Svako se bori za ono što mu najviše nedostaje: Uefa platila dug Borisu Džonsonu i perfidnom Albionu

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Način na koji je Engleska pobedila Dansku u polufinalu Evropskog prvenstva na Vembliju probudila je veliko podozrenje u italijanskoj javnosti. Italjani imaju dugu memoriju i vrlo dobro znaju da su, kako bi to rekao Miroslav Krleža, englesko viteštvo i fer-plej precenjeni kao srpsko junaštvo i hrvatska kultura. Nije slučajno da su upravo Italijani skovali drugo ime za Englesku “perfidni Albion”.

Niko nije tako dobro pogodio suštinu Engleza kao legendarni francuski gusar iz San Maloa Rober Surkuf kada je zarobljen na cinično zapažanje engleskog pomorskog oficira da se Francuzi tuku samo za pare, zlato i materijalne stvari, a Britanci za čast i ideale, odgovorio: “Gospodine, svako se bori za ono što mu najviše nedostaje".

Nismo videli na društvenim mrežama cerekanje Garija Linekera i drugih “džentlmena” za simulaciju Rahima Sterlinga koji je pao ko pokošen iako ga niko tanknuo nije. Čiro Imobile bi morao da ide na časove iz padanja, glume i simuliranja kod napadača Mančester Sitija, možda bi tako i uspeo da iznudi neki penal.

Uglavnom, Italijanima je sve postalo jasno, predsednik UEFA Aleksander Čeferin mora da vrati dug Borisu Džonsonu koji je potopio projekat Superlige i tako sačuvao, barem privremeno, monopolski položaj, profite i milionske plate i zarade birokrata u UEFA.

Uprkos progresivnom rastu zaraženih osoba u Engleskoj, UEFA nije ni uzela u razmatranje da pomeri sedište polufinalnih i finalnog meča, kao da su London i Vembli crveno slovo.

Licemerje UEFA se najbolje videlo na samom Vembliju: raja na tribinama stisnuta kao da nema pandemije, a ultrabogati u počasnim ložama, od britanskog prestolonaslednika Vilijama, čelnika UEFA i bivših fudbalera do premijera Džonsona, na bezbednom razmaku. Što bi rekao Čeferin “fudbal pripada svima”.

Deo Italijana se nada da je sa poklonjenim finalom “plaćen” dug prema Džonsonu. Mada ima i onih koji gorko konstatuju da se verovalo da sa VAR-om neće biti moguće falsifikovati utakmice, kao što je bila finalna na Mundijalu 1966. godine kada su arbitri priznali nepostojeći gol Džefa Hersta i omogućil Englezima da pobede Nemce. Baš kao što je sinoć izmišljen penal nad Sterlingom ili što je ignorisano prisustvo dve lopte na terenu tokom akcije u kojoj je napadač Sitija pokazao da nije samo sjajan fudbaler već i odličan kaskader.

S druge strane, kod naših prekomorskih komšija se probudio inat, želja da još jednom, kao 1982. godine i 2006. godine, uprkos svima i svemu stignu do trofeja: protiv 60.000 Engleza na stadionu, protiv prognoza, protiv sistema koji ima svog favorita.

Cela Italija polaže nade u Roberta Mančinija. U posleratnoj istoriji nijedan selektor nije uživao tako nepodeljenu podršku od Alpa do Sicilije kao Mančo. Za nekadašnjeg asa Sampdorije i dobar deo njegovih saradnika, od Vijalija do Lombarda, Vembli ima posebno mesto i ovoga puta ne žele da se zaustave na metar od cilja. Podsetimo, Sampdorija Vujadina Boškova, Mančinija i Vijalija je izgubila u produžecima finale Lige šampiona protiv Barselone. Zaustaviti se još jednom na korak od slave na istom mestu, bila bi gorka šala sudbine.

Tri dana pre finala, iz sportskog centra FS Italije u Koverčanu stižu samo potvrde oko formacija koja će izaći na megdan Englezima. Ne bi trebalo da bude izmena u startnoj postavi, iako postoji svest da Imobile nije u formi i da ne reaguje najbolje na kritike koje su se sručile na njega u poslednje dve nedelje. Andrea Beloti ne pripada krugu velikih centarfora, u nekim drugim vremenima ne bi mogao ni da sanja da bude pozvan u reprezentaciju. Đakomo Raspadori je previše zelen. Jedino iznenađenje bi mogao da bude Federiko Bernardeski ili Lorenco Insinje u ulozi lažne devetke, ali Mančo nije Luis Enrike i teško je poverovati da bi mogao da napravi takav potez.

Italija je od 2000. godine već izgubila dva finala, prvo u produžecima i nezasluženo protiv Francuske, a zatim ju je Španija asfaltirala 2012. sa 4:0. U nedeljnom finalu, starije italijanske kolege vide mogućnost ponavljanja istorije. Jedini trijumf Azura na Evropskom prvenstvu je stigao posle debakla na Mundijalu 1966. godine kada su izgubili od Severne Koreje. Tadašnji selektor Valkeređi je napravio rez u selekciji i lansirao nove igrače, Dina Zofa i Điđija Rivu.

Mančini je preuzeo Azure posle nacionalne katastrofe protiv Švedske u baražu za Mundijal u Rusiji i u nedelju će igrati finale Evropskog prvenstva. Koincidencija je i da je poput Valkaređija i Mančini lansirao novog reprezentativnog golmana za sledećih 15 godina Điđa Donarumu i krilo o kome će se tek pričati Federiko Kjeza.

Osim pomenute dvojice i Italija, kao Španci i Englezi, ima seriju igrača koje ćemo gledati još dugo u plavom dresu. Pored iskusnih defanzivaca Leonarda Bonučija i Đorđa Kjelinija, tu je serija mladih fudbalera, od pomentih Donarume i Kjeze, preko Alesandra Bastonija, Nikoloa Barele, Matea Pesine, Manuela Lokatelija. Na Apeninskom poluostrvu su novi naraštaj Azura već prozvali “generacijom Vembli”, sa željom da postane i “generacija Doha”.