Suze su OK, zvižduci takođe: Zvezdi je potreban Slavoljub Srnić

Nije baš francuska tragedija u rangu Strazbura ili Bordoa ali jeste bolno i frustrirajuće. A može biti i skup ceh na kraju. Crvena zvezda je nadigrala Monako i taktički ga namdudrila, ali je na kraju ostala sa glupim izrazom lica pitajući se: Kako?

Bukvalan odgovor je lak: Srnić. Napravio je penal, Monako je iz penala došao do pobede i to bi bilo to.

Osim što to nije jedini, a ni glavni odgovor. Ime Slavoljuba Srnića je bilo na usnama mnogobrojnih Zvezdinih navijača posle frustrirajuće noći protiv Kneževa. I ne verujemo da su baš birali reči kada bi ga pominjali. Tradicionalno rigorozni Zapad ga je izviždao po izlasku. Greška, a pogotovo lančane, ne praštaju se lako.

Možemo gledati penal nad Golovinom iz milion uglova i milion puta i nećemo shvatiti zašto ga je Srnić napravio. Ali u fudbalu ne mora uvek sve da ima logično objašnjenje. Srnić je verovatno pomislio da je opasnost prošla, lopta je išla daleko od gola, koncentracija je pala i zapeo je za nogu Golovinu taman toliko da Nemac dočeka da pokaže na belu tačku. I sve dobro što je do tada uradio, Srnić je poništio.

Navukao je odelo tragičara i odmah je znao šta je uradio. Njegove suze su bile iskrene i ko zna šta bi dao da je mogao da vrati vreme i za delić sekunda povuče nogu. Prišli su Kanga i ostali saigrači da ga uteše, dotrčao je i Borjan sa gola da ga zagrli ali toliko je bio neutešan da je Milojević morao odmah da ga vadi. Posle tog penala Srnić više nije bio upotrebljiv za utakmicu. Što možda deluje infantilno u takmičenju surovih profesionalaca, ali i govori koliko mu je stalo i koliko mu je krivo.

Zvižduci sa Zapada nisu ništa strašno. Probirljiva publika koja godinama, a neki i decenijama, plaća najskuplju kartu je zviždala i većim igračima od Slavoljuba Srnića. Kao što neki brka na Santjago Bernabeu imao pravo da izvadi belu maramicu i maše najvećim igračima i trenerima svetskog fudbala, tako i rigorozni Zapad može i sme da izrazi nezadovoljstvo partijom ili potezom nekog igrača. Slepa podrška samo uvlači u zablude i licemerje. Samo koji minut kasnije i Aleksandar Katai je prošao isto. Krediti na zapadu su najmanji i moraju se obnavljati. I mnogo je poštenije i kredibilnije nego pisati svašta za tastaturom a ići dva puta godišnje na stadion.

Slavoljuba Srnića verovatno bole ti zvižduci ali ga onaj pad Golovina mnogo više boli i boleće. Nije mu prvi put da neopreznošću ili lošom procenom povuče svoj tim u minus fazu. I onaj penal u Glazgovu je bio za delić sekunda i potpuno nepotreban. I onaj protiv Makabija je došao niotkud. To su tri skrivljena penala na evropskoj sceni. U važnim utakmicama. Sva tri su se na ovaj ili onaj način završavali primljenim golovima.

Po onome što je Srnić dao Crvenoj zvezdi i po onome što je sinoć odigrao, ne zaslužuje ovo što mu se desilo. A kako to da se njemu najčešće dešavaju takve epizode, odgovore će morati da potraži u svojoj glavi. Previše je da bi se sve nazvalo lošom srećom ili slučajnostima.

Srnić je do penala bio jedan od boljih Zvezdinih fudbalera. Više puta je rečeno i prilično je da on nije igrač koji diže publiku na noge, koji će napraviti potez poput Kataija ili Ivanića ili odigrati bez pogrešnog pasa. Ali isto tako poseduje kvalitete od kojih je Crvena zvezda često umela da profitira. Veći deo karijere je proveo u toj Crvenoj zvezdi, sinoć odigrao 190. meč u crveno-belom dresu i valjda je posle toliko vremena jasno svima šta mogu, a šta ne mogu da očekuju od Srnića. I dobro i loše.

Nije Srnić sam ušetao u Zvezdinu svlačionicu i odlučio da odigra skoro 200 utakmica... Ako neko smatra da je Miloš Milojević neiskusan ili neupućen pa mu je Srnić startovao u prvom meču u Evropi, a nije trebalo, šta je onda sa trojicom prethodnih trenera? Nisu valjda svi oni koji ga godinama svakodnevno gledaju na treninzima i utakmicama na pogrešnom putu da im je potrebno prosvetljenje.

Miodrag Božović je u leto 2015. insistirao na Srniću kao jednom od kapitalnih pojačanja. Crvena zvezda je tada bila klub kojoj je 350.000 evra za kupovinu igrača predstavljalo ozbiljan trošak. Pogotovo za domaćeg. Htela ga je iz Čukaričkog tada i Selta ali je srce prevagnulo da se i za manje novca vrati na Marakanu na kojoj je fudbalski odrastao ali je morao da je napusti u nekim nesrećnim i nesređenim vremenima. Kod Božovića je bio nezamenjiv na krilnim pozicijama, četvrti strelac ekipe i jako bitan igrač u onom dominantnom tutnju do titule. Sledeće sezone je igrao nešto manje, a to „nešto manje“ je bilo baš u finišu prvenstva kada je Zvezda izgubila titulu i kup.

Posle Božovića je došao Vladan Milojević i zacementirao Srnića kao jednog od najbitnijih igrača. Kada je sklapao kockice tima koji će vratiti Zvezdu na evropsku fudbalsku mapu, Milojević nije imao mnogo vremena i kredita da proba, a Srnić mu je među prvima doneo konkretan učinak. Počevši od golova protiv Maltežana i Kazahtanaca preko epske bitke protiv Krasnodara do odlućujućeg gola Kelnu za toliko čekano evropsko proleće. Baš u ključnom meču protiv Krasnodara je pokazao da i te kako mari za timske interese, prvi put se od dolaska u Zvezdu pomerio sa krila, zaigrao u sredini i odigrao maestralnu utakmicu. Tada se videlo da Srnić više nije krilo kakvo je Zvezdo potrebno za iskorak već višebojac čiji skriveni kvaliteti su čekali da po njima zagrebe Vladan Milojević. Odigrao je te sezone 15 od 16 Zvezdinih mečava u Evropi.

Već sledeću sezonu je počeo kao rezervista jer su tu već bili neki novi igrači poput Bena, Kafua, Ebesilija, Simića... Ali se kroz koju nedelju opet izborio na treninzima da se vrati u prvu postavu, „pojeo“ neke od konkurenata pa je u čudesnoj pobedi nad Liverpulom bio jedan od najboljih. Kako je to veče uklizavao, grizao, trčao... I namignuo Maneu.

Kojim se to veštinama Slavoljub Srnić služi da se uvek vrati u tim i pregazi konkurenciju znaju oni koji ga gledaju šta radi na treninzima i ne mogu da ostanu imuni na to. A posle Božovića i Milojevića, nije mu odoleo ni Dejan Stanković. Srnić se na mala vrata vratio u Zvezdi posle šest neuspešnih meseci u Španiji, prvo je samo trenirao ali to je bilo sve što mu je potrebno. Šansa.

Ubedio je Dejana Stankovića da zaslužuje ugovor u Zvezdi. Malo po malo je čekao i grabio šansu, uglavnom ulazio sa klupe i za sva vremena raskrstio sa krilnom pozicijom. Bio je Stankovićev manevrista na San Siru, da bi već sledeće sezone postao čovek zadatka na utakmicama u kojima se tražilo da se oderu kolena i nekim drugim igračima obezbede veće količine kiseonika za nešto kreativnije. U pobedama nad Ludogorecom je bio motor tima, u prvenstvenom derbiju protiv Partizana na Marakani (2:0) jedan od najboljih na terenu, veliki doprinos dao i u finalu kupa. Dobio je šansu kod Stankovića i iskoristio je. Postao je Zvezdin perpetuum mobile.

Bilo je u tih skoro 200 mečeva i slabih izdanja, promašaja kao onaj protiv BATE Borisova, pomenutih penala, ali nikada se Slavoljub Srnić nije prošvercovao da se ne oznoji i ne pruži sve od sebe. Naravno, to mu je posao. Ali ne shvataju svi ljudi posao isto i ne prisiupaju mu na isti način. Srnić uvek daje sve. Pored koga god da igra, protiv koga god da se nadmeće.

Tako je i Miloš Milojević poput svojih prethodnika uoči evropremijere odlučio da se kladi na Srnića. Ali mu i namenio drugu ulogu. Vratio ga je iz sredine uz desnu aut liniju i Zvezda je u Srniću dobila ofanzivnog spoljnjeg koji joj je falio za igru sa trojicom štopera. Srnić je tu ulogu sinoć odigrao jako dobro. Imao je velike zasluge za one begove Bukarija defanzivcima Kneževa i rupu koja im se pojavila na levoj strani odbrane. A još veće što je levi bek Francuza Enrike ostao bez bilo kakvog učinka i izgubio gomilu lopti. Stizao je često da pripomogne i Erakoviću sa Golovinom i na kraju verovatno prokleo sebe što je po ko zna koji put sinoć pojurio da Rusa otera daleko od gola...

Šteta je načinjena a Srnić je odličnu partiju na novoj poziciji devalvirao tim jednim nesrećnim potezom. Znate onu priču o kravi i kanti sa mlekom. Zvuči surovo, ali je nažalost tako. Srnić ne može ispraviti rezultat protiv Monaka ali može da bude od velike pomoći i koristi u nastavku. Za sedam dana je već gostovanje Trabzonu, Milojevićeva taktika se pokazala dobrom,a Zvezda od Srnića nema boljeg igrača za to mesto uz desnu aut liniju. Zvezda u Tursku svakako ne putuje kao favorit već da pregrmi gostovanje neporažena. A u tim situacijama joj je Slavoljub Srnić često bio jedan od najpouzdanijih vojnika.

Može Milojević već danas skloniti Srnića iz rotacije, može isprobati sve druge na njegovom mestu i možemo pretpostaviti da će se kao i prethodnici vratiti starom dobrom Srniću jer boljeg nema.

Onog trenutka kada neko od odgovornih na Marakani zaista reši da se ozbiljno pozabavi potragom za ovim ili onim bekom, možda i stigne bolji igrač od Srnića. Ali s obzirom da su posle Radonjića četiri godine tražili Bukarija, da godinama ne mogu da nađu inostranog špica, onda i ne treba polagati velike nade. Već su probali jednom sa Kristijanom Pičinijem i zažalili kad se u onom nemoćnom trku za Rajanom Kentom uhvatio za ložu onako nespreman i nedorastao. Srnić bi ono stigao. Možda bi napravio penal, možda bi ispravno uklizao, ali ne bi ostao bez gasa...

I dok god ima goriva u njemu, Zvezdi će biti od koristi. Zvižduci idu u rok službe. Trpeo ih je ne tako davno i Mirko Ivanić. Posle njega i Milan Pavkov. Sinoć Aleksandar Katai. Sutra će možda Kanga, prekosutra možda i Borjan.

Izboriće se Slavoljub Srnić i sa ovim. Pa možda u Trabzonu opet bude neki Ludogorec kada je dobio 14 od 14 duela, možda protiv Fradija bude Keln, možda opet donese neko proleće... Nisu to samo stare zasluge, to su fudbalske sposobnosti zbog kojih ga je svaki trener poštovao i koje i dalje postoje negde u nogama omalenog Šapčanina.