D. JocićStativa kao opomena ili fenomen neiscrpne sreće u foto finišu za Piksijeve Orlove
Vreme čitanja: 3min | ned. 07.09.25. | 09:00
Srbija je u poslednjim minutima davala golove u Lisabonu, Razgradu, Cirihu, protiv Slovenije u Minhenu, ali sada je prvi put posle skoro dve godine mogla da ispusti vođstvo
Srbija je u Rigi ostvarila planirano. Uzela tri “zlatna” boda i Englesku će dočekati sa četiri uzastopne utakmice bez primljenog gola, a pet tatkvih u nizu na domaćem terenu.
I da se ne lažemo, neće mnogo vode proteći Dunavom i Daugavom (Zapadnom Dvinom), a da će prosečan navijač Orlova zaboraviti stativu Varslavansa, a pamtiti samo gol Vlahovića, na asistenciju Kataija, posle akcije “Copy Leskovac protiv Andore, paste Riga protiv Letonije”. Jedan, a mnogo vredan gol.
Izabrane vesti
Ni ne treba nam sada taj detalj iz sudijske nadoknade da nam maše pred očima, jer utakmica što nas čeka u utorak ni po čemu neće biti slična ovoj odigranoj juče u Rigi. Niti će Gordi Albion biti kvalitativno inferioran i defanzivno nastrojen, niti evropski vicešampion može biti neinspirativan za Orlove, poput slabašnih izabranika Paola Nikolata.
Ali, neka ga, neka ostane kao neka fusnota, za ono što Srbiji predstoji u nastavku puta ka Mundijalu na severnoameričkom kontinentu, kako god se završi spektakl za dva dana, jer to je nešto što do sada nije bilo svojstveno Piksijevoj Srbiji - da primimo gol u foto finišu utakmice.
Nismo ni sada, ali malo je falilo. Orlovi su ih, naime, prilično često davali tako da preteknu poslednji sudijski zvižduk. I u Lisabonu, i u Razgradu, i protiv Slovenije na Evropskom prvenstvu, i onomad protiv Švajcarske u Cirihu, kad je Aleksa Terzić istrčao kontru.
Poravnala je Srbija u drugom poluvremenu i protiv Austrije u Beču (1:1), u prvom meču baraža za opstanak u A diviziji Lige nacija, pa i protiv Bugarske u Leskovcu (2:2) u kasnim osamdesetim minutima, kada je overila kartu za Euro u Nemačkoj i to je zapravo poslednja utakmica Orlova u kojoj su u nekom momentu vodili, a da nisu pobedili. Novembra 2023. godine. Nakon čega su naši fudbaleri odigrali 18 mečeva, zaključno sa jučerašnjim u Rigi. Ranije je bilo takvih situacija (Dablin, Ljubljana, Kamerun u Kataru), ali od tada nijednom.
Postoji, naravno, i drugačija škola mišljenja – da se ova stativa samo uklapa u trend neiscrpne i neobjašnjive sreće koja prati Dragana Stojkovića i njegove izabranike u poslednjim minutima. Ali, iako smo zaista imali priliku da utakmicu prelomimo drugim golom – šansa Ivana Ilića, šutevi Luke Jovića, nekoliko prodora Kostića i Pavlovića po levoj strani bez efekta – činjenica je da smo protiv Letonije videli naznake još nečega što u poslednje vreme nije bilo obeležje fudbalske reprezentacije Srbije – odrađivanja posla.
Neretko su navijači bili kritični prema Piksiju i fudbalerima, ali se to nezadovoljstvo uglavnom svodilo na neispunjenje nekih možda i ne baš tako realnih ciljeva (bolji plasman na poslednjem Svetskom i Evropskom prvenstvu) ili na neuspehe koje su detalji delili od potpuno suprotnog epiloga – remiji bez golova sa Danskom u Minhenu i Leskovcu ili Albanijom u Tirani...
Ali, na planu psihologije, ovo je možda i prvi ozbiljan “kiks” posle dužeg vremena. Na sreću, nekažnjen. Koliko god smo u Tirani pokazali mentalnu stabilnost i odoleli provokacijama, protiv Andore profesionalizam i odigrali vrlo korektno za surov junski termin i najslabije ranguranu evropsku reprezentaciju na suprotnoj strani terena, toliko je slika iz poslednjih pola sata utakmice u Rigi, kada smo ispoljili ležernost, odsustvo energije i samo čekali da vreme prođe, nedopustiva i ne sme da se dešava ozbiljnoj ekipi. I ako je nešto dobro, to je da su toga svesni u našem taboru, jer svi su, počev od strelca Vlahovića i jučerašnjeg kapitena Milenkovića, insistirali na tom detalju.
Ponavljamo, teško da nam ta opasnost preti u utorak uveče, jer tada će i ambijent i veličina rivala izvući maksimum iz Orlova. Ali, za neka buduća vremena valja obeležiti ovu stranicu i obnoviti lekciju, jer kod Fortune smo se već poprilično zadužili...
_(1).jpg.webp)
.jpg.webp)