Šumadijski rokenrol, podrhtavanje novinarske lože i navijačke molbe: Feđa, ostani

Ludnica i neizvesnost kakva dugo nije viđena u Mozzart Bet Superligi, pucalo je i prštalo na sve strane. Oni koji su bili na stadionu ili kraj malih ekrana, nisu ni sekund zažalili što su vreme izdvojili za gledanje domaćeg fudbala. Bio je to nedeljni dan sa elementima drame u stilu Eriha Marije Remarka uz kraj dostojan najboljih romana Agate Kristi. Preokreti, tenzija, a na kraju se Evrope, uz Novi Pazar domogao tim kome su za tako nešto pred poslednje kolo davane možda najmanje šanse – Radnički iz Kragujevca.

Mnogo je bilo emotivno na “Čika Dači“, to se posebno videlo posle petog gola Jovana Ilića kad je cela klupa Radničkog potrčala prema tribini sa najvatrenijim navijačima, a samo koji momenat kasnije, Feđa Dudić je kleknuo na kolena i slavodobitno podigao ruke u vazduh kad je čuo da je Vojvodina izgubila od Partizana, što je bio jedan od uslova da se Radnički domogne četvrte pozicije. Istina, “Čika Dača“ nije bio pun, ali onih 4.500 ljudi koji su došli, vala, imali su šta da vide. Bio je to još jedan u nizu rolerkoster mečeva koje tim iz Šumadije igra, ali ono što će ostati glavni utisak je da se novinarska loža doslovce tresla nakon svakog gola Radničkog, kao što se trese legendarna Bombonjera kad Boka juniors zatrese mrežu, samo što je je ovo bila šumadijska verzija toga, propraćena dodatnom nervozom zbog toga što je TSC uspeo da postigne dva gola i unese neizvesnost. Nije ni to bilo loše, utakmica je dobila dodatnu draž i šmek – da se ništa ne zna do poslednje sekunde.

Malo toga je najavljivalo da bi moglo da dođe do nečeg takvog. Dva sata pre početka utakmice, oko “Čika Dače“ je bilo pusto, jedva da je ko prilazio blagajni da kupi kartu. U gradu se uopšte nije pričalo o jednoj od najvažnijoj utakmici sezone za Radnički 1923. Skoro niko nije bio raspoložen ni da priča za naš portal sve dok dvojica momaka iz Smederevske Palanke nisu pristala uz malo ubeđivanje. Iz njihovih reči nije mogla da se oseti bilo kakva naznaka euforije.
“Meč će da se završi nerešeno, zato što ni jedni ni drugi nisu u dobroj formi. Čujem da se još ne zna šta će biti sa Feđom Dudićem, ali klub mora da mu produži saradnju i da ga plati koliko god je potrebno. Gde je Radnički bio pre njega? Nigde, borili smo se za opstanak, a sa Feđom drugu sezonu zaredom završavamo među prvih pet na tabeli, ko je to uspeo da uradi pre njega? Niko! Čujem da se Partizan interesuje za njega, ali i za Mirčetića, ne znam koliko je dobro za njih dvojicu da idu tamo. Moj drugar dolazi prvi put na Čika Daču, a ja dolazim stalno, čak sam išao i u Gornji Milanovac kad su igrali protiv Crvene zvezde“, priča jedan od momaka i posle toga nas pozdravlja te odlazi sa društvom na tribinu.

Ta dvojica momaka, kao i svi na stadionu, nisu mogli ni da sanjaju da će jedno mirno nedeljno popodne da se pretvori u fudbal do daske, šumadijski rokenrol na terenu i evropsku euforiju kakvu Šumadija dugo nije videla i sve to na -  filmski način. Ista ta euforija se najbolje osetila kad je sudija Milan Stefanović poslednji put dunuo u pištaljku. Redari su bili nemoćni, publika se odmah survala na teren i krenula da juri fudbalere i da sa njima podeli sreću zbog ogromnog uspeha. U VIP loži su se upalile baklje, igrači ne mogu da dođu do tunela skoro deset minuta zato što ih navijači prate na svakom koraku, a Feđu Dudića su stigle emocije i počeo je da plače, dok mu je publika skandirala: “Feđa ostani!“.