“Taj” prvi Interov veliki italijanski štoper

Koliko je utisak da je Inter sinoć razbio Milan, toliki je i da se Milan u prvom poluvremenu “nije pojavio na utakmici”. Rosoneri nisu stvorili šansu za prvih 45 minuta, a ni u drugih 45 se nisu proslavili.

I koliko god da im je Rafael Leao falio kao udarna igla, dobrim delom sinoćnji ishod je skrojio igrač kojem ni Leao ne bi mogao ništa – Alesandro Bastoni. Mladi defanzivac je sinoć odigrao onu vrstu utakmice koja pravi granicu u karijerama talentovanih momaka i odraslih muškaraca.

Interova istorija je bogata, a tradicija velikih italijanskih štopera veličanstvena. Međutim, nikada u povesti te dve stvari nisu se poklopile. Imao je Inter velike defanzivce poput Đakinta Faketija, Đuzepea Bergomija ili Tarcisija Burgniča ali oni su bili bekovi. Najveći italijanski štoperi su igrali ili u Juventusu (Širea, Đentile, Kjelini, Bonući…) ili u Milanu (Ćezare Maldini, Trapatoni, Barezi, Kostakurta, Nesta, pa i Paolo Maldini kao štoper pred kraj karijere)…

Interu su veliki italijanski štoperi izmicali. Iako su u nekim delovima karijera za njega igrali Fulvio Kolovati ili Fabio Kanavaro, nije to bio njihov vrhunac. Čak i kada ih je imao ispred nosa, Inter nije znao da ih prepozna i terao ih je poput Barezija i Bonućija. Marko Materaci nikad nije bio ta klasa, Andrea Ranokija je bio velika opklada koja se nikad nije isplatila.

Alesandro Bastoni bi mogao da bude “taj”.

Način na koji je sinoć čitao igru, presecao lopte, dobijao duele, pripada stilu igre i defanzivnoj inteligneciji gore pobrojanih. Bilo mu je svejedno da li čuva iskusnog i jakog Olivjea Žirua ili malog i nezgodnog Braima Dijaza. Bastonijeve krakate noge su bile svuda. A stizao je i u napad da napravi probleme rivalu. Naprimer kada je doneo loptu pred gol Milana i servirao zicer Edinu Džeku ili kada je mogao da dobije penal posle udarca Radeta Krunića koji sudija nije video.

Nije izgubio nijedan vazdušni duel, podelio je osam tačnih dugih lopti i što je najvažnije: Inter nije primio gol. Po stilu igre je idealan za Gvardiolin Mančester Siti ili Artetin Arsenal koji u fazi napada igraju neku vrstu sistema 3-2-2-3 i što u poslednje vreme probaju i Klop u Liverpulu i Ćavi uz Barseloni. Za tako nešto je neophodan štoper Bastonijevih karakteristika. Pogotovo ako je levonog.

U vreme kada Megavjer košta skoro 90.000.000 evra, Fofana 80.000.000, Kunde i Romero po 50.000.000, Bastoni mora biti u samom vrhu. Malo je u Evropi defanzivno inteligentinijih štopera od njega i sa takvim talentom u fazi napada. A sve je bolji i bolji i sve više napreduje. Sinoć je položio maturu u polufinalu Lige šampiona. Biće tu još uspona i padova ali niko na Apeninima više nema dilemu da su Inter i italijanski fudbal dobili sledećeg velikog štopera. Za sada možemo da kažemo da je najpotcenjeniji štoper današnjice i zbog potcenjenosti Serije A. Ali uskoro će najbogatiji klubovi sveta zakucati na Interova vrata sa Bastonijevim imenom na usnama. I dobiti negativan odgovor ako se on pita.

“Milano je grad, a Inter klub u kojima vidim sebe do kraja karijere”, rekao je Bastoni nedavno.

Njegova priča u interu je bila predodređen da uspe…

Dete je iz fudbalske porodice, otac Nikola je bio levi bek u Kremonezeu i zakleti navijač Intera. Od petoro Nikoline dece, dva sina krenula u fudbal. Alesandro je najdalje dogurao. Već kao dete je zbog ovog sporta pravio štetu šutirajući paradajz, a čim je progovorio, iz njega je izleteo fudbal.

“Imali smo bejbisterku, Rozarija joj je ime. Dok bi ona peglala, ja bih joj dao album sa sličicama i deklamovao joj imena igrača, datume rođenja i zemlje iz kojih su Ona je govorila “tačno” ili netačno”. Jadna žena… Zaslužila je povišicu, šta je sve morala da sluša po ceo dan”, ispričao je kasnije Alesandro Batsoni.

Odrastao je u bogatom delu Italije, u malom gradu Kazalmađore poznatom najviše po ženskoj odbojci. Da je Alesandro bio devojčica, verovatno bi se onako visok i džigljav bavio odbojkom. Ali pošto je bio dečak zaluđen fudbalom, a u okolini je najbliži klub bio slabi Kremoneze, otac Nikola je morao nešto da preduzme.

I odveo je dete u verovatno najbolju fudbalsku školu u Italiji. Atalantin kamp u Zingoniji.

“Osam godina smo Na treninge i utakmice putovali po 130 kilometara u Bergamo i isto toliko nazad. Mogu samo da zahvalim ocu što je imao toliko strpljenja i strasti prema fudbalu. Sa nama je putovao u Emanuel Late Lat sa kojim sam prošao sve Atalantine mlađe kategorije”, ispričao je Bastoni.

Već tada se u Italiji pročulo o čudesnom talentu iz Bergama, postao je U-15 reprezentativac i sa 16 godina se napokon preselio u Bergamo za stalno. Levonog, sjajan na lopti, a visok i jak da dobija duele na zemlji i u vazduhu. Njegovi golovi u polufinalu protiv Juventusa i finalu protiv Intera su doneli Atalantinom U-17 timu titulu prvaka Italije.

“Iako sam počeo kao levi bek, visina me je brzo prebacila u srce odbrane. Mnogo dugujem Atalantinoj školi gde vas teraju da igrate fudbal i uče vas da je dodavanje po zemlji sve u fudbalu. Danas su defanzivci odgovorni za građenje igre, a napadači su ti od kojih kreće defanziva. Nas su to u Bergamu učili ranije nego u drugim klubovima. I nisu se bavili nama samo kroz fudbal. Proveo sam tamo 12 godina i uvek su nas učili da su škola i opšte obrazovanje važni koliko i fudbal jer uvek moramo da imamo plan B u životu”, ispričao je Bastoni u jednom intervjuu.

Bile su to godine Atalantine fudbalske eksplozije kada su njeni talenti zaludeli najveći italijanske klubove. Frank Kesi, Matija Kaldara, Roberto Galjardini, Andrea Konti, Brajan Kristante, Đanluka Manćini, Dejan Kuluševski… Na njima je Atalanta od velikih italijansklih klubova inaksirala blizu 250.000.000 evra. Većina ih nije opravdala očekivanja ali su tada u Atalanti zaista sjajno igrali i vredelo se kladiti na njih. Ali nešto slično kao i sa mladim igračima iz Borusije Dortmund. Nigde ne igraju kao na Vestfalenu. Bastoni je bio izuzetak.

Njegov slučaj je drugačiji. On nije igrao toliko. U prvi tim kod Gasperinija je ušao sa 17 godina, debitovao, odigrao tri utakmice ali je konkurencija bila prejaka i sa Bastonijem se išlo polako. Kao da su ga skrivali od svih jer je već cela Italija brujala o biseru koji bi mogao da nastavi plemenitu lozu velikih italijanskih štopera.

“Potrebno je vremena da razumeš Gasperinija i njegovu zapovest da uvek budeš ispred igrača kojeg čuvaš. Ali kada to naučiš, onda bereš plodove tog znanja. Svi koji igraju, imaju kvalitet i talenat. Ači to nije dovoljno. Pitanje je mentaliteta i kako će se on razvijati. Meni su mnogo pomagali iskusniji štoperi poput Kaldare, Masijela i Toloja. U Atalanti se mnogo koriste podaci, kolio metara si pretrčao u punom sprintu, koliko u laganom trku, svaki dan se prate GPS informacije i znaš na čemu si. Nije bitno koliko pasova odigraš već kako ih odigraš”, prepričavao je Bastoni početke u prvom timu Atalante.

Imao je samo 17 godina i tri profesionalne utakmice u karijeri kada ge je Inter u leto 2017 kupio za neverovatnih 31.100.000 evra. Najskuplji je maloletnik u istoriji italijanskog fudbala. Srušio je tada 16 godina star rekord Antonija Kasana. Iako tih 31.500.000 evra zapravo ne vrede toliko.

Bastonijeva realna tržišna vrednost je bila oko 15.000.000 evra ali je Atalanta uzela Interovu decu Betelu, Karara i Eguelfija za 18.000.000 evra i tako su dva kluba “prebili” transfere. Bilo je to veštačko dizanje kapitalne vrednosti ali tada su svi krenuli Juventusovim stopama i sumnjivim pumpanjem transfera zbog finansijskog fer-pleja.

Inter je iskoristio momenat da kapariše Bastonija i da malo “ispegla” knjige. Ostavio ga je u Atalanti na dvogodišnoj pozajmici. Prvu sezonu na pozajmici je odigrao tek nekoliko utakmica kako to obično biva sa već prodatim igračima, a drugu je proveo na pozajmici u Parmi i odigrao preko 20 mečeva u Seriji A.

“U Parmi sam shvatio da ću postati profesionalni fudbaler. Postao sam starter i rekao sebi: ‘Ale, ako ovo dobro odradiš, to je to’. Tek tada sam mogao da se šalim sa ocem i kažem da sam bolji od njega”.

Sa 20 godina je došao u prvi tim Intera kod Antonija Kontea, isterao iz prvih 11 veterana Dijega Godina, postao starter i reprezentativac Italije. Bajka je počela… Konte je imao apsolutno poverenje u momka dečačke face. Na prvi pogled bi se moglo reći da je miran, čak i plašljiv, ali na terenu je defanzivac koji nosi sve pred sobom, zna šta treba i ne plaši se da preuzme odgovornost.

Iako je napredovao koracima od sedam milja, moglo se desiti zimus da ga Inter proda. Finansijska situacija u klubu je bila takva da je “žrtvovanje” nekog od nosilaca igre delovalo kao neminovnost i opcije su bili Damfris i Bastoni. Antonio Konte je to znao i alarmirao Totenhem da krene u napad. Bilo je nekih pregopora ali su u Interu rešili da se kockaju. Obezbedili su proleće u Ligi šampiona, nadali se da mogu dalje od osmine finala i dodatne zarade u slučaju nešto povoljnijeg žreba.

Rizik se isplatio.