Šumadijski rokenrol i fudbalski incident na Čika Dači

Neobična slika na terenu, na tribinama, na semaforu…

Crvena zvezda se oseća kao gost na terenu. Domaćin ga napada. Zadaje mu udarac za udarcem. Kidiše i želi da se nadigrava. Hoće da utrpa pet komada. Koliko god može… Sećaju se da je Crvena zvezda isto tako igrala na Marakani kada je ona njima dala šest. To je pravi fudbal. Tako treba.

Neobična slika i u loži. Skauti Pari Sen Žermena i Milana gledaju nešto što im niko nije mogao nagovestiti. Reč nisu progovorili za 90 minuta. Čak ni između sebe. Iz lože gledaju i Kolarov, Luković, Boško Janković… Jednu od najboljih utakmica u sezoni.

Neobična slika i na tribinama. Zvezdini navijači su u manjini. Osećaju se kao gosti što nije slučaj kada odu u Novi Sad, Niš, Suboticu… Tribine Čika Dače sa svakim sledećim golom pumpaju sve jače i jače. Od oko 5.000 ljudi, makar 80 odsto ih navija za domaći tim. Brojniji je i kop domaćih, o zapadu i istoku ne treba trošiti reči. Zvezda nikada nije bila tako navijački inferiorna poslednjih godina.

Najneobičnija slika je ipak na semaforu: Radnički 4 – Crvena zvezda 1.

U sezoni kada će srušiti gomilu klupskih i nacionalnih rekorda, Zvezda je ispisala i negativnu stranicu moderne istorije. Niko je na domaćem frontu nije tako rasturio od fudbala za vreme trenerske ere Vladana Milojevića.

I ima neke fudbalske pravde da je to bio baš Radnički iz Kragujevca. Baš na Čika Dači, tom provincijskom bastionu inata i lokalpatriotizma koji sve više bode oči fudbalskim vladarima u prestonici. I baš sa Feđom Dudićem na klupi koji neće otići iz srpskog fudbala bez najvećeg skalpa. Zaslužio ga je i ranije… Možda i jesenas u Milanovcu kada je sve prštalo na terenu i oko njega, a najslabiji akter bio sudija Milan Ilić. Još tada je Crvena zvezda osetila da na gostovanjima Kragujevčanima neće moći da se ponaša i igra domaćinski. Naplatila im je sa kamatom u februaru, dala im šest komada, a mogla je i 10…

Međutim, Radnički Kragujevac je specifična cvećka. Poput onog boksera kojeg tučeš, tučeš i tučeš. A on stoji na nogama, sve istrpi i onda ti vrati krošeom, aperkatom, direktom i baci te u nokaut. Zvezda je izašla spuštenog garda i loše prošla.

Nijedan tim protiv Zvezde ove sezone nije pokazao toliko hrabrosti i požrtvovanosti na terenu. Na glavu su se bacali igrači Radničkog. Ulazili su u svaki šut. Kada su ih lopte pogađale u lice, oni su ustajali sa osmehom. Italijani imaju izraz “grinta” za ovakav fudbal. “Grinta” je kada se složi grupa igrača sa divljačkom enegrijom, kada dečaci postanu muškarci, kada se igra iznad granice povrede i iscpljenosti, kada se iz srca u noge spusti neka neiscrpna snaga… Kada u glavi postoji samo vera u pozitvan rezultat i kada poraz nije opcija.

Sve se poklopilo Kragujevačnima juče. Prvo Milošević na golu da im raširi krila, a onda je proključala čelična volja da se odbrani svoja kuća. Bez obzira koliko velika sila stoji prekoputa.

Grupa momaka koja šest utakmica zaredom nije znala za pobedu, a koja u tri poslednje utakmice nije postigla ni gol, otresla je prašinu sa ramena i priredila spektakla Kragujevcu i Šumadiji. Sabrali su se, sakupili, zagrlili i izašli na teren da pokažu čast i serviraju najveći fudbalski incident u novijoj istoriji fudbalske Srbije.

Muzičko remek delo kragujevačke grupe Smak je bio Šumadijski bluz, a fudbalsko remek delo kragujevačkog Radničkog će ostati fudbalski rokenrol sa primesama bosanskog sevdaha jedne tople srede krajem aprila 2025. Ono što su Dudićevi puleni sinoć igrali na Čika Dači je bio čist rokenrol. Trčanje do besvesti, jedan na jedan na skoro svakom delu terena, maksimalna eksploatacija Zvezdinih defanzivnih minusa... Radnički svakako nije talentovaniji tim od Zvezde, ali to nadoknađuje nekim drugim kvalitetima koji se uče i treniraju. Radnički iz oduzete lopte kidiše kao jato grabljivica ka protivničkom golu. Iz tih oduzetih lopti su juče kao munje sevali napadi ka golu Glazera.

Ni na 1:0, ni na 2:0, ni na 3:0, Radnički nije stajao… Nije parkrirao autobus i nije dozvolio da mu se u glavu uvuku đavoli bojažljivosti i straha. Kao kada su na Marakani primili šest, a mogli i više, tako su i juče u dijametralno suprotnoj situaciji ostali verni sebi i svom identitetu. Nastavili su da igraju svoju igru, da traže još golova, sreća je spasila Zvezdu od petarde u mreži.

Zašto je to tako, odgovor je stajao pored klupe. Feđa Dudić je pretrčao više od Simonea Inzagija. Energija sa tribina se preko Dudića prelila na teren i igrače.

Fizička sprema i neumorna trka Radničkog dolaze iz režima rada i onoga na čemu Dudić insistira na treninzima. Radnički trenira kako i igra – jakim intenzitetom. Nekada to igračima ne prija, pa bude nervoze, ali to je njegov stil. I kada gubi, i kada pobeđuje. Uspeo je da mu ekipa igra u skladu sa njegovim temperamentom. Ko nije napaljen za fudbal, taj nema mesta u takvom timu. U prethodnom periodu i kada nije bilo rezultata, Radnički nije delovao anemično, beskrvno, umorno… U svakoj od tih utakmica je imao šanse da ih odvede u drugom smeru. Ali, nekada je potrebno više suvog kvaliteta, pa i sreće čijoj flaši je počelo da se nazire dno poslednjih nedelja u Šumadiji.

Međutim, Dudić nije samo temperamentni Bosanac koji skače pored klupe i “loži” saigrače. To je samo (pozitivan) deo njegovog trenerskog profila i osobina koju navijači vole kod Simeonea, Kontea, Inzagija…  Ipak, iza burnog temperamenta stoji fudbalsko znanje i sposobnost da se prilagođava, menja, iznenađuje… Tako je juče hazarderski zagrizao metak da promeni formaciju na trojicu pozadi. U dve najgore utakmice sezone (protiv Zvezde na Marakani i Mornara u Baru), Radnički je igrao sa trojicom štopera. Dudić je i dalje verovao da to može doneti rezultat, korigovao je neke stvari, izmenjao uloge i namudrio rivala. Nešto se radilo na treninzima i Radnički je odigrao najbolji meč u sezoni.

Aleksa Janković je u poslednja tri meseca odigrao samo devet minuta protiv Jedinstva, a sinoć je bio iznenađenje kao levi spoljni. Matija Gluščević je bio u silaznoj formi i nije dobio ni minut na poslednja dva meča, a sinoć je bio iznenađujući starter. Momak sjajnih fizičkih predispozicija ima brzinu da ulazi iza leđa Zvezdine odbrane i eksploatiše neprirodni štoperski tandem Rodić – Krunić. Ali, ima i bolju defanzivu od Mirčetića i zatvorio je taj Zvezdin bok dok se bivši đak Partizana bolje osećao u sredini gde je menjao pozicije sa Vidosavljevićem i pravio haos u Zvezdinim linijama. Ni Isa Ba koji je igrao kao najistureniji nije klasičan centarfor već krilni napadač.

Dudić je sa sa dvojicom brzih krila umesto korpulentnim Čineduom provocirao greške Zvezdine poslednje linije i obojica su postigli golove. Juče je svakom starteru našao idealnu poziciju i ulogu, a iz startne postave su ispali igrači poput Bevisa, Stankovskog ili Dadića. Oni su donedavno bili nosioci igre, ali je bio primetan pad u formi i strateg Radničkog je procenio da je vreme za rez.

Tako osvežen Radnički je delovao mnogo agresivnije i sve to konkretizovao kroz šanse i golove. Iako je Zvezda imala dominaciju u posedu, osim uvodnih 20 minuta i kasne šanse Duartea glavom nije mnogo toga konkretnog stvorila. Radnički je imao sjajne prilike Vidosavljevića i Činedua da slavi i ubedljivije. Izmene su dolazile u pravom momentu, Radnički nije spuštao gas i kraj utakmice je dočekao bez panike. U finišu meča su dvojica iskusnih igrača Zvezde dobacili arbitru Ostraćaninu da ne duži sa nadoknadom vremena i da svira kraj. Nije se igralo duže od minut nadoknade vremena… Takve stvari se Zvezdi nisu događale poslednjih godina na domaćem frontu. Bila je nemoćna i van svoje zone komfora.

A tek se ovakve stvari nisu dešavale Radničkom. Prvi put u istoriji je Zvezda pala na Čika Dači u prvenstvenoj utakmici. Tek drugi put ukupno. Pre 10 godina je Radnički slavio na Marakani kad je utakmicu igrao u Zvezdinim dresovima. To možda najbolje može da približi razmere fudbalskog incidenta koji se desio juče i koliko je fudbal u srcu Šumadije napredovao poslednjih godina.

Ništa ovaj jučerašnji meč neće promeniti u odnosu snaga dva tima, ali može poslati poruku ostatku fudbalske Srbije da nema nedodirljivih i da svako može da izgubi utakmicu. Radnički nema fudbalere poput Zvezdinih, ne može da plaća igrače ni poput Partizana, Vojvodine, TSC-a, Čukaričkog… Ali je izgradio mali sistem koji u mnogim segmentima funkcioniše bolje nego u konkurentskim klubovima. U njemu se zna šta radi generalni direktor, šta sportski, šta trener, a šta igrači. I to daje rezultat i neke noći za pmaćenje kao što je bila ona sinoć.

Dudić iz takvog ambijenta crpi energiju da se ponavlja i napreduje. Otkako je došao u Radnički pre godinu i po dana, imao je uspone i padove, dobre i loše procene, ali je rezultat svega bio da je kragujevački klub pisao neke od najslavnijih stranice istorije i koračao napred. Sve to zahvaljujući dobroj sinergiji koja na Čika Dači vlada između kancelarija, klupe, terena i tribina. Kada se te energije poklope, onda se dobije fudbalski rokenrol kao juče.