Sve je u redu, ali ne smeš da izgubiš od Flore

Film strave i užasa. Kao reprezentacija kad se odrodila od naroda, tako se Partizan upisao u knjige fudbalskih Liliputanaca. Za većinu njih je Guliver, ali kao što mali znaju da sapletu džina i vežu ga kanapima, tako crno-beli nisu mogli makac u sportskoj zabiti kakva je Talin. Nije fora, pobedila ih Flora!?

Tim koji postoji samo 31 godinu. Otkako je osnovan zabeležio je samo 14 trijumfa u Evropi do četvrtka veče. Prethodnu najveću protiv Steaue, ali pošto je od Rumuna poražen u revanšu kvalifikacija za Ligu šampiona 1998, a u međuvremenu oborio takve „velikane“ kakvi su predstavnici Gibraltara, Slovenije, Izraela, Islanda, Malte i Irske, onda su jasne razmere Partizanovog debakla. To nije (samo) sramota, to je beleg za sva vremena. To ne sme da se dešava.

Spisak potencijalnih Partizanovih rivala: U baražu sigurni Seltik i Fener, moguć duel sa Dinamom, čekaju se Napoli, PSV, Marselj...

Kad je pre dva leta ista ta Flora izbacila Radnički, iz Humske su plasirali priču da su Nišlije „sudijskim inžinjeringom“ izgurane u Evropu pre Partizana (završile mesto iznad na superligaškoj tabeli) i da se u Estoniji videla njihova snaga. Što bi rekao Nenad Jezdić u Mrtav ladan: „Nije lepo smejati se tuđoj nesreći“. Ono što je Parni valjak uradio (preciznije, nije uradio) ide direktno u red najvećih klupskih sramota. Jednako onoj protiv Šamroka leta 2011. Otad nije imao ovakvu blamažu, čak ni kad je ispao u prvom kvalifikacionom kolu od Zaglebja (2016), jer makar nije poražen (dvaput 0:0, eliminacija na penale). Ako stvarnost valja nazvati pravim imenom, jedini odgovarajući termin je – katastrofa.

Kao što je bila katastrofa kad je reprezentacija gubila od Azerbejdžana, Kazahstana, Litvanije ili, gle čuda, Estonije.

Menig i Kuraksin (© FK Partizan)

Floskula kako danas svi igraju fudbal bi važila da je Partizan tokom minulih godina kreirao senzaciju poput Mure u četvrtak (savladala Totenhem), ali crno-beli imaju više razočaranja, nego uspeha. Rivali van granica Srbije koje bi morali da dobiju rutinski za njih su postali patnja. Da su u Talinu dali sve od sebe, izgarali, natopili dres znojem, a ne (samo) kišom, da su stvarali šanse, pritiskali, navaljivali, moglo bi da se konstatuje kako nisu imali sreće. Ne, u petom kolu Grupe B Lige konferencije nisu imali glavu „nameštenu“ da pobede slabijeg od sebe.

Ne prvi put ove godine. Prema prikazu na terenu, jasno se može zaključiti da psihološka priprema nije bila odgovarajuća. Kao što nije bila ni pred majsko finale sa Crvenom zvezdom, kad je tadašnji kapiten Vladimir Stojković ničim izazvan rekao „Mene silujte ako ne uzmemo kup“, niti pre dve sedmice kad su pojedinci uveliko razmišljali gde će i kako da provedu slobodnih pet dana nego što su se bavili Proleterom. Naposletku, reči Nemanje Miletića „Možemo da poginemo, ako budemo razmišljali da će biti lako“ iz ove perspektive deluju kao upozorenje koje niko od saigrača nije čuo. Indikativno je da nijednu od tih utakmica Partizan nije pobedio. Štaviše, nijedan gol nije dao!?

Nonšalantni pristup se video od prvog sekunda. Crno-beli su delovali kao da čekaju da im pobeda padne s neba. Potrošili su sat vremena ni za šta. Ne prvi put ove sezone. Umesto da demonstriraju razliku u klasi, pa i primanjima, kakvu bi trebalo favorit kad se nameri na autsajdera. Kako se to radi, pokazao mu je Bajern u Kijevu. Dva gola u prvom poluvremenu i doviđenja. Ili, kako bi to kazao Željko Obradović na čuvenoj konferenciiji za medije u Novom Sadu posle eliminacije sa Prvenstva Evrope 2005.

„Ja i dalje mislim da smo mi najbolja reprezentacija košarkaški, ali ljudski smo vrlo daleko“.

Samo što je to „ljudski“, u slučaju Partizanovih igrača značilo nepoštovanje: grba, kluba, trenera, navijača...

Anarhija.

Ili, što bi takođe Obradović primetio:

„Veliki igrači rešavaju ovakve utakmice“.

Razočaranje (© FK Partizan)

Ispostavilo se da takvih u Talinu nije bilo. Zabrinjavajući je trend da je Partizan bolje delovao u kvalifikacijama, kad su naspram njega bili zahtevniji rivali, poput Sočija i Santa Klare, nego u grupi. Objektivno, lakoj. Ili jednoj od lakših. Samo je premijerni duel na Kipru sa Anortozisom odigrao u skladu sa renomeom. Izašao na teren, ščepao rivala za vrat i nije ga pustio dok ga nije ugušio. Posle toga sve je bilo mrljavljenje. Protiv Flore u Beogradu presudio je individualni kvalitet Lazara Markovića, duel sa Gentom u Humskoj predstavljao je mučenje lopte, susret u Belgiji taktičku disciplinu tri četvrtine i ostaće upamćen po spektakularnom pogotku Slobodana Uroševića, ne po nekom blistavom izdanju. I onda ovaj kolaps u Talinu, gde ni individualci nisu uspeli da doprinesu pomaku. U redu je, može da se izgubi, međutim, na ovakav način, od ovakvog protivnika, u ovakvom trenutku, ne sme.

Zveči. Boli. Trajaće.

OCENE – PARTIZAN: Ovo nije Menig iz Ajaksa, ni Šćekić kakvog poznajemo! Zašto se Saničanin nije bolje postavio?

Partizan je ove sezone generalno dobar. Bolji nego prethodnih, konkurentniji, stabilniji, bori se za titulu i i dalje ima priliku da prođe grupu, ali nema pravo da izgubi od Flore. Tima na nivou Voždovca ili lučanske Mladosti. Mesto u istoriji je osigurao. Ne onako kako je želeo. Da, nije ispao. Ostala mu je šansa za popravni, ima još tog jednog džokera, ali krugovi prolaze, a sve mu je manje aduta u rukama.