Suze na Vembliju i za našeg Čika Vujketa koji je negovao lepotu fudbala
Vreme čitanja: 4min | pon. 12.07.21. | 15:28
Posle 29 godina slična ekipa je bila na okupu, ali je rezultat bio drugačiji
Prvo veliko međunarodno finale na Vembliju je odigrano za titulu prvaka Evrope u klupskom fudbalu 1963. Engleski hram fudbala se posrećio Italijanima jer je Milan osvojio trofej protiv Benfike.
Od tada su Italijani do juče igrali još samo jedno finale na Vembliju. Pre 29 godina kada je Barselona osvojila prvu titulu prvaka Evrope u duelu sa Sampdorijom. Gol Ronalda Kumana iz slobodnjaka u produžecima je rasterao katalonske demone i stavio tačku na bajku u Liguriji koju je pisao Srbin.
Izabrane vesti
Naš fudbalski velikan Vujadin Boškov je u bogatoj karijeri bio i trener čuvenog Real Madrida. I to ne bilo kakav trener već se na klupi Merengesa zadržao tri godine i osvojio duplu krunu. Ali istorija fudbala će ga najbolje pamtiti kao čarobnjaka iz Ligurije.
Došao je u Sampdoriju 1986. godine kada je to bio prosečan prvoloigaš, a bogami i drugoligaš nekoliko sezona ranije. Bilo je to vreme aždaja u italijanskom fudbalu.
U Italiji je Čika Vujketa sačekao aktuelni evropski prvak Juventus sa Mišelom Platinijem, legendama Šireom i Kabrinijem u odbrani, Mihaelom Laudrupom napred... Kasnije su došli Jan Raš, Zavarov, Toto Skilaći... Milan je počinjao Berluskonijevu eru sa Barezijem, Maldinijem, Gulitom, Van Bastenom, Rajkardom, Ančelotijem... Inter je imao Zengu, ’ujaka’ Bergomija, Pasarelu, Tardelija, Altobelija, Rumeniga pa su kasnije stigli i Mateus, Breme, Klinsman... U Napoliju je Dijego Maradona ’puštao kišu’. A bila je tu i moćna Roma sa Kontijem, Đaninijem, Bonjekom, Felerom, Prucom...
Zastrašujuća konkurencija Drim timova koji su proždirali male.
U takvoj konkurenciji je bilo bitno uopšte preživeti!
Boškov je u prvoj sezoni uspeo da malenu Sampdoriju ugura nekako u društvo pomenutih aždaja. Prvo je za dlaku izvisio za Evropu ali je u naredne tri godine svaki put dovodio Samp do plasmana u evrokupove. Koliko je to bilo teško, najbolje gvori činjenica da su iza njegove Sampdorije svake sezone ostajali neki od velikana poput Milana, Juventusa, Intera, Rome... I da je u takvoj konkurenciji uspeo da dva puta u prve tri sezone osvoji Kup Italije što je tada bilo vrlo vredno i cenjeno takmičenje.
Malo pomalo je stvarao generaciju koja će postati jedna od najlepših priča u istoriji italijanskog fudbala.
Na golu je lansirao momka panterskog trefleksa Đanluku Paljuku. Od Pjetra Vjerhovoda je napravio jednog od najcenjenijih i najinteligentnijih defanzivaca sveta, a od Morena Maninija i Fausta Parija neprelazne stene. U napadu je zatekao dvojicu talentovanih ali pomalo neozbiljnih momaka od kojih će napraviti kultni tandem: Mančini – Vijali. Od Fausta Salsana koji se seljakao po pozajmicama je oblikovao pouzdan točkić mašinerije u nastajanju. Iz Kremonenzea je vinuo čigrasto krilo Atilija Lombarda. Vremenom su ekipu pojačavali rezervni golman Đulio Nučari, defanzivac Marko Lana, Jugosloven Katanec, pouzdani Ivano Boneti, Sovjet Mihaljičenko, a iz Udina se vratio Marko Branka...
Napravio je Boškov Italiji četiri reprezentativca za Mundijal na domaćem terenu 1990. godine ali ih selektor Vičini nije umeo iskoristiti. Boškov mu je u sledećoj sezoni pokazao kako se to radi.
Sampdorija je osvojila skudeto ostavivši iza sebe moćni Milan, Inter na Nemcima, Juventus sa Robertom Bađom, Napoli sa Maradonom i Karekom...
Sledeće sezone je Dorija zaigrala u Kupu šampiona i ostavila Crvenu zvezdu bez titule prvaka Evrope plasiravši se u finale protiv Barselone na Vembliju. Sreća je tada pogledala Katalonce koji su napokon osvojili dugo čekanu titulu, a Sampdorija se više nikad nije vratila na te visine. Boškov je ubrzo otišao ali je iza sebe ostavio najuspešniji period u istoriji kluba i legat u vidu kultnih izjava koje se i danas citiraju na Apeninima.
Sinoć su njegovi učenici opet plakali na Vembliju. Ali od sreće. Roberto Mančini je sa sebe skinuo auru trenera kojem se nije verovalo. Luka Vijali je kao tim menadžer sigurno umeo da igračima kaže poneku od čuvenih Vujketovih mudrolija. U stručnom štabu su bili i Atilio Lombardo, Fausto Salsano, Đulio Nućari... Svi odreda Vujketovi učenici iz nezaborvanih dana kada je Sampdorija bila Lester italijanskog fudbala.
Stari šmeker bi sigurno bio ponosan što je odgojio takve ljude.
Možda su setili njegove čuvene:
„Ko ne šutira na gol, neće postići gol“.
Pa su šutirali više od Engleza...
A Mančova Italija je celo prvenstvo odigrala u skladu sa još jednom čuvenom Vujektovom izjavom:
„Gledati Sampdoriju kako igra je kao slušati prelepu muziku“.
Možda je baš i zbog toga Roberto Mančini odstupio od defanzivne filozofije italijanskih trenera i zaigrao na gol više. Možda je zato njegova Italija bila jedna od najlepših na prvenstvu. Možda zato Mančo nije odlučio da poput Gareta Suatgejta parkira dabldeker sa sedmoricom defanzivno orijentisanih fudbalera.
Ima u ovoj tituli i Čika Vujketovih zasluga. I baš je lepo što su se videle baš na Vembliju.