Tabu tema

Takve reči paraju uši dela Grobara posle još jednog poraza, jer navijač prvo gleda semafor, a tek onda raspravlja o utiscima. Nije baš da je Parni valjak pregazio ekipu Radomira Kokovića, da je stvorio desetak zicera i toliko popravio igru u defanzivi da je izgledao dominantno. Jeste delovao znatno bolje nego protiv Novog Pazara, ali da li to bilo koga interesuje posle još jednog poraza?

Štaviše, od početka sezone, kada bi se gledale sve utakmice u Mozzart Bet Superligi, teško da postoji jedna za koju bi moglo da se kaže da predstavlja standard igre Partizana i da je model koji bi valjalo slediti. Baš tu dolazimo do odgovornosti stručnog štaba u najširem smislu tog pojma. Jer ovo što se dešava nije samo do Saše Ilića, nego i njegovih saradnika poput Velička Kaplanovića i Ljubiše Rankovića. Nije mali broj ljudi koji posmatraju sa strane i cene da je problem baš tu. Na klupi. Štaviše, ima zagovornika teze da aktuelni sastav nije toliko loš koliko su mu rezultati loši i da bi sa nekim drugim u ulozi glavnokomandujućeg igrao bolje i bio u gornjem delu tabele.

U ovom trenutku Partizan se nalazi u pat-poziciji. Saša Ilić je već nudio ostavku i, pošto je dobio ogromnu podršku Grobara pred revanš sa Hetafeom, rešio je da je opozove. I tada smo pisali, i ostajemo pri tome, da je Saša potreban Partizanu i da je odluka o povlačenju bila ishitrena, međutim, mnogi zaboravljaju nastavak teksta, u kome se kaže da je i njemu, kao i direktorskom tandemu Danko Lazović – Radosav Petrović, ljudski i sportski dati šansu da isprave greške. Jesu li? Svi znamo odgovore. A niko o tome ne priča, ne piše, ne pominje.

Čak ni rukovodioci Partizana ovu temu ne pokreću, jer ne žele da ispadne kako oni teraju Sašu Ilića. Niti ga iko tera, ali... Čak i u kancelarijama na stadionu u Humskoj se za trenera govori „nije to – to“. Ide se toliko daleko da se priznaje da ga nisu doveli zato što su u njemu videli veliki projekat za ozdravljenje kluba, nego što im je posle prolećnih potresa bilo potrebno ime iza kojeg bi se sklonili. Ilić je najveće ime Partizana u 21. veku, jedno od najvećih od postanka kluba, ali – igrački. Trenerski to još nije. I to je zamka u koju upada javnost. Naravno da je Saša toliko veliki, u svakom smislu, da se niko neće zaleteti da na njega baci kamen, ali bi jednako loše bilo da se svi prave kako je sve u redu i da teraju ko zna dokle.

Ništa se ne popravlja. Rezultati – loši. Igra – loša. Odnosi – loši. Suđenje – loše. Mada, kako je to lepo rekao jedan bivši trener Partizana: „Da bismo mogli da ukažemo na propuste suđenja, moramo prvo da počistimo u našoj kući“.

Ovo nije tekst koji ima nameru da priprema teren za smenu Saše Ilića. Bože sačuvaj. Pre je pokušaj da se ukaže na problem pre nego što eskalira. Ako uopšte može lošije od ovoga.

Ilić i Veličko Kaplanović (MN Press)

Osim trenerove, velika je odgovornost i na čelnicima. Ne može se u modernom fudbalu praviti tim u kome su ograničenja za plate 20.000 evra i na prozivci najavljivati borba za trofeje. To je kao kada bi neko poželeo da odleti u Los Anđeles, a u džepu ima samo 50.000 dinara. Suludo. Očekivanja u startu nisu bila realna. Zato su razočaranja još veća. Uprava Partizana je obmanula javnost da pravi tim koji će biti konkurentan za pehare i sve posle toga je nastavak dubioze. Zato je odgovornost Rasima Ljajića, Danka Lazovića i Radosava Petrovića još veća od Ilićeve. Svesni su je i zato i ne upiru prstom u trenera, ali je izuzetno ružno što neki od njih nezvanično govore kako Saša greši. Kao da svoje greške ne vide.

U sudarima sa sedam prvoplasiranih ekipa Partizan je dopisao jedan jedini bod, na gostovanju Radniku (4:4). Sve ostale utakmice sa timovima iz gornjeg doma je izgubio, što sugeriše da nije plej-of, nego plej-aut tim. Makar u ovom delu sezone. To se nikome ne sviđa, ali je tako. Čak je veliko pitanje da li se Parni valjak trka sa IMT-om i Železničarom za „kotu tri“, koja vodi u kvalifikacije za Ligu konferencije, posle nedeljnih utakmica za njima zaostaje deset, odnosno devet bodova. A između ima još prepreka koje mora da savlada da bi uopšte došao u poziciju da im zapreti. Pritom, nije pokazao da može da pobedi kragujevački Radnički, Mladost ili Radnik.

Pod komandom Saše Ilića pretrpeo je već šest poraza u prvenstvu. Na samo 11 utakmica. Zaprepašćujuće deluje podatak da je u periodu dominacije ovdašnjim fudbalom, kada je osvajao uzastopne titule, u prve četiri takve sezone imao isti broj neuspeha (ali na čak 126 mečeva). A da je u periodu otkako pehara nema, od 2019. do danas, nekim od trenera zamerano kada su izgubili prvu utakmicu u prvenstvu (Ilija Stolica), neki su čekani da se sapletu (Srđan Blagojević), neki su imali manje poraza nego što ih Ilić ima sada (Savo Milošević, Gordan Petrić), neki su dobijali derbi, pa nisu podržani kada su bili prvi (Igor Duljaj), a neki trčali ravnopravno sa Crvenom zvezdom i igrali proleće u Evropi i opet je bilo zamerki kao da su im krvni neprijatelji na tribinama (Aleksandar Stanojević).

Iliću niko „a“ nije rekao. A možda bi trebalo. Zarad njega i zarad Partizana. Ne da ga tera, nego da mu kaže da greši, gde greši i zašto greši. Kakvim se saradnicima okružio. Kojim ljudima veruje. Kako se setio da tek sad, četiri meseca posle početka sezone, zavodi red u ekipi. Da svi zajedno to isprave. Ako mogu. U suprotnom...