Sudar rođaka koji se nikada nisu voleli

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Italijanski selektor Roberto Mančini i njegov stručni štab nemaju mnogo sumnji da je Španija za ovaj sastav Azura i stil igre mnogo opasniji protivnik od Engleske ili Danske. Šanse da se prvi učesnik finala odlučuje na penal ruletu su velike. Azuri su i juče posvetili deo treninga za uvežbavanje izvođenja jedanaesteraca. Određena je i petorka koja će preuzeti odgovornost za izvođenje penala: Berardi, Bonuči, Imobile, Insinje i Žoržinjo. Pretpostavlja se da će ako meč bude trajao 120 minuta Berardi ući umesto Kjeze u jednom momentu dok su preostala četvorica sigurni starteri.

Roberto Mančini je juče potvrdio Imobilea podsetivši na zlatno pravilo italijanske nacionalne selekcije da igrači koji su najviše kritikovani u javnosti na kraju budu odlučujući za ostvarivanje velikih ciljeva.

Penali su noćna mora Italijana, istina je da su poslednju titulu svetskog prvaka osvojili posle jedanaesteraca, ali su traume sa Mundijala 1994. i 1998. godine, kao i Evropskih prvenstava 2008. i 2016. godine toliko velike, da ne bi želeli da prolaze kroz isti pakao.

Za šefa stručnog štaba Roberta Mančinija i njegove saradnike Đanluku Vijalija, Alberika Evanija, Atilija Lombarda i Đulija Nučarija, Vembli ima posebnu težinu. To je stadion gde su doživeli najveće razočarenje pošto su okrznuli najveću fudbalsku sreću. U hramu engleskog fudbala – mada je istini za volju od starog Vemblija ostalo samo ime – Sampdorija Vujadina Boškova i pomenute petorke je izgubila finale Lige šampiona od Barselone Johana Krojfa i Ronalda Kumana u produžecima.

Postoji li bolji životni scenario za Manča, Vijalija i druge da na istom mestu dosanjaju san u reprezentativnom izdanju koji nisu u klupskom? Ne pruža se svima druga šansa u životu, Roberto, Đanluka i drugi su je zaradili i zaslužili. Neće moći, kao pre tri decenije da budu na terenu i direktno odlučuju o ishodu mečeva sa Španijom i eventualno u finalu Eura 2020, ali će sa ivice terena i u svlačionici njihovo iskustvo, njihova harizma, njihova želja za naplatom računa sa srećom i sudbinom, biti od velike koristi novoj generaciji Azura.

Dobitno oružje u implementaciji filozofije Roberta Mančinija da se fudbal igra iz zabave i zadovoljstva, kako za igrače tako i za publliku, biće Federiko Kjeza i Čiro Imobile. Njih dvojica će imati zadatak da stave na muke par centralnih bekova Crvne furije, Laporte - Pau Tores. U italijanskom taboru su uvereni da Imobile i Kjeza svojom brzinom mogu da “izlude” dvojac koji se ne odlikuje hitrinom.

©Reuters

Na drugoj strani Bonuči i Kjelini poznaju vrlo dorbo Alvara Moratu i posle Romelua Lukakua zadatak da zaustave svog klupskog druga izgleda mnogo manje delikatan. Uostalom treba zaslužiti da te neko kao Žoze Murinjo apsotrofira kao ministre odbrane kao što je to bio slučaj sa tandemom Juventusa.

Trebalo bi da ima lakše veče na desnom boku i Di Lorenco kome je mlađani Doku zavrteo mozak, između ostalog i zato što su Bonuči i Kjelini bili skoncentrisani na Big Roma. Istini za volju i Dani Olmo je veliki talanet evropskog i španskog fudbala, ali nema karakteristike Dokua.

Kao što je bilo lako predvidivo, Emerson Palmijeri će zameniti Leonarda Spinacolu na levom boku. Motiv više za Azure da se plasiraju u finale je upravo šansa da omoguće svom saigraču koji se teško povredio da i on dođe na Vembli, na finale, i da primi medalju. Naime, Spinacola se juče operisao u Finskoj. Večeras će gledati meč na televiziji i ako se Italija plasira u finale leteće u London da se pridruži svojim drugovima i grlom i rukama, kad već ne može nogama, pruži doprinos u osvajanju Evrope.

Donaruma je na ovom prvenstvu primio samo jedan gol iz igre i to u produžecima od “našeg” Austrijanca Saše Kalajdžića, drugi put je vadio loptu iz mreže posle penala Romelua Lukakua. Italijanski čuvar mreže je na najboljem putu da bude izabran u tim prvenstva i do sada nije napravio nijedan kiks, što se ne može reći za njegovog kolegu Unaja Simona.

(2,65) Italija (3,10) Španija (2,85)

Obratite pažnju na Žoržinja. Tihi Italo-Brazilac bi mogao da se okiti u jednoj godini sa dva naslova prvaka Evrope. Takav scenario bi ga automatski preporučio kao glavnog kandidata za osvajanje Zlatne lopte, tim pre što je režiser igra Azura i Plavaca, noseći stub igre i u reprezentaciji i u klubu.

Utakmica Italije i Španije nosi sa sobom uvek teret istorijskog rivalstva koji su proizveli seriju kompleksa i predrasuda. Italijani i Španci imaju dosta dodirnih tačaka, ali se nikada nisu toliko voleli da bi se mogli nazvati braćom, naprotiv često su jedne druge doživljavali kao rivale koje treba pobediti ili nadmašiti.

Deo Italijana i danas veruje da ako dodaju slovo “s” znaju da pričaju španski dok gotovo svi zamišljaju Španiju kao veliku Andaluziju sa primesom Barselone. Na drugoj strani Španci su uvereni da je Italija prošireni Napulj sa okolinom, plus Roma i Vatikan.

Katenačo jeste italijanska reč, ali ona više ne pripada Italijanima

U sportu je rivalstvo dostiglo vrhunac u fudbalu, košarci i vaterpolu. Italijani pamte da su treću titulu prvaka sveta osvojili u Španiji, prvu olimpijsku zlatnu medalju u vaterpolu pobedivši Španiju posle šest produžetaka u Barseloni 1992. godine. Sećaju se Azuri i trijumfa u košarci na Evropskim šampionatima 1983. i 1999. godini.

Na Evropskim prvenstvima u fudbalu u poslednjih 13 godina Azuri i Crvene furije su se sastali u četvrt finalu, finalu i osmini finala, nedostajalo im je samo polufinale: dva puta su prošli Španci, jednom Italijani.

Na Vembliju se očekuje da od 60 hiljada gledalaca oko 10 hiljada budu Italijani koji žive i rade u Velikoj Britaniji. Italijanska zajednica je veoma brojna u Engleskoj, samo u Londonu ih ima oko 350 hiljada i šest hiljada karata namenjenih etničkim Italijanima je planulo za par sekundi.

Cene karata su bile apsurdno visoke od 185, 340 i 595 evra, tako da je lako zamisliti da kod tapkaroša koštaju mnogo više i zbog toga se računa da bi na tribinama Vemblija moglo da bude najviše 10 hiljada Italijana.