Stojković se otvorio: Moj život pod policijskim nadzorom! Đenova nikad nije prevaziđena, problemi se nastavljaju...

Kažu da vreme leči sve rane. One iz Đenove teško će zeceleti. Ostaju zauvek. Vandalski ispad huligana i pokušaj linča 2010. predstavlja najveći ožiljak u karijeri Vladimira Stojkovića. Bez obzira što će se u oktobru navršiti decenija otkako je bio meta i kad mu je po sopstvenom priznanju život visio o koncu, iskusnom golmanu jasno je da će ga zauvek proganjati scene pre, za vreme i posle prekinutog meča kvalifikacija za Prvenstvo Evrope.

Godine prolaze, ružne scene ostaju. Kadgod se pomene ime Partizanove „osamdeset osimice“ Đenova 2010 je, nažalost, među prvim asocijacijama. Bar za ljude sa strane, koji jedva mogu da razumeju navijački folklor u nas.
„Život me je testirao“, pokušava da objasni nemile scene ispred i na stadionu „Luiđi Feraris 12. oktobra 2010“ i dokle ide mržnja u ljudima. „Znate i sami kakvi su navijači u Srbiji. Mesec i po posle potpisa za Partizan, otišao sam sa reprezentacijom u Đenovu, na kvalifikacioni meč sa Italijanima. Kad sam se vratio za Beograd, počeo je život pod policijskim nadzorom i obezbeđenjem. Dva meseca sam spavao u hotelu...“, priseća se Stojković u razgovoru za Sport24 iz Rusije.

Tamošnji novinari su iskoristili su boravak crno-belih u Dohi, okršaje sa Lokomotivom i Rostovim, kao i predstojeći sa Spartakom, da sa kapitenom osvajača Kupa Srbije pretresu najupečatljivije delove karijere. Samim tim i post festum događaja u Đenovi.
„Vreme posle povratka iz Italije je bilo najteže, ali ne zato što sam se plašio. Dobio sam najbolju moguću priliku da razbistrim mozak i da se posvetim samo fudbalu. Pitate me da li je to najteži trenutak u životu? Ne! Rođen sam u getu, tako da se nisam bojao. Osim toga, najgori trenuci u životu predstavljao je gubitak roditelja. Najpre mi je preminuo otac, pa majka, a sve su pratili masovni napadi navijača na mene“.

I dan-danas su prisutni. Ne u meri kao pre deset godina, kad ga je obezbeđenje pratilo u stopu, ali svakako nije prijatno kad mora u javnost.
„Da li smatam da je problem prevaziđen? Ne. Nikad. Nastavlja se. Svakog dana se nešto desi. Ako ne danas, onda sutra, uvek će vas neko sresti na ulici, dobaciti... Normalno je, navikao sam. To je moj put. No, svaki novi dan me čini jačim“, pojasnio je Stojković.

Da se, koliko-toliko, uspešno nosi sa nevoljama koje nemaju dodirnih tačaka sa sportom potvrdio je njegov saigrač, Zoran Tošić. I njega su Rusi „pretresli“ tokom boravka u Kataru, pozvali u pomoć da im objasni „slučaj Đenova“.
„Vladimir je veliki profesionalac. Nekad je voleo Crvenu zvezdu. Koliko se sećam, čak je hteo da se vrati među crveno-bele, ali mu nisu dali priliku (te 2010, op. au). Zatim se pojavila opcija da potpiše za Partizan, tadašnjeg učesnika Lige šampiona. Prihvatio je ponudu, što navijači Crvene zvezde, naravno, nisu mogli da razumeju. Od tog trenutka počeli su bez prestanka da ga psuju. Pratili su ga veliki problemi: godinu i po do dve nisu ga zvali u reprezentaciju. Za neke ljude je bio heroj, za druge izdajnik. Vremenom se zaljubio u Partizan i postao idol navijača. Sam Stojković zna da kaže: šta je bilo – bilo je, sad sam veliki navijač crno-belih“, prepričao je Bambi reči kapitena Partizana.

(FOTO: FK Partizan)