Strahinja Pavlović: Nadimak Kalaba sam dobio od oca, naučio me je da nikad ne odustajem

Iako ima samo 22 godine, Strahinja Pavlović je u sklopu Mozzartove akcije "Fudbal je više od igre" već dobio teren u rodnom Šapcu koji nosi njegovo ime. I zaslužio ga je. Godinama je već jedan od nosioca u reprezentaciji Srbije, a ovog leta ostvario je i transfer kakav sanja svaki dečak koji počinje da "pika lopte".

Novi štoper Milana u razgovoru za Mozzart TV prisetio se prvih fudbalskih koraka, prelaska u Partizan i očevih savet koji su bili dragoceni, a neke je očigledno uspeo da prenese i na teren, ako pogledamo njegov stil igre.

"Dugo nisam bio u rodnom mestu, malo mi je čudan osećaj. Podseća me na period kad sam bio mali. Bude mi se lepa sećanja. drago mi je što sam opet mogao da vidim stare trenere. Fudbal sam krenuo da igram sa šest godina. Rođen sam u mestu Jevremovac koje se nalazi na pet kilometara od Šapca. Nadimak Kalaba sam dobio od oca, on je takođe imao taj nadimak, izgleda da će se prenositi dalje. Fudbal mi je od početka bio omiljeni sport. Kako sam bio hiperaktivan, tražio sam još nešto i bavio sam se folklorom, čak sam imao i nekoliko nastupa. Bavio sam se i atletikom, sve mi je to bio dodatan trening", rekao je Strahinja Pavlović.

Kao i svaki mlad čovek, i Strahinja je najvažnije savete dobijao od sebi najbližih ljudi, u njegovom slučaju - oca.

"Od početka mi je bio podrška i zbog njega sam i krenuo da se bavim fudbalom. Stalno me je savetovao i često bio u pravu. Uvek mi je govorio da ne treba nikad odustajati i ako nečim želite da se bavite - tome se posvetite maksimalno ili da ga ne radim nikako".

Ubrzo je usledio odlazak u Partizan, gde se upoznao sa čarima seniorskog fudbala.

"Došao sam kad sam bio osmi razred, mnogo lepih sećanja. Brzo mi se ostvario dečački san da obučem dres Partizana. Krivo mi je što nisam ostao duže i mogao više da uživam u svemu tome. Već posle osam meseci sam prodat u Monako. Dok sam bio u internatu, bilo je baš zanimljivo. Svi smo na jednom mestu, nekoliko generacija igrača i više nema mame i tate - moraš sam da se snalaziš. Tu je trener i sa njim možeš da pričaš o svemu što ti padne na pamet. Velika stvar je što sam imao Slađana Šćepovića. Gledao nas je kao decu, umeo je sa nama. Video je da uživam u igri, dao mi slobodu, čak me stavljao i na špica".

Posle Humske, sledi prelazak u Francusku i prvo inostrano iskustvo.

"Bilo mi je teško što odlazim iz Partizana. Nisam uspeo da napravim ono što sam mislio da ću moći, ali pomoglo mi je. Navikao sam da igram i da se takmičim. Nisam uspeo da se nametnem, često sam se ljutio, ali sad bi drugačije radio neke stvari".

STRAHINJA PAVLOVIĆ – Malo folklor, malo atletika, a najviše porodične vrednosti i eto ti štopera i čoveka

Interesovanje Milana zateklo ga je tokom Evropskog prvenstva u Nemačkoj.

"Znao sam da postoji interesovanje. Rekao sam mom agentu i prijatelju Zvonimiru Vukiću da želim da idem samo na San Siro. Bio sam presrećan što ću doći u takav klub. Ogroman klub sa velikom tradicijom. Serija A je specifična po navijačima, koliko vole fudbal - to je ludilo. Kad sam došao i kako su me dočekali - kao da sam jedan od najvećih igrača na svetu.

Tu su i poređenja sa Nemanjom Vidićem i Japom Stamom.

"Ne stvara mi pritisak, štaviše, prija mi. Čeka me ozbiljan put ako hoću da budem kao oni. Mnogo mi se sviđao Vidić, ima neverovatan karakter. Ako nekoga mogu da biram, on je taj", jasan je Pavlović.

Ceo intervju pogledajte u video izdanju.