Superzanimljivi Danilo: Gvardiola mi je isprao mozak! Šta će mi kamaro da ga vozim jednom godišnje?

U Evropi je proveo punih 13 godina. Nimalo baksuznih, jer je osvajao pehare u svakoj zemlji u kojoj je igrao, a igrao je u onim fudbalski najpismenijim: Od Portugalije, preko Španije i Engleske sve do Italije. Brazil da ne računamo. Što će reći: zna taj Danilo ponešto o fudbalu. A ako njega lično pitate on nema nikakvu dilemu – Pep Gvardiola najbolji je trener današnjice.
“Pep Gvardiola obrazuje svoje fudbalere. To je najvažnije u njegovom radu. Kod njega svi igrači na isti način razmišljaju o fudbalu. O vremenu, prostoru, kretnjama, posedu, brizi o lopti. Niko ti kao on ne objasni šta znače prostori, niko kao on utakmicu ne proživljava tako emotivno”, počinje 33-godišnji defanzivac intervju za Gardijan.

Na svom ličnom primeru pojašnjava.
“Gvardiola mi je isprao mozak, u pozitivnom smislu. Kao da sam bio na univerzitetu. Nisam bio idiot ni pre no što sam došao u Mančester Siti, ali sam tamo shvatio da sam fudbal do tada igrao na potpuno pogrešan način. Da sam gas reo ranije to bi mi život učinilo znatno lakšim”.

Danilo je, tek da podsetimo, u Siti stigao kao 26-godišnjak, dakle kao već izgrađen fudbaler. Iza sebe je imao uspešne epizode u Santosu, Portu i čak madridskom Realu s kojim je osvojio i dve Lige šampiona. U Sitiju je osvojio dve titule Premijer lige. I kako sam kaže: postao mnogo bolji igrač. Što i nije teško uz asove kakvi su Kevin de Brujne, Bernardo Silva, Ilkaj Gundogan, Fil Foden… Ali, trebalo je doći dotle. I trebalo je ostati na tom nivou.
“Moramo da upamtimo da je fudbal cikličan. Imate sada mnogo fudbalera kojima je po 33 ili 34 godine, a koji su na vrhuncu igre već osam, devet ili 10 sezona. Prirodno je da im nivo igre padne. Kad pričam o godinama ne mislim samo na fiziku. Mislim i na psihu. To su godine pod ogromnim pritiskom. Kad izgubiš, osećaš da je sve krenulo po zlu, da si manje vredan, nesposoban. Teško je balansirati te stvari. A kad pobediš, osećaš samo olakšanje. Tek sa godinama počneš bolje da se nosiš sa pobedama i porazima”.

DAM 68.000 DOLARA ZA AUTO DA BUDE PARKIRAN

Danilo (©Reuters)

Zašto Danilo priča o tome? Zato što je i sam vodio velike bitke na tom planu. Dva puta je brisao naloge sa društvenih mreža zbog stalnih uvreda. Mada i njemu samom nije najjasnije zašto je vukao neke poteze koje je vukao. Recimo, zašto je kupovao auto koji bi vozio samo jednom godišnje? Zbog svega toga, danas ne razmišlja o poslu trenera kad završi s fudbalom, već o tome da će – da studira psihologiju.
“Najbitnije mi je bilo da shvatim ko sam ja zaista. Da ne budem onaj što prati krdo, koji ide napred i povlači se u odnosu na plimu i oseku, razumeš? Ne moram da razmišljam kao svi ostali. Nisam obavezan da živim kao svi ostali. Ne moram da se oblačim kao svi ostali ili da pričam o isti stvarima”.

Hajmo konkretne primere.
“Kad sam igrao za Porto, jedne godine sam došao u Brazi. Kupio sam automobile, ševrolet kamaro, koji je koštao 500.000 reala (oko 68.000 američkih dolara). I sad, taj auto je  parkiran u Bikasu (Danilovom rodnom gradiću). I šta će meni kamaro u Bikasu? Ali postoji taj društveni pritisak da imap lep automobil, jer si ti fudbaler i sve to. I sad ja gledam sebe od pre 10 godina i pitam se: Zaista? Mora da se šališ”

Bikas inače ima manje od 15.000 stanovnika, a Danilo je odatle otišao kao 15-godišnjak da bi igrao za Atletiko Mineiro. Potom Santos, pa od 2012. Evropa i Porto. Tu je upoznao društvene mreže. I sada je aktivan na Instagramu na kome ima 3.600.000 pratilaca. Ali zna i koliko internet ume da bude toksičan.
“Šta god mi pričali ipak smo ljudska bića. I osetiš to. Nisam ja navučen na društvene mreže, ali svi mi želimo da budemo prihvaćeni. Svi mi želimo pozitivan fidbek. Niko ne želi negativan. Koliko god ti učio, brinuo o mentalnom zdravlju, ti želiš da budeš prihvaćen. A društvene mreže su toksične. Na svim nivoima”.

Danilo je pod najvećim udarom bio između 2015. i 2017. kada je igrao za Real. Plaćen je 31.500.000 evra i mnogi navijači nisu bili uvereni da vredi te pare.
“Real je najveći klub na svetu i zato je tu najteže. Tršeo sam do tačke kada sam potražio pomoć psihologa. Bilo je trenutaka kada mi se činilo da ne mogu da se setim kako da igram fudbal više. Kritike su me zaista povređivale. Bio sam talac kritika, društvenih mreža, svega. Tad sam počeo da radim sa psihologom”.

KLUBOVI NE BRINU O LJUDIMA, BRINU SAMO O PARAMA

U dresu Reala (©Reuters)

Psihologa mu je preporučio Lukas Silva, brazilski vezista koji nije prošao u Realu. Pomoglo je i Danilo smatra da bi trebalo da bude praksa.
“Biću veoma jasan: klubovi će uraditi nešto tek kada shvate da trpe finansijku štetu. Vidite samo koliko je fudbalera blistalo na juniorskom nivou, ali pod lavinom kritika nije uspelo na profesionalnom nivou. Kad prođeš, tu je mnogo para, žena, slave. I kako se nosiš s tim? Svi znamo nekog ko se pogubio u fudbalu. E, kad klubovi shvate koliko fudbalera gube zbog emotivnih i psihičkih problema, dva puta će razmisliti da li će da počnu da ulažu u to. A to je gadno, jer ne brinu o ljudima. Moramo da humanizujemo fudbal. Ljudi i dalje to ignorišu, ne vole da pričaju o tome. Ali kad je reč o finansijskoj strani – onda svi brinu”, kategorički će Danilo.

Zato je on 2010. i pokrenuo “Voz Futura” projekat, koji treba da ohrabri ljude da govore o mentalnom zdravlju.
“Ideja se rodila tokom pandemije, u period u kojem sam bio pod velikim uticajem tradicionalnih medija. Bilo je toliko negativni vesti, težak period za sve. Bio sam u Italiji koja je žestoko stradala. Ljudi u Brazilu nisu shatali koliko je stvar daleko otišla. Svaki dan sam otvarao sajt nekih glavnih novina, kao što uvek i radim, i uvek bi mi navrla neka negativna osećanja. Nisam znao šta sam tačno želeo, ali sam želeo da bude nešto važno, nešto drugačije od tradicionalnih medija. Imamo toliko ljudi sa neverovatnim životim pričama, oni treba da nas inspirišu i motivišu”.

Naravno, ne razmišlja Danilo još o tome da okači kopačke o kiln. Trenutno se sa Flamengom priprema za Svetsko klupsko prvenstvo, nada se povratku u reprezentaciju Brazila. U Flamengu mu je trener Filipe Luis, nekada bek Čelsija i madridskog Atletika, svega šest godina stariji od Danila.
“Filipe je prestao da igra u decembru, već u februaru je trenirao Flamengov U17 tim. Zvao sam ga i rekao mu: ‘Ti si lud’. Rekao mi je da nije znao koliko treneri moraju naporno da rade. Zato ja nikad neću da budem trener”.

Baš nikako?
“Nula odsto šanse. Nikakve. Fudbal će imati šta da mu da i kada završim, ali biće to vreme da okrenem novi list u životu. Želim na fakultet, želim da studiram psihologiju, da studiram komunkacije. Život je nepredvidiv i naučio sam da sebi dozvolim da se predomislim, ali ako me danas pitate da li ću biti trener moj odgovor je – nemoguće”, završio je Danilo intervju za Gardijan.