Superliga ili klupski šampionat Evrope? Duh iz boce je izašao, prvenstvo EU je pitanje vemena

 (Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Odluka Evropskog suda pravde u Luksemburgu ima mnogo dalekosežnije značenje nego što se misli. Superliga je neka vrsta mamca na koji su se mnogi upecali, a prava „lovina“ je nešto sasvim drugo i zaista revolucionarno, a to je stvaranje uslova za formiranje klupskog prvenstva Evrope. Naravno, to se neće dogoditi sutra, ni za dve-tri godine, ali su sa jučerašnjim izjašnjavanjem suda u Luksemburgu postavljeni temelji da veliki evropski klubovi, kada dođe vreme za to, formiraju novu panevropsku ligu.

U ovom momentu nacionalni fudbalski savezi u EU imaju političku podršku nacionalnih vlada, ali ona nije ispisana božija zapovest u kamenu. Političke okolnosti su varljive i okreću se za 180 stepeni, pogotovo kada je pripremljen teren za njih. U tom kontekstu izjašnjenje Evropskog suda menja odnos snaga i stavlja klubove u poziciju da, uz političku podršku, sruše monopol UEFA i FIFA.

Dakle, nisu Star, Gold i Blue liga, koje bi u teoriji trebalo da zamene Ligu šampiona, Ligu Evrope i Ligu Konferencija, vesnici epohalne promene u evropskom fudbalu, već stvoreni uslovi za kreiranje prvenstva EU, odnosno Evrope.

Za deset do 15 godina, sve evropske zemlje, osim Rusije i Belorusije, biće ili članica EU ili deo tzv. evropskog ekonomskog prostora. Evropska unija je iz svih prethodnih kriza, baš onako kako su to predviđali njeni „očevi“ Mone, Šuman, Adenauer i De Gasperi, izlazila praveći korak ka dubljim integracijama ili federalizaciji. U tekućoj i sledećoj deceniji EU će sve više ličiti na državu, a sve manje na uniju i u tom kontekstu će fudbal biti jedan od alata za federalizaciju EU. Jučerašnja odluka sudija u vojvodstvu uklještenom između Francuske, Belgije i Nemačke mnogo je više otvaranje vrata za budući šampionat Evrope nego za neku novu Ligu šampiona sa drugim imenom.

U fudbalu, pogotovo evropskom, ima previše ljudi koji su ostali zaglavljeni u prethodnom veku, nespremni i nesposobni da prate vrtoglave društvene promene, kao i korumpiranih funkcionera koji za velike svote novca realizuju ciljeve i agende država ili drugih subjekata izvan Starog kontinenta. Čitava konstrukcija fudbalskih organizacija, čija su krovna organizacija UEFA i FIFA, bazirana je na radnjama, izborima, funkcionisanju koji nisu transparentni, meritokratski, i često su u sivoj zoni između legalanog i nelegalnog. Sva tri poslednja predsednika FIFA su bila ili su i dalje pod istragama za seriju nelegalnih ili neregularnih poteza i odluka. Neki su i krivično gonjeni.

UEFA izgubila monopol (©Reuters)

Na čelima fudbalskih saveza, uključujući UEFA i FIFA, jesu birokrate koji su političkim vezama i eufemistički rečeno kreativnim politikama stigli na rukovodeća mesta. Jedini veliki fudbaler koji je uspeo da stigne do vrha UEFA ili FIFA u stogodišnjoj istoriji je Mišel Platini.

U suštini, radi se o borbi za moć, uticaj i novac, a fudbal je uvek bio sasvršeno sredstvo za sve pomenute porive. Nije slučajno da su tri kluba koja su pokrenula ceo slučaj pred sudom u Madridu, a zatim i u Luksembrugu jedni od retkih velikih evropskih klubova koji nisu u vlasništvu biznismena ili država van Starog kontinenta.

Praktično, Real Madrid, Barselona i Juventus su, uz Bajern, jedini evropski velikani čiji su vlasnici, uslovno rečeno, domaći. Real, Barsa i Bajern imaju specifično akcionarstvo dok je Juve klub čiji su vlasnici, familija Anjeli, proslavili stogodišnjicu posedovanja Stare dame prošlog leta. Svi ostali su u vlasništvu Amerikanaca, Kineza ili država iz Persijskog zaliva.

Pred klubovima iz EU, uključujući i one najveće, vrlo je jednostavan izbor: ili će se ujediniti, iskoristiti kišobran i pogodnosti jedinstvenog evropskog tržišta i formirati moćnu ligu, ili će svi postati razvojni šampionati, rasadnici talenata za Premijer ligu, Saudijsku profesionalnu ligu ili neku treću koja će se pojaviti sutra. Klubovi i savezi unutar EU, kao i oni u državama kandidatima za članstvo u EU ili koji pripadaju Evropskom ekonomskom prostoru morali bi da izađu iz okvira uskonacionalnog razmišljanja.

Paradoksalno, Saudijska Arabija će najviše pomoći otrežnjenju i oslobađanju evropskog fubala. Princ prestolonaslednik Muhamed bin Salman u svom megalomanskom projektu „Vision 2030“ , nema samo „Expo 2030“, već i Mundijal u fudbalu 2034. godine. Imajući u vidu ambicioznost budućeg kralja Saudijske Arabije i želju da od svoje zemlje napravi regionalnog lidera i planterarno važnog subjekta, investiranje u fudbal će se nastaviti i u sledećim godinama. Štaviše, nije isključeno da Saudijska Arabija pokuša da napravi neku vrstu fudbalske NBA što bi dodatno marginalizovalo evropski fudbal.

Ponašenje vlasti Velike Britanije i Premijer lige je u skladu sa njihovim politikama. Na vlasti u Londonu je stranka koja je izvela Ujedinjeno Kraljevstvo iz EU zbog čega su apriori bilo kakvom takmičenju koje bi imalo prizvuk evropskog. Premijer liga ima dominantnu poziciju jer, zajedno sa klubovima, raspolaže budžetima koje u Serija A, Ligi, Ligue 1 i Bundesligi mogu samo da sanjaju.

Najglasniji zagovornik Superlige, direktor kompanije A22 Bernd Rajhard (©Reuters)

Takođe, kontinentalni šampionati u odnosu na Premijer ligu su mnogo manje privlačni i zarađuju mnogo manje novca od prodaje televizijskih prava u inostaranstvu i posledično od merčandajzinga, sponzorstva i drugih komercijalnih ugovora i poslova.

U sendviču između finansijske supremacije Premijer lige i Saudijske profesionalne lige, prvenstva velike kontinentalne evropske četvorke su osuđena na gubljenje kompetitivnosti i propadanje. Ako nešto ne urade, pre svih Španija, Nemačka i Italija – Francuska je uvek kaskala za njima – vrlo brzo će se naći u poziciji u kojoj su prvenstva istočnoevropskih zemalja ili u najboljem slučaju kao holandsko ili portugalsko prvenstvo: lansirna rampa za mlade igrače ili utočište za fudbalere na kraju karijere.

Dominacije Bajerna, PSŽ-a, Reala i Barselone, donedavno Juventusa u Italiji, smanjuju privlačnost proizvoda koji nude Bundesliga, Liga 1, La Liga i Serija A. Rezultati gledanosti utakmica timova koji ne pripadaju samom vrhu je porazna. Primera radi, italijanski operateri koji imaju prava za prenose utakmica Serije A i pored razmazivanja programa kola na tri dana i u tri različita vremenska termina, nedeljom i u četiri, ne uspevaju da povećaju gledanost. Mečevi u kojima akteri nisu Juventus, Inter, Milan i donekle Napoli i Roma, ne gleda gotovo nikada više od 100.000 ljudi, a često je njihov broj oko 50.000.

Kreiranje evropske jedinstvene lige u fudbalu bi omogućilo i ravnomerniji razvoj najvažnije sporedne stvari na svetu na našem kontinentu jer bi distribucija novca bila bolja, a od zajedničkog tržišta bi svi imali koristi, a ne samo pojedinci. Primera radi Crvena Zvezda sa svojim potencijalom kao članica te lige bi mogla da opstane i da bude mnogo konkurentnija, a ne da trpi udarce svaki put kada stigne do Lige šampiona. To isto važi i za grčki Olimpijakos, baš kao što bi Ajaks mogao da se vrati na staze slave ili Benfika i Porto, a ne da tu i tamo svakih 15-20 goidna ubodu jednu veliku sezonu, a onda rasprodaju dragulje. U takvoj konstelaciji i Poljska bi po svojoj snazi i mogućnostima mogla da iznedri jedan veliki klub za evropsku ligu. Rečju, nova jedinstvena liga Evropskog ekonomskog prostora bi bila mnogo ravnopravnija, pravednija i meritokratskija od Lige šampiona.

I navijači su protiv, ali... (©AFP)

Naravno, hipotetička jedinstvena evropska liga ne bi bila takmičenje zatvorenog tipa po pozivu već meritokratsko sa korekcijama koje se odnose na ekonomske parametre i one koji lako mogu da se prevedu u njih. Fudbal je odavno komercijalizovan do krajnjih granica i nepoštovanje te okolonosti ga vodi ka propasti. Rastu nove generecije koje imaju hiljadu drugih vidova zabave, ako se fudbal ne prilagodi tim promenama završiće kao klupski sportovi koje je „pojeo“ u prethodnih 30 godina ili u najboljem slučaju kao maraton, zabava i dobar provod bez želje da se zna ko je pobedio, a kamoli ko je stigao peti ili šesti.

I na kraju, deluje komično kada predsednik UEFA Aleksander Čeferin kaže da fudbal nije ne prodaju. Sport u kome su menadžeri, agenti, mešetari, posrednici, samo u prošla dva prelazna roka inkasirali preko 800.000.000 evra, nije na prodaju? Sport u kome države korumpiraju funkcionere i čelnike fudbalskih organizacija da bi realizovali političke ciljeve, nije na prodaju? Sport u kome prosečni, a ne vrhunski fudbaleri, dobiju za mesec dana novac koji obični ljudi ne inkasiraju za čitav radni vek, nije na prodaju? Sport koji se prodavao i prodaje se najmračnijim diktaturama, a propagira ljudska prava i fer plej, nije na prodaju? Sport u kome su gotovo svi veliki evropski klubovi završili u rukama tajkuna, spekulativnih fondova ili diktatura koje preko fudbala peru svoju biografiju, nije na prodaju?

Biće pre da u fudbalu nema ništa što nije na prodaju.