njegovom rezimeu govore preciznije od svake analize. Nije jednostavno Embape više u godinama u kom važi za vunderkinda koji tek počinje putešestvije 20-godišnje karijere. Ako u naredne dve ili tri sezone ne podigne taj prokleti pehar, njegova karijera, ma koliko golova još postigao, ostaće upamćena kao najsjajnija nedovršena simfonija modernog doba.