Stanojevićeve skrivene poruke Partizanovoj upravi

Misija je završena. Za razliku od kultnog filma u kome Tom Kruz spasava svet od katastrofe, Aleksandar Stanojević nije uspeo. Jeste unapredio Partizan, ali ga za dve sezone nije doveo do trofeja i sledstveno sopstvenoj skali vrednosti, napustio je klub.

Oproštaj doskorašnjeg šefa stručnog štaba nije imao dodirnih tačaka sa patetikom (obično biva u sličnim situacijama), niti je podrazumevao reciklažu izjava iz minulih sedmica (ukazivao na „brutalnu krađu“ u prvenstvu), međutim, povlačenje se može tumačiti na više načina. Umorio se od ambijenta srpskog fudbala, ali i – Humske! Iako je u poslednjoj poruci javnosti ostao dosledan stavu da je imao sjajnu saradnju da pretpostavljenima, stekao se utisak da se temperamentni strateg pomalo razočarao i zbog načina na koji su crno-beli kao organizacija postavili u šampionskoj trci. Ili – nisu!

U borbi koja je okončana slavljem Crvene zvezde povodom odbrane duple krune, barjaktar Partizana bio je samo i isključivo Stanojević. Bez istinske, sadržajne, konkretne podrške iznutra. Sam je ustajao, jedini ukazivao na, prema njegovoj oceni, promenu ambijenta u odnosu na jesenji deo sezone, grmeo na konferencijama za medije i bio se istinski za interese Partizana. I poklekao.

„Dosta sam ja pričao...“, moglo se čuti nekoliko puta u završnici takmičarskog ciklusa iz usta Stanojevića, kao da je želeo na neki način da se još neko uključi u borbu.

Osim povremenih oglašavanja sportskog direktora Ivice Ilieva, saveznika na tom putu, jednako beskompromisnog, nije imao. Ili osećao. Jedno saopštenje i to u situaciji kad je Zvezda već obišla Parni valjak na tabeli (pre)skroman je doprinos Uprave koja se sve vreme sklanjala iza trenera. Svugde na svetu je glavnokomandujući na klupi kišobran čelnicima, s tim da je u konkretnom slučaju Aleksandar Stanojević primio na sebe sav odijum zvezdaške i simpatije Partizanove javnosti. I bio usamljen. Ono što je Zvezdina uprava radila za tim, nije Partizanova za svoju ekipu. Čak je možda i to razlika koja je na kraju presudila. Kako na tabeli, tako i odluci trenera da se povuče.

Druga Stanojevićeva skrivena poruka tiče se, takođe, načina na koji se klub bavi sobom i drugima, samo iz malo drugačije vizure. Strukturalno, organizaciono, promotivno, Partizan kaska sa Crvenom zvezdom i to se i te kako osetilo u tek završnoj sezoni. Nijedan svoj uspeh – ako ništa drugo, dogurao je do osmine finala Lige konferencije, što je za pohvalu – nije znao da predstavi; a nijedan neuspeh – finansijski problemi, oličeni u neplaćanju rate za otkup ugovora Filipa Holendera, zbog čega je pretila suspenzija FIFA –  nije znao da zamaskira. Na suprotnoj strani Topčiderskog brda sve suprotno. I to i te kako ume da izbaci iz takta čoveka koji kombinije emocije i posao.

„Zvezda je ozbiljna mašinerija koja ozbiljno radi, ja to poštujem, bave se svim stvarima...“, glasila je Stanojevićeva poruka u etar dan pred finale kupa.

Istovremeno, možda sugestija odgovornima u Humskoj da se bave Partizanom na način na koji se Zvezda bavi sobom. I drugima. Ta logističke podrška na svim nivoima nedostaje crno-belima. Nekad su je imali taman koliko i danas najveći takmac. Jer, klub ne čine samo rukovodioci, trener i igrači. Nego, odnosi, mediji, bivši asovi, uspostavljanje i(li) negovanje relacija sa ostalim superligašima. Široka lepeza koju bi neko nazvao i propaganda. Partizan to nema. A veliki klubovi sveta moraju i tako da funkcionišu.

Iako veliki emotivac, Stanojević ne bi sebi dozvolio da napravi grešku sličnu onoj iz 2011. kad je javno prozvao nadređene. Ovoga puta je na rastanku poručio kako su imali izvanrednu saradnju i na tome bi trebalo da se završi, uz napomenu da ima i projekciju koga bi voleo da vidi na svom mestu za nekoliko dana.

„Imamo dosta dobrih kadrova. Imam i intimne želje, kao navijač. Klubu, naravno, želim sve najbolje“, rekao je ne želeći da se javno izjasni na koga misli.

To će reći doskorašnjim saradnicima kad bude tehnički raskidao ugovor (to što je potpisao novi zimus, znalo se i tad, ništa nije vredelo) i valjalo bi da ga, ako ništa drugo, saslušaju. Eventualno prihvate njegovu preporuku. To nisu uradili 2017. kad im je Marko Nikolić prilikom odlaska u Videoton rekao da se oslone na ambiciju Ilije Stolice. Tražili su zvučnije ime i izabrali Miroslava Đukića. Nije baš da su se proslavili, iako ima zagovornika teze da je i karijera nekadašnjeg selektor mladih u padu. Suština je da nije poslušan gas struke.

Nema garancija ni da će Stanojevićev naslednik biti uspešan, ali je Aleksandar zaslužio ga se njegova reč uvaži, jer je stručno pokazao da je nešto najbliže Nikoliću, poslednjem vlasniku titule u Partizanu. Zašto ga ne saslušati, kad već nije imao podršku do kraja?