Sve miriše na 1994: Još da sruše sinove Mesopotamije i moći će da razapnu vigvam nasred Amerike

Postoje te godine koje u kolektivnom sećanju naroda ne blede, već sećanja na njih tinjaju decenijama čekajući da ih nešto razbukti. Za potomke naroda Kečua i Ajmara, za naciju koja i dalje ima velikih 62 odsto domorodačkih naroda u udelu stanovništva (takozvanih Indijanaca), to je ono vrelo američko leto iz 1994. godine, kada su poslednji put učestvovali na svetskoj pozornici pre nego što su ih vestern-scenaristi ponovo gurnuli u senku pastoraka kontinenta.

Prošle su 32 godine i sada je ponovo došao red na najzapostavljeniju reprezentaciju južnoameričkog kontinenta. Surinam ojačan legijom igrača školovanih u Holandiji nametnuo je ritam sa Starog kontinenta na stadionu u meksičkom Montereju i vodio 1:0 do 71. minuta, a onda je udario u bedem građen na visinama gde vazduha nema, ali silnih pluća i andskog inata ima napretek. Bolivija je u razmaku od osam minuta, od 71. do 79. postigla dva gola, došla do potpunog preokreta, zabeležila pobedu 2:1 (0:0) i plasirala se u finale interkontinentalnog baraža za plasman na Svetsko prvenstvo. U utorak će se u sudaru drevnih civilizacija, sa jedne strane Kečua i Ajmara, a sa druge sinova Mesopotamije, Bolivija i Irak boriti za odlazak na Mundijal. Ili će to biti prvi za Irak od 1986. ili prvi za Boliviju od 1994. godine.

Pobeda od 2:1 (0:0) u Montereju je overila kartu za finale, ali u isti mah i srušila mit da ova reprezentacija može da pobedi samo kada mu planinski vrhovi čuvaju leđa. U utorak, na istom mestu, čeka ih poslednji čuvar kapija Mundijala. Biće to sudar dve kolevke sveta, Anda i Mesopotamije, dve istorije koje su preživele sve strahote i dva naroda koja predugo čekaju na svoj veliki trenutak.

Ako u utorak ponovo proradi taj andski inat, krug će se konačno zatvoriti. Tačno tamo gde su 1994. godine Marko "El Dijablo" Ečeveri, Ervin "Platini" Sančes i saigrači poslednji put prkosili fudbalskoj aristokratiji (držali Nemačku na otvaranju 0:0 do pred sam kraj), neki novi momci biće spremni da zabodu svoju zastavu. Još samo jedan korak deli ih od toga da, nakon 32 godine čekanja, ponovo razapnu svoj indijanski vigvam nasred Amerike i pokažu svetu da pastorci kontinenta zapravo imaju najveće srce.

Učinio je sve Fudbalski savez Surinama da ojača reprezentaciju što je moguće više od martovskog interkontinentalnog baraža i sa logističke strane uradio sve što je bilo u njegovoj moći. Početkom meseca pravo da nastupaju za Surinam dobili su sad već bivši Holanđani Joel Piro (napadač Lidsa) i Melajro Bogarde (odbrambeni igrač LASK-a iz Linca), obojica su se našla u startnoj postavi, ali debi za zemlju svog porekla neće pamtiti po lepom.

Za Surinam su igrala još neka imena poznata pedantnim ljubiteljima fudbala: Stefano Densvil (bivši igrač Ajaksa, Klub Briža, Bolonje, Trabzona, a sada Kajserija), Žan Pol Botijus (bivši igrač Genka, Fajenorda, Majnca, Herte, a sada RKV Valvajka), Mijenti Abena (bivši igrač Ferencvaroša i Spartaka iz Moskve, a sada Gazijantepa), Šeraldo Beker (bivši igral Union Berlina i Sosijedada, a sada Majnca), Tjaron Šeri (bivši vezista Makabija iz Haife iz sudara sa Zvezdom, a sada motor NEC-a iz Nejmehena, trećeplasiranog tima Eredivizije). Sveukupno po imenima svakako jači tim od bolivijskog. Vredi istaći i da je bio u protokolu, ali da nije ulazio u igru, Gleofilo Flajter, bivši napadač OFK Beograda, a sada mađarskog Ujpešta.

Iako je Surinam, ta bivša holandska kolonija i fudbalski feniks sastavljen od momaka školovanih na amsterdamskim i roterdamskim terenima, delovao kao da je na pragu finala, sudina je rešala da ostavi ovu zemlju na čekanju bar do 2030. godine. Kada je Lijam Van Helderen u 48. minutu iz neposredne blizine ugurao loptu u mrežu na stadionu u Montereju, činilo se da će 123. reprezentacija sveta imati šansu da u utorak postane najniže rangirani učesnik Mundijala ikada. Ali, taj gol samo je probudio usnuli andski inat.

Ono što je usledilo bilo je osam minuta katarze. Prvo je 18-godišnji rezervista Mojses Panijagva u 72. minutu preciznim niskim udarcem sa oko 13, 14 metara vratio nadu i izjednačio na 1:1. Pritisak pastoraka kontinenta postajao je nepodnošljiv za surinamski oklop, avanturistički prodor Dijega Medine po desnom boku posejao je paniku koja se završila rušenjem Godoja i neumoljivim prstom sudije Iranca Alireze Faganija ka beloj tački. Odgovornost je preuzeo Migel Terseros, uzdanica Santosa, i u 79. minutu hladnokrvno pogodio za potpuni preokret.

Sledećeg utorka, na istom mestu, čeka ih poslednja prepreka - Irak. Biće to sudar civilizacija u kojem ulog nije samo odlazak na Mundijal, već mesto u Grupi I pored Francuske, Norveške i Senegala. Krug se zatvara: ili će Irak prvi put od Meksika 1986. ponovo videti svetla najveće pozornice, ili će Bolivija, tačno tamo gde je 1994. godine stala, ponovo razapeti vigvam ili nasred Amerike. Scenario je spreman, a negativci iz vesterna su ovog puta sami vlasnici svojih uzda.

INTERKONTINENTALNI BARAŽ – POLUFINALA

Četvrtak

Bolivija - Surinam 2:1 (0:0)
/Panijagva 72, Terseros pen 79/ - Van Helderen 48/

*Pobednika čeka Irak

Petak

04.00: (35,0) Nova Kaledonija (14,0) Jamajka (1,05)

*Pobednika čeka DR Kongo

***Kvote su podložne promenama